3
U emisiji "Ispovest" autora i voditelja Nemanje Vasiljevića, pevač Dragan Marković otkriva svoju životnu priču.
Pevač Dragan Marković je u 50. godini života dospeo u žižu srpske javnosti kada se pojavio u muzičkom takmičenju „Nikad nije kasno“. On je tada otkrio detalje svog privatnog života za koje su mnogi rekli da je filmska priča. Naime, Dragan je sa samo 19 godina otišao u Toronto, posle dva meseca se preselio u Vankuver i tamo ostao 32 godine.
PROČITAJTE JOŠ:
3
0
Bio je vlasnik građevinske firme koja se bavila renoviranjem stanova, sa suprugom je vodio Kulturno-umetničko društvo, a sa prijateljima pokrenuo proizvodnju vina. Međutim, tokom pandemije korona virusa odlučio je da proda veliku kuću i jahtu u Vankuveru, spakuje svoje kofere i sa suprugom se vrati u rodni grad Užice.
Sa 19. godina ste otišli u Kanadu, da li ste kasnije tokom godina osećali da pripadate ovde s obzirom na to da ste baš mladi otišli?
„Ja sam kao mlad igrao u Kulturno-umetničkom društvu, pa smo putovali često i imao sam tu želju da idem negde. Idemo deset dana u Pariz ili u Italiju, pa onda kažem ‘jao Užice mi je malo, išao bih negde’. Osećao sam tu potrebu da odem negde i otišao sam. Ujak mi živi u Torontu i otišao sam na tri meseca, i eto me posle više od 30 godina ovde.“
Da li ste živeli u nezavidnoj finansijskoj situaciji, pa vas je to nateralo da težite ka tim snovima?
„Ne, otac je radio u firmi i vikendima je svirao, imam brata koji je stariji od mene dve godine, tako da smo finansijski jako lepo živeli, čak šta više u to vreme na zavidnom nivou. Ta moja želja nije bila težnja, nego sam bio mladić, pa tada je bilo ko ima besan auto on je faca, a i ujak mi je u Kanadi, pa reko ajde da odem na tri meseca.“
Da li sećate prvog leta u Kanadu?
„Sećam se, tada su bili direktni letovi, Beograd-Toronto. Kada sam sleteo bio je veliki sneg, automobili nisu mogli da se mrdnu. Kada sam otišao tamo, radio sam kod ujaka, on je imao radnju za metalopreradu, ali nisam voleo Toronto, jako su velike zime, hladni ljudi. Ako ste slušali ‘dnevnik jednog bosanca’ to je zaista tako, u februaru su jako veliki snegovi i nakon dva meseca sam otišao da vidim Vankuver, bio sam sedam dana i vratio se za Toronto i pokupio kofere i otišao u Vankuver. Ne znam da li je to snalažljivost ili ludost. Nisam znao engleski, a nisam imao ni papire. Imao sam onu žutu knjigu prevodilac na engleski, pa sam išao po građevinama i čitao im – treba mi posao. Tamo je problem ako ne znaš engleski i ako nemaš papire, jer onda tražiš da te plate na ruke, a oni to ne rade. To je bila neka moja tvrdoglavost da uspem.“
Koliko vam je trebalo vremena da naučite engleski?
„Nije puno, kažu da ljudi koji znaju da pevaju lako uče jezike. Jedan dan je bio preokret kada sam šetao na plaži i jedan čovek me je pitao koliko je sati, a ja nisam znao da mu odgovorim na engleskom, pa sam podigao ruku i pokazao mu sat, on je rekao hvala. Tada sam došao u sobu i pobacao sve knjige, krenuo da učim, onda sam upisao tamo školu i krenuo da radim samo da preživim.“
Kako izgleda rad u Kanadi, da li se radi osam sati kao kod nas?
„Razlika između Srbije i Kanade je ta što se ovde radi da bi se živelo, a tamo se živi da bi se radilo. Skoro bukvalno jer se sve pretvori da stvaraš, pogotovo mi koji dođemo sa strane, nemamo tamo imanje, pa sve krećemo ispočetka, forsirani smo da radimo više nego što bi želeli. Ima ljudi koji putuju u jednom smeru sat i po-dva do posla, pa radiš od osam do deset sati, pa se vraćaš dva sata do kuće, ako ne radiš za vikend onda tada imaš vremena za socijalni život.“
Posle koliko vremena ste počeli da pevate tamo?
„Ja sam odavde otišao svirajući bubnjeve, otac ima divan glas, pa sam ja bio u senci, a kada sam došao tamo posle osam meseci sam kupio harmoniku i počeo da učim da sviram. Tamo kada dođete, ako hoćete da se družite sa našim ljudima idete u Pravoslavnu crkvu, ja sam tamo odlazio. Pavković i Cune Gojković su tada imali koncert u Kanadi, pa su me zvali da sviram bubnjeve, za mene je to bila čast, to je bio početak.“
Jeste tamo nastavili da aktivno pevate?
„Jesam, vikendom su te muzičke zabave, socijalni život nepostoji na većem nivou, meni i danas prijatelji moji nedostaju, a Kanada kao zemlja ne. Pevao sam tamo i na svadbama, tamo se organizuju srpski dani, krštenja i tako dalje.“
U Srbiji muzičari vole da sviraju harmoniku na podu, piju iz cipele – imali toga u Kanadi?
„Nema, u Kanadi je jako malo muzičara, teško je tamo živeti kao muzičar. Ja sam pevao po Los Anđelesu, Arizoni i koje kuda, tamo je malo ljudi koji žive samo od muzike jer je mala zarada, a skup život. Jedino ako niste u Čikagu, tamo je veća populacija, pa se možda i može živeti samo od muzike.“
Da li vam je ćerka umetnica?
„Ona je završila glumu u Los Anđelesu, počela je da dobija neke ponude, ali je krenula korona, pa se vratila u Vankuver. Posle godinu dana smo supruga i ja odlučili da dođemo ovde, ćerka nam je došla u posetu i onda odlučila da ostane ovde. Sada živi u Beogradu, jako ne očekivano. Radi kao instruktor joge. Završava školu za masiranje i ispravljanje kičme. Naravno ide i ka glumi. Rođena je u Kanadi, ali je sebe pronašla ovde.“
Pročitao sam da ste prodali jahtu kada ste došli ovde, je li to tačno?
„Jeste, ja sam imao veliku i lepu kuću u kojoj smo mi živeli i imao jahtu, Vankuver je sav okružen vodom. Zaista je lepo imao jahtu da možeš da isploviš. Prodao sam sve to i ostavio samo jedan stan u kom je ćerka trebala da živi.“
Jeste ulagali u nekretnine ili i u biznise? Znam da ste se bavili proizvodnjom vina.
„Imam dva divna prijatelja i imali smo krug ljudi koji je uzimao vino od nas, pravili smo tri do pet tona godišnje, pa se to širilo. Što se tiče nekretnina, da, kada kupiš kući, onda ti treba i stan i želiš još više. Vankuver je jedan od pet gradova u svetu kada je reč o skupoći nekretnina.“
Jeste podizali možda neke kredite?
„Da, tamo retko ko može da kupi nešto bez kredita, tamo su male kuće milion i po i to neke koje su pravljenje pre 60 godina. Stan je pola miliona. Jahte idu od 50 hiljada evra do 50 miliona, ja sam imao neku malu.“
Šta je presudilo da dođete ovde?
„Način života, pevao sam vikendom, pa mi je to dalo nekog oduška, sam sistem nalaže da kuća od 250 kvadrata postane mala, pa me je to teralo da kupim kuću od 400 kvadrata, a to nema kraja, sistem te odvlači samo da stvaraš. Kada je došla korona prestao je folklor i pevanje, imali smo zabrane, nisam mogao da odem kod brat u kuću, ako ima više članova nego što je prijavljeno onda obojica plaćamo kaznu. Tada sam shvatio da me ispunjava muzika i da je to ono što hoću da radim. Igrom slučaja sam organizovao turneju Aleksandru Sofronijeviću pred koronu, pa sam sa njima proživeo 15 dana od Toronta do Vankuvera, osetio sam da sa 50 godina želim da živim taj život. Nije bilo lako, tu je bilo nespavanje, pa letovi, koncerti, ali sam shvatio da je to nešto što ja želim jer muzika je najveća želja u mom životu.“
BONUS VIDEO: EKSKLUZIVNA ISPOVEST „Na Pinku je ocena Milice Mitrović uvek krajnja, plašila sam se često – samo da ne vidim poziv“: Sani Armani posle 12 godina otkriva zašto je otišla sa Pinka
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare