0
"Tačno se sećam trenutka kada je Janković bio Zaštitnik građana, bila je neka tribina u Pančevu. Kolege i ja smo otišli da slušamo tu tribinu i ja sam se zaljubio u govor tog čoveka. Zaljubio sam se u njegovu viziju Srbije. Negde sam ga, Bože me oprosti, poredio sa Đinđićem. Tada sam odlučio da se priključim njegovoj kampanji i podržao sam ga i javno", priseća se glumac Ammar Mešić, govoreći za Nova.rs o podršći koju mu je tada pružao, ali i o nedavno održanim protestima u Beogradu, te o aktuelnoj političkoj situaciji u Srbiji.
Negde u martu mesecu ove godine, nedugo nakon početka emitovanja serije „Igra sudbine“, kojom se ujedno i proslavio, mladi glumac Ammar Mešić dao je iskren intervju za naš portal u kome je pričao o godinama napornog truda da stane na put kojim danas korača. Zbog par kadrova koje je dobio u „Igri prestola“, najpopularnijoj seriji na svetu, domaći mediji mesecima su pisali o njemu kao o „Srbinu u Holivudu“, zbog čega se, kako je tada otkrio, nije osećao najprijatnije.
PROČITAJTE JOŠ
Svega nekoliko meseci i pedeset hiljada Instagram pratilaca kasnije, Ammar navodi da se njegov život nije puno promenio, osim što ga sada ljudi prepoznaju na ulici. U intervjuu za Nova.rs, dotakao se i aktuelne političke situacije u Srbiji, nedavno održavanim protestima u Beogradu, ali i o snimanju serija u vremenu pandemije koronavirusa.
Koliko se tvoj život promenio od trenutka kada smo poslednji put razgovarali?
– Ne izgleda preterano drugačije, s tim što me ljudi prepoznaju na ulici sada. To se jedino promenilo. Sem toga, normalno obavljam sve radnje, idem u prodavnicu, družim se sa ljudima, vozim se gradskim prevozom. Sada se drugačije osećam, u smislu da sam promenio svoje ponašanje – imam veću odgovornost. Moram biti ljubazan i ne mogu da reagujem ishitreno.
Da li je zamorno kada te ljudi neprestano presreću na ulici?
– To jeste zamorno. Sedim jedem, klinci kreću da dolaze, kako uzmem jedan zalogaj, oni kažu da se slikamo, ja kažem važi, ustanem, uzmem drugi zalogaj, dođe neko drugi, i tako. Jelo mi zbog toga presedne. Ali to je prosto stvar tog statusa javne ličnosti. Ja se prvi put sa tim susrećem i shvatam da moram da se slikam sa ljudima, da im odgovorim na poziv. U krajnjem slučaju, i ja sam nekada bio klinac i sigurno sam bio takav. Slikanje sa poznatima, iz ove perspektive sada, jesu bile neke lepe uspomene koje čuvam.
Sada kada si poznat, kako ti gledaš na taj selebriti status?
– Kao klinac sam posmatrao javne ličnosti kao da su ko zna šta, gde se kupaju i gde školjke skupljaju, ali kada sam odrastao, shvatio sam da su svi oni živi ljudi. Imaju iste potrebe kao i svi – da jedu, da se tuširaju, izlaze, itd. Promenio sam mišljenje o tome jer sam odrastao, a ne jer sam javna ličnost. Mada, i dalje sebe ne smatram kao poznatu osobu, niti ću to sebi dati za pravo. Jedino što sebi dajem za pravo, jeste to da informišem ljude putem društvenih mreža – s obzirom na to da sada imam određeni glas i određenu publiku. Želim da to što sam poznat upotrebim na pravi način.
I to radiš. Tokom proteklih mesec dana si bio vrlo glasan i aktivan u vezi sa protestima u Beogradu.
– Ja sam se pre nekoliko godina bavio politikom, kada su bili predsednički izbori. Bio sam dosta uključen. Tada sam podržavao Sašu Jankovića. Prvi put ću sada pomenuti javno taj period života – to mi je bio jedan od najlepših perioda u životu. Nikada nisam bio član nijedne partije, niti sam ikada pre toga podržao bilo koju partiju. Ni DS, ni SNS, niti ću to raditi na dalje. Tih par meseci predsedničke kampanje sam se osećao jako lepo, jedinstveno i emotivno. Ja nisam podržavao Sašu Jankovića zato što sam mislio da ću dobiti posao, ne. Tačno se sećam trenutka kada je Janković bio Zaštitnik građana, bila je neka tribina u Pančevu. Kolege i ja smo otišli da slušamo tu tribinu i ja sam se zaljubio u govor tog čoveka. Zaljubio sam se u njegovu viziju Srbije. Negde sam ga, Bože me oprosti, poredio sa Đinđićem. Tada sam odlučio da se priključim njegovoj kampanji i podržao sam ga i javno.
Kakvo je to iskustvo bilo za tebe?
– Mislim da je okupio jedinstvene, obrazovane i talentovane mlade ljude. Bilo nas je tridesetak koji smo se non-stop družili i planirali. Bio je to prelep period u mom životu. Od tada sam stekao neke kul prijatelje sa kojima se družim i dan-danas. Posle je usledilo razočaranje i shvatio sam da politika nije za mene. Nije da me ne zanima, ali ne mogu biti deo nje. Tu ima raznih uticaja i shvatio sam da ne želim da se bavim aktivno politikom. Sada ne pljujem nikoga, ali hvalim.
Da li si razočaran jer je Saša Janković nakon toga izašao iz politike?
