Đuričić: Zbog Merimine ispovesti svaka žena hoda slobodnije

Dugogodišnji novinar, urednik i publicista Aleksandar Đuričić, ponovo se našao u centru pažnje javnosti, zbog velike, intimne ispovesti Merime Isaković, koju je nedavno objavio u magazinu "Nedeljnik". U razgovoru za Nova.rs, govorio je o svojim novinarskim tekstovima, velikim pričama koje su uzdrmale regionalnu javnost, ali i o svojoj poslednjoj knjizi "Glogi", koja govori o životu velikog, pokojnog glumca Nebojše Glogovca.

Ovih dana ste u fokusu javnosti zbog ispovesti Merime Isaković. Jeste li svesni da ste učinili nešto značajno za celokupno društvo?- Ja sam svestan, još da društvo postane svesno, i eto nama na vidiku boljeg života. Ispovest Merime Isaković, koja je u „Nedeljniku“ izašla na 18 strana je neka vrsta prekretnice ne samo u ovom mučnom procesu optužbi za silovanje, već u mnogo širem kontekstu. Merima je svojom pričom dala puni sadržaj pokretu #nisisama. Ako Danijelu podrži neko iz Australije, ko vodi sasvim drugačiji život i pritom je ne poznaje, ali prepoznaje njenu bol, onda stvarno nije sama. Ova priča je izgleda probudila i Tužilaštvo, osvestila ljude da mogu slobodno i otvoreno da govore o stvarima koje su im se desile i pokazala da ljudska reč može biti ne samo melem na ranu, već i vetar u leđa. Od tog dana, kada je izašlo tih 18 strana, imam utisak da svaka žena, ne samo ovde, nego diljem regiona hoda slobodnije, a svaki nasilnik se budi tokom noći, prekrivajući se jastukom preko glave.Merima i Vi ste ovom ispovešću, na neki način, pomerili dosadašnje granice, ne samo u novinarstvu.- Nismo razmišljali o tome dok smo radili. Čuli smo se sasvim slučajno, povodom pet godina od smrti Dragana Nikolića. Tada smo u "Newsweek-u" napravili jedan jako emotivan tekst o našem Gagi. I poželeo sam da opet za novine razgovaram sa Merimom, a ona je imala potrebu da javno kaže ono što je do sada znalo samo nekoliko njenih intimnih prijatelja. Tako je počelo ovo što sada drma našu svakodnevicu i što može da bude prekretnica, ne samo u seksualnim, već i u svim međuljudskim odnosima. Desila se važna revolucija.U kom smislu?- Nekako smo se oslobodili, a to nije malo s obzirom na to da živimo u „okupaciji u 260 slika“. Ova Merimina pričao osim toga što je ohrabrila sve žene da kažu „ne“ i da to zaista znači „ne“, otvorila je još mnoga poglavlja života u 21 veku. Vratila je na oltar naše svakodnevice i priču o prijateljstvu, iskrenosti, podršci... Stvari od kojh ne može luksuzno da se živi, ali može vrlo sadržajno.Za koje priče koje ste kao dugogodišnji novinar i urednik potpisali biste mogli da kažete ste ponosni?- E, sad, nemate vi toliko prostora. Malo se šalim. Ima dobrih stvari koje sam uradio, ali nije tu reč o ponosu, već o nekom osećaju zadovoljstva da ste sa nekim proveli kvalitetno vreme, imali sadržajne razgovore i to plasirali u javnost i time ljudima koji vas čitaju ili gledaju ulepšali svakodnevicu. Nezaboravan mi je bio ručak u kući Mire Stupice, tada je živela u Mačvanskoj ulici i pravila je spanać za Mariju Crnobori i mene. Neponovljivo je iskustvo sa Jovanom Ćirilovom za „Plejboj“. Prva ispovest roditelja Dade Vujasinović posle (samo)UBISTVA njihove kćerke, pa onda i prvi moj književni uradak, predgovor za Dadinu knjigu (posthumno objavljenu) „Svedočanstva iz obeščašnjene zemlje“. Sa Goranom Bregovićem sam se baš namučio, ali ostala je ta rečenica, kada ga posle trećeg susreta u njegovoj kući na Senjaku, pitam kako na njega deluje kokain, a on onako, gledajući me u oči kaže: “Slušaj, kokain ti je kao pasulj, neko od njega piše najljepše pjesme, a neko samo prdi.“ Ima toga dosta, ali da ne gnjavim. Rano je za uspomene.

Osim što ste novinar, vi ste i pisac. Do sada ste objavili nekoliko knjiga i svima njima je nešto zajedničko - tema su znameniti Srbi i malo poznate stvari o njima. Odakle fascinacija tom tematikom?- Nije fascinacija, već potreba da pokažem da smo lepši nego što izgledamo. To je rečenica čuvenog Dragana Sakana. Istražujem i pišem priče o ljudima koji su oblikovali vreme u kome su živeli i stvarali uprkos preprekama koje je balkanska sredina i uski vidici stavljali pred njih. Intrigira me šta se sve krije iza tih patrijahalnih kulisa u kojima su živeli moderni vizionari. Ti junaci sada žive kroz moje knjige na neki novi način, trudim se da te velikane približim generacijama koje su rođene na Fejsbuku i Instagramu. Da upoznaju svoje pretke na jedan zanimljiv način. Kada sam nedavno razgovarao sa Dejanom Mijačem za knjigu „Glogi“, krenem da nabrajam koje sam sve knjige napisao: „Posle fajronta“ (romansirana biografija Pavla Vujisića), „ Čuvarkuće, udovice pisaca“ (priče o deset velikih jugoslovenskih književnika), „Tajne slavnih Srba“ (portreti 23 velikana ovdašnje umetnosti u rasponu od Ive Andrića i Milena Pavlović Barili do Desanke Maksimović i Mire Stupice)... Tako nabrajam, Mijač me pogleda i onako, onim njegovim prepoznatljivim smeškom, kada mu gornja usna krene na gore, reče: “Čovek da bi se kvalifikovao za Vas mora da umre.“ Rekoh: “Varate se, ja ne pišem o mrtvima, nego o besmrtnima.Ima li u Vašim knjigama umetničke slobode ili je sve zasnovano isključivo na činjenicama?- Uvek ima umetničke slobode, ali je ona samo fina nadogradnja na ono što sam istražio i spoznao, činjenice su filovane lepim rečima.Poslednja knjiga "Glogi" (izdavač „Vukotić media“), za kratko vreme je postala hit. Koliko ste dugo radili na njoj i kako je to izgledalo?- Ne umem da odgovorim na to pitanje „koliko dugo ste radili“, jer kada uđete u nešto posvećenički, 24 sata, sedam dana u nedelji, kada niste u stanju, ali bukvalno, da pričate i mislite o bilo čemu drugom – onda je to druga vremenska zona. Istražujući život Meše Selimovića naišao sam na detalj da je u nekim momentima bio toliko rastrojen i obuzet svojim junacima, da je obavezno pio tablete za spavanje. Pišući o Glogovcu nisam pio tablete, ali ga jesam često sanjao. Jedne večeri sam razgovarao sa Anicom Dobrom, pružala mi je podršku u tom radu, pa sam konstatovao kako će ona biti „dobri duh knjige Glogi“, i onda smo tu reč „duh“ krenuli da menjamo kroz padeže, bila je to mala noćna igra rečima. Ujutru sam se probudio i u glavi mi je odzvanjala pesma Darka Rundeka „Crni dusi“, čiji refren glasi: “Crni dusi, crni dusi, nema te a ipak tu si.“ Glogi je tu.Jeste li tokom stvaranja knjige razgovarali s njegovim kolegama, prijateljima, porodicom?- Razgovarajući sa svim njegovim bližnjim, ljudima koji su mu bili saputnici za tih 49 godina života: od njegovog oca Milovana, druge supruge Milice, kolega, kumova, drugara na drumu, ljudi koji su s njim igrali tavle, reditelja za koje je predstavljao blagodet, čitajući njegove intimne beleške, pesme – zapravo sam razgovarao sa Nebojšom. Na neki čudan i posredan način, ali sam razgovarao. I sve vreme sam preispitivao svoja životna načela na osnovu merne jedinice koja se zove Glogovac. A vidim i da čitaoci uživaju u toj mentalnoj igri.Jeste li lično poznavali Glogovca?- Onako iz viđenja i sa pozorišnih dasaka, ali znam kad god bih ga sreo uvek bi se okrenuo da ga osmotrim. Kako se desilo to da ga nisam nikada intervjuisao - iskreno, ne znam. Računao sam da je tu, da ćemo se sresti kada se sklope kockice. Nije se desilo. Ali, eto, namestilo se da ga upoznam, i to baš intimno, kada ga više nije bilo.

