1
U novom izdanju emisije "Ispovest" autora i voditelja Nemanje Vasiljevića, svoju životnu priču otkrila je pevačica Jasna Šćepanović.
Talentovana pevačica Jasna Šćepanović je godinama unazad deo muzičke industruje, ona je svoju karijeru započela u srpskim kafanama u Instambulu, a nekoliko godina kasnije počela je da snima obrade starih pesama kojima je dala novo ruho i od njih napravila hitove. Nedavno je objavila svoju prvu pesmu pod nazivom „Da l’ ti falim“ koja je izazvala velike reakcije publike kako zbog samog teksta tako i zbog spota u kom je pokazala veliku dozu seksepilnosti.
PROČITAJTE JOŠ:
1
0
U emisiji „Ispovest“ Jasna prvi put javno otvara dušu o svom privanom životu, roditeljima koji su gluvonemi, mučnim situacijama sa početka karijere, nesrećnoj ljubavi i mnogim drugim stvarima. Od kakvih priča se sastoji njen život pogledajte u nastavku.
Nedavno si objavila novu pesmu „Da l’ ti falim“, a na Jutjubu se nalaze dve verzije spota – cenzurisana i necenzurisana, zašto?
„Moralo je tako zbog nekih kadrova u spotu koji su kritični, nisu dozvolili reklamu, pa smo napravili i cenzurisanu verziju. A što se tiče odevnih kombinacija – u šoubiznisu je sve dozvoljeno. S obzirom šta sve ima na estradi, ja sam zlatna.“
Spot je visokobudžetni, mnogo statista, manekena, helikopter, na više lokacija je sniman…
„Za dobar spot mora da se odreši kesa, ako želite da dobijete dobar proizvod morate da uložite. Ne volim da pričam o novcu jer danas ljudi stvarno teško žive. Ja dosta ulažem u svoju karijeru da bi narod prepoznao kvalitet.“
Mnogi govore da si naslednica Dragane Mirković, a i prepevala si njenu pesmu „Jedini“.
„Ne sviđa mi se kako sam to otpevala, ja sam otišla dan za dan u Sarajevo kod mog drugara. Bila sam mrtva bolesna, bio je avgust, nije mi se svidelo kako sam otpevala, a drug mi kaže da je to super, međutim ima više od milion i po pregleda – što znači da se ipak publici dopalo. A što se tiče toga ‘naslednica Dragane Mirković’ hvala ti na tome, nju je teško dostići, ali makar pola njene karijere da imam ja ću biti zadovoljna.“
Jesi imala ti nekada problem sa obradama pesama?
„Jesam sa pesmom ‘Potraži me’ od Zehre Barjaktarević. 2018. godine sam snimila kaver za tu pesmu i imala je skoro milion pregleda. 2019. godine je ta pesma bila uklonjena od strane njenog tima i to mi je baš teško palo. Tada sam bila trudna, nisu me zanimali pregledi jer ja ni dinara nisam uzela od monetizacije, palo mi je teško jer sam ja bila prepoznatljiva po toj pesmi. Prvi put sam je otpevala na jednom veselju u Crnoj Gori i ljudi su otkinuli na nju, do tada je niko nije čuo bar što se Crne Gore tiče. Ja sam to napravila kao piano verziju i za dva meseca dostigne milion pregleda. Kada sam ostala trudna napravila sam pauzu i baš u tom periodu se pesma uklanja. Njenom suprugu sam se javila da mu kažem da je meni ta pesma mnogo prirasla za dušu, želala sam da platim koliko god treba da se vrati za Jutjub.“
„On mi je rekao da ih niko nije pitao za dozvolu, a tada se još dozvole nisu plaćale i ja sam njega pitala da platim da mi pesmu vrate. Baš mi je bilo teško. Prvi put sam je pevala na veselju, kao što sam rekla, tražio mi je jedan čovek koji više nije među živima. Nažalost, nije mi niko rekao da ja moram da tražim dozvolu od autora pesme, tek dve godine kasnije sam došla do Jasmine Jovanović koja je autor pesme ‘Potraži me’, ja sam joj obrazložila zašto želim dozvolu i da hoću da napravim novi aranžman. Ona mi je rekla da mi od srca daje tu pesmu jer vidi koliko sam vezana za nju i koliko se pronalazim. Sada ta pesma nema puno pregleda, ali nema veze. Inat je čudo – kad god vas neko sputava u životu, a niste krivi treba da isterate svoje. Jasmina Jovanović je napisala i pesmu za mog sina, ali ne želim još da je objavim. Čekam neko bolje vreme.“
Kakve slike tebi prolaze kroz glave kada čuješ pesmu „Potraži me“?
