1
Dušan Kaličanin je srpski glumac, voditelj i bivši baletan, svoju profesionalnu karijeru započeo je pre više od 20 godina kao učesnik popularnog šoua koji se emitovao na Trećem kanalu, a popularnost je stekao ulogom u seriji "Istine i laži".
Kako je izgledao njegov put do uspeha, na kakve je izazove nailazio i sa kojim nepravdama se suočavao tokom karijere glumac je govorio u emisiji „Ispovest“ autora i voditelja Nemanje Vasiljevića.
Bez uzdržavanja, Dušan Kaličanin je dao svoj sud o trenutnoj društveno-političkoj situaciji u zemlji i pružio podršku studentima.
PROČITAJTE JOŠ:
1
0
Kakav je bio tvoj put do uspeha u glumi?
„Moj put je bio školski – postepeno, mnogo prepreka, mnogo problema. Prošao sam sve ono čega ima i sada. Bilo je mnogo tih rezervacija, veza, vezica, protekcija. Danas ih isto ima, ali se to imenuje. Jedini problem između tog vremena tada kada sam ja počinjao i sada je što su te veze, tačnije koruptivne mere, tada bile sramota. Tada, ako si imao vezu da upišeš fakultet, pa dobiješ desetku iz hemije recimo, onda se primiri, a sada smo došli na to da kažemo – ‘ma, boli me uvo, imam vezu’. To je ta razlika, toga je uvek bilo i biće, ali dobro je da ljudi shvate da manje vrede kada imaju protekciju. Kada sam bio mlađi, ta nepravda me je mnogo bolela, a onda sam u jednom momentu postao zahvalan jer sam naučio da život nije super uređen, da nije super asfaltirana jednosmerna ulica, nego dvosmerna, to je jedna Slavija, jedan kružni tok. Ne znaš na šta možeš da naiđeš…“
Da li je uspeh slađi kad dođeš do njega na svojim krilima?
„Mnogo je slađi. Meni su roditelji rekli da ne mogu da mi pomognu jer nisu iz tog sveta, podržali su me roditeljski, ali su mi rekli da ne znaju kako da me posavetuju, ali mi nisu ni odmagali. Kako su se dešavale male uloge, to su za mene bili ogromni uspesi. Ima i ova druga strana koja govori – ako nemaš vezu, nećeš uspeti, akademija se upisuje samo preko veze… Ja u to ne verujem i ne verujem da nema pravde i uspeha. Ima neko iznad ko to sve lepo uređuje, možda sporo i to je naš najveći problem – ta prolaznost. Nekako je mene sve to izgradilo. Ranije sam se mnogo kajao, zbog učešća u rijalitiju naprimer, ali je to zapravio bio moj ogroman uspeh u mojim ličnim borbama.“
Kada se desio presek da si ti postao bitan u glumačkom sistemu?
„To se stalno menjalo. Sa 15 godina sam pobedio u jednom kvizu koji je išao na Trećem kanalu, tako sam dobio neke prve uloge koje sam snimao sa divnim rediteljima i tada je došlo do prve prepoznatljivosti na ulicama, ali je to tada bilo drugačije.“
To je bilo 2000. godine?
„Mislim da je ranije, ali zapravo da, 2000. godine, zvuči mi to daleko. Šta je zanimljivo, ta definicija glumaca – tužan sam često jer sam mislio da postoji jedna pravda da kada ti osvojiš neki prostor, da se to ne zaboravlja. Tužan sam jer sam shvatio da vi nemate nikakvu odgovornost, i tu stajem u odbranu svih svojih kolega, mnogi nisu ni dobili šansu, a oni koji jesu imaju neuređene delove, a takođe mislim da je masa budala dobila prostor koji ne zaslužuje. Problem je što dopuštamo da nam takvi nešto nameću, pa kažu on je ovo, on je dvorska luda i vreme je da u jednom momentu stanete i kažete ‘ej, mladiću, devojko, nemojte tako, morate imati argumente’.“
Kako si se nosio sa lošim pričama o sebi?