– Ne znam šta bih rekao na to. Žao mi je zato što je bila ugašena ta divna mlada energija. Ja sam izašao iz politike jer je to krenulo da se cepa, milion ljudi na milion različitih strana. Ja nisam želeo da budem deo tog procepa. Ja sam bio deo politike zbog malih stvari. Ne zbog Kosova ili Evropske unije, već zbog svakodnevnih stvari i normalnog života. Mi smo želeli da obezbedimo bolji život za sve nas. Kao što je Đinđić govorio – ukoliko sat ne radi u fabrici, treba kupiti novu bateriju i namestiti sat.
– Šta je razlog mog razočarenja? Ne znam konkretno. Ne znam ni gde je Saša Janković ni šta radi, ni čime se bavi. Znam da je Sergej preuzeo PSG, ne znam ni u kom smeru to vodi, ni čime se oni bave. Ne zanima me. Samo želim da svi ljudi, bezobizora na političku pripadnost žive normalno i lepo i da od svoje plate mogu sebi da obezbede lagodan život.
Kakvo je tvoje mišljenje o Sergejevoj kandidaturi?
– Svako ima pravo da se kandiduje i radi šta god on hoće. Nemam nikakvo mišljenje. Na izbore nisam izašao. Ne zbog bojkota na koji je pozivao Đilas, već zato što nisam imao za koga da glasam. Baš ni za koga nisam mogao da glasam. Rekao bih da nekoga podržavam, ali trenutno ne podržavam nikoga. Zadnjih trideset godina se isti ljudi smenjuju, promenili su po dvadeset partija i shvatio sam da su svi oni isti – menjaju kožu, ali ne ćud. Sergej neka radi šta hoće, nemam nikakvo mišljenje.
– Kako ocenjuješ aktuelnu vlast i nedavno održavane proteste?
Što se tiče aktuelne vlasti, ne mogu da kažem nešto lepo. Svidelo mi se kako su renovirali fasade po centru i dopada mi se šetalište na Beogradu na vodi. Nemam problem da kažem da je SNS uradio nešto dobro, ali nemam problem da kažem ni da su uradili mnogo loših stvari. Isto bi bilo i da je DS na vlasti, ili bilo ko drugi. Što se protesta tiče, ja nisam išao na proteste iz zdravstvenih razloga. Ne bih želeo da se zarazim. Nisam čak ni podržao proteste, nego sam informisao ljude. Mi na televizijama sa nacionalnim frekvencijama nismo mogli prvih par dana da vidimo šta se dešava u Beogradu. Ja sam želeo da podelim dve strane priče – ko ruši Beograd i zbog čega? I, ukoliko niko nije bacao suzavac na građane, kako su govorili funkcioneri vlasti, kako to da postoje snimci koji dokazuju da policija jeste gađala demonstrane suzavcem?
Šta se dešava na snimanju „Igre sudbine“?
– Snimanja teku veoma naporno, ali svakako zanimljivo. To se apsolutno nije promenilo od prošlog intervjua. Ekipa je fenomenalna, ponašamo se kao da smo svi zajedno na klasi. Snimanja protiču odlično, uz određene mere bezbednosti: Mere nam temperaturu, stavljaju nam maske, dezinfikujemo ruke, odeću i obuću. Sve vreme dok smo van seta moramo da nosimo masku i da peremo ruke. Na setu skidamo maske, to je logično. Ne dešava se ništa loše. Ne oseća se negativna energija. Svi smo svesni da moramo da se čuvamo i pazimo. Ukoliko bi se neko razboleo, morali bismo da stopiramo snimanje. Preko sto ljudi radi seriju, to znači da bi sto ljudi ostalo bez posla i bez primanja, a to ne bi bilo okej. Prosto moramo biti odgovorni jedni prema drugima.
Indijci snimaju sa maskama u kadrovima. Da li to tebi ima smisla? Kako bi izgledalo ukoliko bi ovaj istorijski momenat obeležili na taj način poput njih?
– Iskreno mislim da bi to bilo besmisleno. Prosto kod glumaca faca igra sve. Moramo da vidimo emociju, pogled, osmeh, šta radiš sa usnama – to je naš zaštitni znak. Prosto sa maskama u kadru to ne bi funkcionisalo.
Snimanja umeju da budu naporna, kako se ti držiš?
– Skoro sam razmišljao sam sa sobom. Definitivno je gluma moj izbor i ne postoji drugi posao u kome bih ovoliko uživao. Prethodnih nedelju dana sam snimao po dvanaest sati, učio po dvadesetak strana teksta dnevno. Dođem kući, sredim se, učim tekst, spavam, ujutru sve ponovo. Posle pet dana, ja jesam umoran, ali sam srećan jer sam umoran i radujem se jer ću ponovo nastaviti snimanje. Gluma je moj izvor i ne pada mi teško da ustajem rano, niti da snimam, niti da učim tekst. Drago mi je što mi se pružila prilika da radim. Postoji stotine glumaca koji ne mogu da rade. Zahvalan sam i Bogu i sudbini i Smart produkciji i svim ljudima tamo što radimo i zarađujemo.
– Gde vidiš sebe za deset godina?
Nikada ne razmišljam unapred. Svoje obaveze planiram danas za sutra. Često dođe do promene i tada. Ne znam gde sebe vidim za deset godina. Znam šta bih voleo. Voleo bih da snimam, da dobijam sve teže i komplikovanije uloge. Ne bih voleo da dobijam uloge na osnovu fizičkog izgleda, nego na osnovu mog talenta i rada. Pustiću da vreme pokaže.
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