„Raspadanje duše na 1000 i jedan komad. Svaka žena je napaćena i namučena u životu, a mi to nikada nećemo javno reći. Da li to bila pogrešna, neuzvraćena ljubav ili šta god? Ja uvek patim za nečim, smatram da smo mi jedne velike ranjene duše. Volela bih da se vrate ljudi koji nisu među živima. Kada bi ljudi shvatili da smo mi prolazni, gledali bi drugačije na ovaj život. Uvek volim da kažem da smo mi sluge na ovom svetu i da svi živimo za trenutak sreće, kad bi znali da cenimo život manje bi se opterećivali.“
Kada bi mogla da vratiš nečiji život – čiji bi to bio?
„Volela bih da mogu da vratim više života, baba i deda sa obe strane. Moj deda nije dočekao kada sam se ja radila. Tatina majka mi je bila i otac i majka, zahvalna sam joj što me je vaspitala, hvala joj što mi je na vreme ukazala na prave vrednosti. Kao deca smo imali sve, ali smo bili normalni. Sa sedam godina sam na ulici prodavala cveće, a današnje generacije lude i pate za nekim prolaznim stvarima. Sve je drugačije danas, a život bi bio puno lepši da se držimo starih vrednosti i da radimo, da se trudimo da zaradimo. Najveću zahvalnost dugujem babi, usvojila sam mnogo toga od nje.“
Da li pamtiš njene poslednje reči?
„Pamtim sve, kada sam imala 12 godina pisala sam notes i tražila sam joj da se potpiše. Nisam našla tu svesku, kod kuće mi je, a sigurno bi mi teško bilo kada bi to našla. Ona nije dočekala da vidi da sam ja uspešna. Znala je da je muzika moj smer. Sa početkom srednje škole sam popustila, nije me interesovala, životna škola se uči van škole i ne kajem se. Ja grabim kroz život, stvaram. Da sam ostala u maloj sredini sada bih radila za minimalnu platu, teško je otići od kuće sa 15 godine i nisam otišla zato što sam morala nego zato što sam želela. Nikada nisam dozvoljala da mi neko kaže – ja sam ti dao, ja sam ti kupio.“
Rekla si da ti je baka bila i otac i majka, gde su onda bili roditelji?
„Oni su bili tu, ali na našu životnu nesreću oni su gluvonemi ljudi, Bog ih je napravio takve i baba je bila uvek ta koja nas je učila i odgajala. Hvala joj za to, hvala i mojim roditeljima koji su dali sve od sebe da budemo dobri ljudi i moj brat i sestra i ja. Jako sam ponosna na roditelje jer su oni srećni i na neki način vide u nama oslonac i to je mnogo bitno. Živeti takav život je mnogo teško, ja kada snimim pesmu oni ne mogu to da čuju, ali se raduju i srećni su zbog mene. Hvala im što su deo naših života i da su mogli više pružili bi više.“
Jesu radili neki posao?
„Majka nikada nije radila, a otac je radio u štampariji u Kolašinu, bio je knjigovođa. Bez obzira na taj hendikep oni su radno sposobni i inteligentni ljudi, imali su tu nesreću sa sluhom, ali im je Bog dao nešto drugo.“
Koliko si imala godina kada si shvatila da oni tebe ne mogu da čuju?
„Ti sa tim živiš i ne shvataš to. Bilo je najteže kada dođe vreme za roditeljski sastanak u školi, svi roditelji tu samo mojih nema, tetka je dolazila umesto njih, ali sa tim se živi. Dosta je to teško, nekome su roditelji veliki oslonac u životu, a oni nisu bili uz mene da me saslušaju, ali su me podržavali.“
Odakle ti u muzici?
„Oduvek sam volela muziku, kada je brat bio mladić ja sam bila mala pa ga pitam da me vodi na muziku. Uživala sam oduvek u muzici i kada se raspadam ja slušam muziku. Mene muzika leči. Tako uhvatim sebe u nekim crnim mislima i onda samo pustim muziku i sve me prođe. Kada sam najtužnija, pustim najveseliju muziku. U dubini duše svi smo mi ranjeni, pa i oni koji imaju sve u životu. Dešavalo mi se 1000 puta da zaplačem, pogotovo na te pesme o roditeljima.“
Rekla si mi da si sa 15 godina otišla od kuće – gde?