Vidite li u ovim mladim generacijama, za sada, nekog novog Glogija, Paju Vuisića, Gagu Nikolića...? - Ovi velikani koje ste pomenuli su osim svojom umetnošću bojili naš život svojim šarmom, neprevaziđenim smislom za humor, manguplukom i svojim strastima. I svaki od njih trojice je obeležio jedno vreme, i neće se pojaviti novi Paja, Gaga ili Glogi. To je prosto nemoguće, ali pojavljuju se neki novi klinci. Jako me je obradovala informacija da je prvi laureat nagrade „Nebojša Glogovac“, glumac Miodrag Dragičević. Gledao sam ga u predstavi “Kaspar“ (JDP) i bukvalno ostao bez daha. Žargonski rečeno, mastan glumac. Sličan osećaj sam imao kada sam prvi put na sceni takođe JDP-a u predstavi Jagoša Markovića „Putujuće pozorište Šopalović“ video Sanju Marković. Pomislio sam: “Zvezda je rođena.“ I još jedna stvar je ovde, bitna, posle odlaska Nebojše Glogovca u večnost, a Nikole Đurička u Ameriku, kao da je kamen temeljac JDP-a izvučen, kao da je ona predivna zgrada na Cvetnom trgu počela malo da se ljulja. Bio je to veliki udarac za njih, a sada vidim da je upravnica Tamara Vučković uspela da uhvati kormilo. I to me baš raduje.Pisanje vam je očigledno strast. Kada biste morali da izaberete - pisac ili novinar - koji bi vaš odgovor bio?- Ja živim od slova, ređanja reči u rečenici, sklapanja slika i emocija, razgovora sa našim najzanimljivijim savremenicima ili njihovim potomcima. E sad, kako se ta profesija krsti, nije ni bitno. I novinar sam i pisac. Nema potrebe da se opredeljujem. Ernest Hemingvej je govorio da je novinarstvo najlepša profesija na svetu ako se na vreme pobegne iz nje. Trenutno sam u tom bekstvu, i taman kada ponegnem, ja mu se opet vratim.

U poređenju s vremenom kada ste vi počinjali da se bavite novinarstvom, koliko toga se do danas promenilo?- Sve se promenilo, a promenilo se i od vremena kada je naš čuveni novinar, prvi dopisnik „Politike“ iz Londona i Njujorka, Miro Radojčić, krenuo u svoje novinarske avanture. Njega, sam, što bi današnji klinci rekli smarao šest meseci da napravimo intervju, i na kraju je pristao da povremeno idemo u kafanu „Grgeč“. Danas je na tom mestu Mekdonalds. (Užas!) I onda bi on pio pivo i rakiju i u svojim poznim godinama se „betonirao“, a ja sam ga slušao i onda bih ga otpratio do kuće, stanovao je preko puta crkve Svetog Marka....Imali smo vremena da razgovaramo šest meseci za jedan intervju. To se promenilo. Više niko nema živaca ni vremena da razgovara. Vremena se menjaju, ali neke lekcije ostaju. Kada sam kao student stomatologije, počeo da pišem za tadašnji „Nedeljni Telegraf“ jednog dana mi je prišao direktor Slavko Ćuruvija. Pitao me je da li bih išao u Podgoricu da izveštavam, to je bilo vreme kada se slutio državni rastanak Srbije i Crne Gore. Klimnuo sam glavom. Išao sam na sedam dana, bilo je uzavrelo u Crnoj Gori, kao i sada. Bio mi je obezbeđen hotelski smeštaj, avionski prevoz i dnevnice. Onda me je Ćuruvija pozvao u svoju kancelariju da mi da još 500 maraka, gledao sam ga zbunjeno. Rekao je: “Ovo treba da imaš, da ti kao novinaru niko ne bi platio ručak ili piće. Ti plaćaš, ti izveštavaš. Ako ti nešto od ovog novca ostane, časti se za dobro urađeni posao jer znam da ćeš ga dobro uraditi.“ Slavko.Kada bi vam neka mlada osoba rekla da želi da bude novinar, koji savet biste joj dali?- Samo napred ako imaš dovoljno strasti, mogućnosti da budeš i siromašan, ako umeš da se zabavljaš, ako nećeš otkinuti na prvu cajku ili fudbalera ili primiti mito od tajkuna. I molim te, nemoj da misliš da je novinarstvo, kao što sada većina smatra i radi, masturbacija. Nemoj da žmuriš, zamišljaš i izmišljaš i onda to prolivaš po svojim čitaocima i gledaocima.Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.