„Dosta sam se svađao. Ali mi to donosi nemir, pa sam naučio da uopšte ne želim da ubeđujem ljude, jer se dešavalo da neki glumci koji su imali sreću, ne talenta nego više sreće da snimaju projekte gde se jedan kadar snima 50 dana i gde svaka stolica može da izgleda kao Greta Garbo, i onda se oni usude da kažu ‘nervira me što oni ovo rade’. Niko od nas ne želi da radi, ali takvo je vreme da svako određuje svoje granice i pravi kompromise dokle može. Tvrdim da svaki glumac ima veliku ljubav prema glumi i da će da napravi kompromis. Nije bitno da li će igrati Hamleta ili drvo, ali mu je draže da igra drvo nego da menja profesiju i pere sudove. Sa te strane razumem kolege i kažem ‘da, sigurno je bolje da pravi kompromis nego da menja profesiju’. Moram da objasnim to za upis akademije, odnosno FDU, kada je upišete preko veze, pošto je scena kao mikroskop, oni kada završe glumu upadaju u jednu vrstu ludila i zato imamo mnogo ljudi koji nisu ‘u vinklu’ i imaju šifru. To zvuči kao osuda, ali moram da branim svoj prostor i sad imamo kolege koji jedni druge napadaju – vi ste manje vredni jer vi radite ovaj projekat, a vi ste vrednijii zato što radite ovaj projekat. Ne, čekaj polako, postoji nešto što je … Pa krenete po glumi, žanrovski, i tako dalje.“
Ima toga u svim profesijama, ali mi se čini da u glumi ima dosta u poslednje vreme.
„Ne znam zašto se to pojavilo. Glumačka profesija je bila složna, pa i ako mi nešto smeta, ne bih to govorio javno – to se govori sa kolegama u bifeu, ali se promenilo to stanje u društvu, sistem. Mada, nikada to nije bilo previše sređeno. Uvek govorim da volim Pozorište na Terazijama i meni je ovo 20 sezona tamo, i ja sam tamo i dalje honorarac. Naravno da ta sistemska neuređenost gde imate ljude koji su na plati ali ne igraju, pa onda ne idu u penziju, ali sede, a vi završite tako što 15 godina nemate mesto i ne mogu da vas zaposle. Odmah da se ogradim, ne može niko da kaže da vi nekom pozorištu niste potrebni ako vas to pozorište angažuje 20 sezona zaredom i opet tu nisu krive ni kolege, ni ljudi koji izlaze, to kad krene samo vas glava boli, a vi se opredelite da budete umetnik i shvatite da morate u životu da se bavite tehničkim stvarima. Da li ću da se zaposlim, da li mi ide staž, da li će pozorište da me zaposli i to govorim ja iz pozicije nekog ko iole radi i funkcioniše. Ali stajem u odbranu svojih kolega koji nisu ni dobili šansu, ima divnih, darovitih ljudi… Toliko sam razočaran, smirivao sam se, dokazivao i verovao da kada se dokažete da će se naći mesto za vas, ali nije tako. Slušajte sve savete, ali radite onako kako mislite i ako želite da se bavite glumom. Morate slušati sebe i tu, nažalost, u takvim okolnostima, čovek mora da zaboravi na kućno vaspitanje i scensko i da viče ‘ja, ja, primite me’. Što potpuno ubija sve ostalo, e kada to ispričam, onda bih voleo da vidim da mi neko kaže, jao pa ti ovo i ono i tu je krenula svađa.“
„Desilo mi se jednom da sam pokidao ligamente, a u tom momentu snimam seriju, igram u pozorištu i dan mi je izgledao ovako. Probudim se u 6 ujutru, idem na snimanje koje traje do 19 sati, u 19 i 30 idem u pozorište, igram do 23 i u ponoć se istuširam i učim tekst za sutra. U toj brzini kao glumac se uvek plašite da li će za vas biti šansa, ko će šta da pomisli i tako dalje. I večito se dokazujete, ja moram da se dokazujem da li ću igrati ovo ili ono, malo me više i briga i u jednom momentu padnem, jer radimo noću neku predstavu jer smo svi zauzeti, proba nam počinje u ponoć. I ja padnem i ne mogu da ustanem, u tom momentu me ljudi prepoznaju zbog serije koja se emituje i gledaju me i niko mi ne prilazi. Ja ležim i vidim da nešto nije u redu, izvlačim tu nogu i završavam u gipsu. Javljam ekipi serije da ne mogu da dođem na snimanje, ali to ne može da se odloži i onda mene nose u gipsu kao Maju Nikolić ‘žali srce moje’. Ja sam tako snimao i to niko nije primetio i onda razmišljam koliko je bitno da te neko zaposli u pozorištu gde si ostavio ljubav, godine, trud, uskakali… Nikad naplaćen taj trud. Ne možete da kažete ‘ja ne mogu da stanem na nogu, neću moći da igram’… a da znate da nećete moći da platite račune jer nemate stalno zaposlenje, a pritom govorimo o glumačkim platama koje nisu Holivud, i vi imate nešto kao – platiću infostan i preživeću, ali toga nije bilo. U jednom momentu mog revolta i bunda, krećem da se ljutim na sve ljude, a treba da se ljutim na sebe. Imamo taj momenat da medijski prostor dobiju ljudi koji nemaju talenat.“
Zašto nisi promenio pozorište?
„Zato što sam bio budala. I dalje sam u Pozorištu na Terazijama, bio sam fasciniram neki ljudima i ulogama. Nekako je mene tako i pozorište prepoznalo, generacije se smenjuju, ne možete da imate samo prvak,e i ja sam u jednom mesecu imao 22 predstave, pa su me pohvalili, pa sam onda uskakao i u ženske i u muške uloge i preko noći i preko krova.“
Je li ti to doprinelo karijeru što si toliko radio i toliko uloga odigrao u pozorištu gde i dalje nemaš ugovor o radu?
„Nemam, ja sam honorarni glumac. Dobiješ predstavu, dobiješ pare, ako ne odigraš ne dobiješ pare i to je to. To je poražavajuće iz više uglova, ali je dobro jer je pozorište servis. Glumac koji nije dotakao pozorišnu scenu se pogubi u jednom momentu i onda ne može ni pred kamere. To je moje mišljenje. Pozorište vas izbalansira kada preterate, kao da zategne šraf. Izlazak na scenu je božanstven, i dalje imam taj žar. Zavoleo sam sve to što pozorište nosi, a onda sam se osećao kao prevarena žena jer je to kao vanbračna zajednica u kojoj vi nemate nikakva prava. Ja sam u vezi sa pozorištem na Terazijama već 20 godina.“
Pomenuo si da si pobedio u jednom kvizu koji se emitovao na Trećem kanalu, tada si imao 15 godina. Da li si već tada došao u Beograd ili si putovao iz Niša? Kako je to izgledalo?
„Mnogo mi je tužno to, dođe mi da plačem. Ja sam nešto hteo, pa su mi u nekom pozorištu u Nišu rekli da od nas 17, svi su talentovani samo ja nisam ni za šta, ja sam bio budala. Ja sam rekao dobro, ali ja moram, i našao sam svoju konkciju, pa sam došao do glumca Aleksandra koji je bio u Narodnom pozorištu u Nišu i taj čovek mi je rekao da ima da se radi, ali ja treba da upišem akademiju. Odlučim da prvi put na prijemni ispit odem u prvoj godini srednje škole. Išao sam u opštu gimnaziju u Nišu, i bila mi je bezveze. Imao sam profesore koji su me razumeli, a imao sam i one krindž profesore koji su mi govorili ‘kakva gluma, mora ovo’ i onda sam ja učio unapred da što pre završim sa školom.“
Tokom srednje škole si trenirao karate, bavio si se streljaštvom…
„U streljaštvu sam bio na dobrom putu imam medalje, karate je išao super, ali mi je trebalo još nešto više zbog koncentracije jer mnogo zapažam, pa sam krenuo na streljaštvo, pucao sam iz puške, a ona traži da se vi skoncentrišete, smirite. Stalno mi je trener govorio da moram da spavam sa puškom, a ja ‘prskalica’… Ali ja sam u školi učio, nije da nisam. Prvo ne čujem profesorku, najbolja moja drugarica Ivana i ja smo bili slični. Ona je govorila da će živeti u Americi i završiti koledž, a ja da ću biti glumac i stvarno je tako. Sa druge strane, to je moj proces, to me izgradilo da budem takav, bio sam ekscentričan, ali to je i bio period da sve probaš.“