„Srednju školu sam završila vanredno, sa 15 godina sam se preselila u Podgoricu i počela da radim u jednom kafiću. Sa 18 godina me je jedna drugarica pozvala i pitala da li hoću da radim u Turskoj, ja je pitam šta da radimo, ona kaže idemo da pevamo. Pre toga smo se mi upoznale na jednom vašaru u Žabljaku gde sam prvi put pevala. Jedan kolega me je zvao i kaže mi da mu treba pevačica, a čuo je da bi ja volela da pevam, i pita me da li imam mikrofon – ja mu kažem ‘kako nemam’, a ja stvarno nemam i onda otvaraj oglase i traži polovan mikrofon i tu ti ja počinjem karijeru. Malo sam pevušila po podgoričkim kafanama, radila sam i promocije pića.“
„Kada sam otišla u Žabljak sećam se da sam mnogo zarađivala u jednoj kafani, bila sam srećna što pevam. Tada su se vašari organizovali i tu sam upoznala tu drugaricu koja me je posle mesec dana zvala da idemo u Tursku. Tamo kada sam došla gledala sam kao tele u šarena vrata – četiri pevačice, ja peta, dva pevača, dve klavijature i harmonika. Tada se sedelo sa gostima, sreća je bila što sam znala repertoar, ali mi smo tu lepe pare zarađivali i tu sam ostala sedam godina, a došla sam na mesec dana.“
„Kupila sam novi mikrofon, a onaj stari i dalje čuvam. Pročulo se da sam ja pevačica i posle mesec dana u Turskoj odem ja u Makedoniju i oni me odmah zovu da se vratim. Bila sam u hotelu ‘Montenegro’, a bila je i jedna kafana gde su pevali naši, zvala se ‘Estrada’. Bilo je mnogo teško, tada nije bilo video poziva, preko govornice pozivaš, imaš običan telefon. Rekla sam da kada se vratim da ću uraditi sve da moji roditelji budu srećni i tako je i bilo.“
Kako si sredila papire da tamo ostaneš?
„Nisam sredila, imala sam pravo da budem tamo tri meseca, ali sam ja svaka dva meseca dolazila kući, tako da nije bilo potrebe. Bilo je i naših ljudi tamo, malo po malo i ja ostade tamo. Tamo je život fin, bilo je interesantno. Tada je bio život za poželeti. Ja sam radila svaku noć od zraka do mraka, valjda što si mlad, pa ti ne smeta. Starije koleginice su se žalile, ja nisam. Završimo u šest ujutru, ja sam u deset već na nogama idem da šetam, obilazim. Sada ne bih mogla taj tempo, tada sam imala 18 godina.“
Kako ti se činila Turska, da li si se možda osećala nebezbedno?
„Nikada se nisam osetila ugroženo. Imala sam taj stav i sa gostima i svima, imala sam par sitacija gde sam mogla glavu da izgubim ali sam ja bila ja i nisam davala na sebe. Svi govore ‘tamo će da ti uzmu organe’, ali to nema veze sa vezom – kako se postaviš tako je. Nije mi bilo teško da se prilagodim njihovom životu.“
„Nas pet pevačica smo živele u dve sobice, podeljene, nismo imale nikakve neprijatne situacije. Često kada se sretnemo kažemo – kakva Zadruga, naše je bilo za pamćenje’. Svi smo bili kao porodica, a danas koleginica hoće da te pojede ako uzmeš bakšiš koji na kraju sa njom deliš. Pre je bilo manje sujete. Mogu da tolerišem puno, ali kada poludim ne odgovoram za svoje postupke.“
Je li to znači da si imala neki obračun sa koleginicom?
„Jesam sa jednom pevačicom zbog gluposti. Ima u julu jedna svadba gde ona radi, trebala sam i ja, ali sam rekla da ne želim da delim binu sa njom. Ja kada pogrešim izvinim se, mnogo sam realna i pravična, ali kada glumiš da si bitniji od mene onda se ne poznajemo. Ona nije poznata, nebitna je, radna pevačica je, želim joj svu sreću i što dalje od mene.“
Da li je u tim kafanama u Turskoj bilo kriminalaca?
„Ima svega, gde nema. Ima itekako, ali oni mnogo poštuju žene, veliki mangupi i uvek će stati uz tebe. Ja sam jednom jedva živu glavu izvukla zbog jednog kriminalca sa kojim sam danas prijatelj. To je bio moj treći dolazak u Instambul i kada on dođe zna se da zarobi muziku, svi pevaju za njega i niko ne sme da mrdne. Sedi jedan njegov prijatelj pored mene i on meni kaže ‘ustani pleši sa njim’ – ja reko ‘ja da ti plešem, neka pleše sam’, a mene harmonikaš gura i kaže mi ‘ustani da ne rade pištolji’, ja kažem neću da ustanem, bila sam mnogo eksplozivna.“
„On vadi pištolj i kaže mi da me popne na sto, ja mu kažem ‘sestru tvoju, pa je penji na sto’ – nastaje tajac u kafani, muzika staje i on meni kaže ‘znaš ti ko sam ja’, a meni kada to kažeš automatski mi se diže kosa na glavi. Ja mu kažem da me ne zanima ko je on, a koleginica mi očima pokazuje da ćutim i on repetira pištolj i meni u glavu i ja mu kažem ‘šta ćemo sad? Ti mene ubiješ, dođe neko moj ubije tebe, tvoj mog opet i u krug’, on meni kaže ‘ti si stvarno luda’ i ustaje i pruža mi ruku i kaže ‘svaka ti čast, ti si jedina žena koja se meni za 57 godina suprotstavila, šta ti god treba u životu ja sam tvoj brat’ i ja mu kažem važi. On je u tom delu života sa druge strane zakona veliko ime i danas smo prijatelji.“
Celu ispovest Jasne Šćepanović pogledajte na našem Jutjub kanalu Nova.rs
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare