0
Peđa Jovanović bio je gost portala Nova.rs.
Popularni pevač Predrag Jovanović, poznatiji kao Peđa Blizanac, je u ispovesti za Nova.rs otkrio sve o odrastanju u Nemačkoj, detinjstvu sa bratom blizancem i dolasku u Srbiju.
PROČITAJTE JOŠ:
0
0
Pevač je otkrio mnoge tajne nekada popularne grupe „Blizanci“, razlog raspada iste, ali i zaradama tokom svoje najveće popularnosti.
Kako priča pevač, pokojni Džej Ramadanovski ponudio im je da sviraju u njegovom klubu „Bombo“ gde je pevala Ana Kokić sa kojom su kasnije snimili duet „Rezervno rešenje“.
Tokom karijere, njega i njegovog brata pratila su mnoga iskušenja, a Peđa je u ispovesti za Nova.rs otvorio dušu o svom životu i profesionalnom putu.
„Rođen sam u Nemačkoj, roditelji su mi poreklom iz Priboja, imamo kuću u Pribojskoj Banji. Moja sestra, Nenad i ja smo rođeni u Štutgartu u Nemačkoj, a kada sam imao šest godina, preselili smo se u Priboj, pa sa 14 se vratili za Nemačku i sa 24 godine smo Nenad i ja došli u Beograd.“
Kako je odrastati sa bratom blizancem?
„Zajedno smo sve radili, odrastali, išli u školu, išli na fakultet, dok nas je mama oblačila, oblačili smo se isto, posle smo kupovali različite stvari. Često nas pitaju da li smo u školi odgovarali jedan umesto drugog, ali mi to nikada nismo koristili, pitaju nas da li smo se menjali kod devojaka, meni je to van svake pameti, desi se da se Nenadova devojka zezne, pa uzme mene za ruku, ja joj kažem da sam Peđa. Što se tiče sporta, uvek smo nešto probali, ali nikada nismo bili istrajni, samo smo igrali fudbal u kraju, par puta sam išao u teretanu, ali nisam bio uporan. Vodim računa o ishrani u poslednje vreme, slatko ne jedem uopšte.“
Kada ste prvi put shvatili da ste talentovani za muziku?
„Od kada znam za sebe maštao sam da sviram nešto, kada smo bili mali, lupali smo u kante i pravili instrumente od kartonskih kutija. Još sa 3-4 godine su nam roditelji kupovali dečije gitare i harmonike. Uvek sam voleo da slušam zabavnu muziku, a kada smo krenuli, Nenad i ja da se profesionalno bavimo muzikom zavoleli smo narodne pesme Šabana Šaulića, Cuneta Gojkovića… “
Da li je vaša profesionalna karijera počela 2001. godine sa dolaskom u Beograd?
„Nižu muzičku smo završili u Pribojskoj Banji, tada smo završili i osnovnu školu. Nakon toga se vraćamo u Nemačku i nekoliko godina se nismo bavili muzikom, a onda je naš tata insistirao da se vratimo muzici i hvala mu na tome. U Frankfurtu se jednom godišnje organizuje sajam muzičke opreme, on je nama kupio dve harmonike, dugmetare ‘Guerini’ i kaže da će naći nekoga da nas uči da sviramo, ja kažem bratu tada da moramo sada da učimo da sviramo hteli ili ne, jer je otac platio, to je tada mnogo koštalo, uzeo je kredit da ih kupi i morali smo da sviramo. Jedan Ivica nas je učio, kasnije nas je učio naš kolega Saša Nikolić, pa onda Joca Đerić pevač koji je pevao u ‘Ritam srca’. Kasnije smo nastavili da se školujemo i studirali smo harmoniku kao glavni instrument i klavir kao sporedni na konzervatorijumu u Nemačkoj i eto – muzika je postala naš život.“
Da li ste za to vreme pevali negde?
„Sa 16 godina smo počeli da nastupamo po nekim rođendanima, restoranima i tako, tada smo počeli da zarađujemo, mada nije to bilo ništa spektakularno, bitno nam je bilo samo da krenemo, a kasnije smo više zarađivali. Nismo imali menadžera nego je to bila reklama ‘od usta do usta’, neko nas čuje na nekom veselju, pa nas traži i tako. Naš otac je tada dogovarao sve nastupe.“
Da li su vas ljudi prepoznavali tada na ulicama?
„Svima je bilo zanimljivo što smo blizanci. Prvo smo svirali harmonike, pa onda Nenad klavijaturu, a ja sam nastavio harmoniku, a onda je on počeo da peva. Kada smo bili u grupi ‘Blizanci’ on je sve pevao, a ja sam bio prateći vokal i svirao sam. Nikada nisam ja pevao prvi glas, to sam se tek kasnije odlučio posle pet godina sviranja u ‘Leksinggton’ bendu, na nagovor Bojana da snimim nešto. Nisam bio svestan toga da mogu da budem pevač, ali vremenom sam dobio samopouzdanje.“
Kako je nastala grupa „Blizanci“?
„2001. godine dolazimo u Beograd, tada smo nastupali sa Anom Kokić, a 2003. godine smo odlučili da nastane grupa ‘Blizanci’ jer su nas tako svi zvali. Nenad i ja smo za ‘Grand’ produkciju izdali dva albuma, pesma ‘Laki’ je jako dobro prošla, ljudi je i danas znaju, čak me na ulicu sretnu i kažu mi Laki. Tada nam je tekstove pisala Marina Tucaković, sa tom pesmom smo osvojili nagradu na jednom festivalu u Vrnjačkoj Banji.“
Jedno vreme ste svirali klavijaturu u „Leksington“ bendu.
„2012. godine je njihov klavijaturista izašao iz benda, a ja sam tada samo u studiju bio i baš sam se uželeo terena. Oni su me pitali da li bih želeo da sviram, ja sam to prihvatio i to je bila divna saradnja koja je trajala pet godina, imam jako lepe uspomene. Mnogo sam od njih naučio vezano za ozbiljnost posla, kako se postavlja priča, kako se organizuje produkcije i mnogo mi je to značilo za moje koncerte koje sam radio.“
Da li ste imali neki ugovor sa „Leksington“ bendom?
„Nisam, to je sve bilo prijateljski, kada sam počeo da sviram sa njima, oni su izdali pesmu ‘Dobro da nije neko veće zlo’, ultra hit, tada su baš bili traženi, a ja sam radio za dnevnicu sa njima.“
Po čemu pamtite Marinu Tucaković?
„Osoba kao ona se više neće roditi, znala je da napiše i šaljiv tekst, bila je neprikosnovena u svim žanrovima. Ne znam da li mogu da se setim baš prvog susreta sa njom, mi smo radili prvi album kod njenog supruga Fute, a ona je tada dolazila par puta. Marina je tada radila album za Cecu ‘Decenija’, pa je onda i za nas uradila neke pesme koje su kasnije izašle. Nama je Futa radio prvi album, tako da smo preko njega stupili u kontakt sa Marinom, a na tom albumu neke pesme je radio i Braja.“
Prvi album ste izdali 2004. godine.
„Bili smo jako poznati tada, mi odemo u Surdulicu da pevamo, prodamo sto karata, nemamo pare da se vratimo. Više smo bili atrakcija, da smo nastavili da radimo sigurno bi to bilo sve bolje i bolje i naši nastupi bi bili posećeniji, ali smo se povukli jer smo otvorili studio. Odjednom smo prestali da nastupamo i gostujemo u emisijama. Nije više bilo onoga da sednemo u kombi i putujemo osam sati. Jako dobro nam je krenuo taj posao u studiju, odjednom su počeli poznati pevači da dolaze kod nas. Tada smo zarađivali više od pesama koje smo pravili nego od nastupa. Grupa ‘Blizanci’ se raspala 2008. godine.“
Sa pokojnim Džejom Ramadanovskim ste bili dobar prijatelj.
„U Nemačkoj smo nastupali sa poznatim pevačima, tada pevači nisu dovodili svoje muzičare, nego oni dođu, a sviraju ljudi od tamo. Džej nam je dosta pomogao kada smo došli u Beograd, svirali smo u njegom klubu ‘Bombo’, u Beogradu je bilo teško objasniti ko si, neće niko da te angažuje ako te ne zna, a Džej nam je tada mnogo pomogao.“
U Džejevom klubu nije mogao da peva svako, da li se sećate neke anegdote?
„Tu je dolazila estrada i podzemlje, a nas su svi gotivili. Mi se nikada nismo raspitivali ko je ko i šta, samo nas je zanimao posao. Mi smo došli iz Nemačke i nismo znali ko je tu kralj ovoga ili onoga, nismo znali ta glavna imena, nismo znali kako oni izgledaju. Nama kažu: ‘E sinoć je bio taj i taj’, a ja kažem: ‘Nemam pojma, ne znam kako izgleda’. Na televiziji kada gledam neke okršaje i neke slike, pa se setim da sam tim ljudima pevao, a nisam znao ko su. Tada smo u ‘Bombo’ klubu pevali sa Anom Kokić, ona tada nije bila poznata, sećam se da je jednom prosula piće ko klavijaturi i odmah je prestala da radi. Ana Kokić je uvek imala svoj stav, nikada nije pristajala da sedne u separe kada je neko pozove, ali to sve zavisi od koleginice, da li će da sedne u krilo i tako nešto. Što se tiče nekih neprijatnih sitaucija, toga nije bilo, nikada se nismo pobili, bilo je pijanih gostiju koji traže pesmu, pa hoće odmah da im otpevaš.“
Peđa Jovanović je prošle godine održao pet koncerata jedan za drugim u jednoj beogradskoj dvorani, a za naš portal je do detalja ispričao kako izgleda cela organizacija, kao i koliko je novca potrebno za jedan koncert, takođe nam je otkrio da li se njegov brat blizanac vraća na estradu, a to sve možete pogledati u videu iznad teksta.
BONUS VIDEO: ISPOVEST „Minimaks je slikanje naplaćivao 500 maraka, a meni je rekao ‘za tebe je prvo gratis'“: Ekstra Nenina nikad ispričana priča o karijeri, besparici i ranoj smrti roditelja