"Selo me je uvek privlačilo i ono me vezuje za detinjstvo iz kojeg crpim inspiraciju. Tamo sam kao mala provodila dosta vremena. Podseća me na mušmule, orahe veličine manje jabuke, podseća me na slavu, na staru lampu na gas. Da samo ja odlučujem, išla bih mnogo češće i u to selo i u drugo, dedino selo Zagulj, i u Zubin Potok gde sam živela i završila osnovnu školu, ali zbog obaveza ne idem koliko bih želela. Ipak, kad god nađem malo slobodnog vremena, uvek se rado vraćam", govori glumica Milica Tomašević u intervjuu za Nova.rs.
Glumica Milica Tomašević, zvezda serije „Igra sudbine“, koja je rođena u Suvom Grlu na Kosovu i Metohiji, posetila je rodno mesto za praznike i objavila serijal video klipova i fotografija na svojim društvenim mrežama koji su vrlo brzo izazvali veliku domaću pažnju javnosti.
U intervjuu za portal Nova.rs, Tomašević je pričala o odlasku u svoje rodno mesto, periodu koji je tamo provela sa porodicom, ali i o načinu na koji se nakon devedesetih prilagođavala životu u Srbiji.
PROČITAJTE JOŠ
U moru „upeglanih“ i „glamuroznih“ fotki koje ljudi objavljuju na Instagramu, ti si objavila snimke u kojima čistiš štalu i hodaš po blatu. Jesi li uopšte razmišljala o tome koliko simbolike takve tvoje objave sa sobom nose i koliko mnogo ljudi u Srbiji, ali i regionu, sa njima mogu da se poistovete?
„Simbolika je jasna. Svaki častan posao je je posao kojim bi trebalo da se ponosimo, nikako stidimo. Posao u kome smo mi mi, kada i nakon silnog umora možemo da zaspimo mirno, jer nam je savest čista i znamo da nikome nismo ništa loše uradili. Sa druge strane, htela sam malo da se našalim sa današnjim trendom kada se ljudi snimaju i prikazuju svoje svakodnevne aktivnosti na društvenim mrežama. Ja sam htela da na šaljiv način pokažem kako izgleda jedan dan na selu. Takođe sam želela da pokažem da mnogo porodica i dalje živi od stočarstva, zemljoradnje, zemlje… da nije u svim domovima sve “na dugme”, već da ljudi i dalje pešače, kopaju, oru, hrane stoku, žive od teškog, ali čistog rada. Svi mi jednim delom vodimo poreklo sa sela.“
Fotke i snimci nastali su na Kosovu. Koliko često ideš tamo?
„Fotografije i snimci su nastali u Suvom Grlu. To je moje selo južno od Ibra, put Peći. Selo me je uvek privlačilo i ono me vezuje za detinjstvo iz kojeg crpim inspiraciju. Tamo sam kao mala provodila dosta vremena. Podseća me na mušmule, orahe veličine manje jabuke, podseća me na slavu, na staru lampu na gas. Da samo ja odlučujem, išla bih mnogo češće i u to selo i u drugo, dedino selo Zagulj, i u Zubin Potok gde sam živela i završila osnovnu školu, ali zbog obaveza ne idem koliko bih želela. Ipak, kad god nađem malo slobodnog vremena, uvek se rado vraćam.“
Kakve te uspomene vežu za rodno mesto i Kosovo? S obzirom na to da si bila devojčica kada se bombardovanje dogodilo.
„Iako su bombardovanje i rat nešto strašno i bolno, nesreće povezuju ljude i ipak pamtim prava prijateljstva, podršku, čak i šale u tom najtežem periodu. Sloga je bila veoma izražena.“
Često se spekuliše o tome kako zapravo žive Srbi na Kosovu. Kakav je tvoj utisak, na osnovu onoga što vidiš kada odeš tamo?
„Svako društvo i generecije nose odredjene promene pa je i normalno da ima razlike u odnosu na period kada sam ja živela na Kosovu i Metohiji, ali ono što je bitno, ako se vi niste promenili, dragi ljudi će vam i dalje biti dragi, kao i mesta.“
Šta tvoji prijatelji i porodica odozdo kažu na tvoj uspeh?
„Prijatelji i porodica su uvek verovali u mene i dok sam bila dete. Kada se čujemo i vidimo kažu da su to i očekivali od mene, da se raduju svakom mom uspehu i da i u budućnosti nastavim da sledim svoje ciljeve.“
Svojevremeno si u domaćim medijima govorila da su te ovde obasipali raznim uvredama jer dolaziš s Kosova. Kako si naučila da se izboriš sa tim?
„Bolelo me je prilično. Posebno što sam tada bila dete a deca su po prirodi ranjiva. U Beograd i dom za srednjoškolce “Jelica Milovanovic” sam došla sa 13 godina i tek sada mogu da shvatim težinu odluke, hrabrost i odgovornost roditelja, posebno majke, da me u tim godinama puste tako daleko od kuće. Sigurna sam da su mi sredina u kojoj sam odrastala, vaspitanje i selo, mnogo pomogli na ovom putu. Iako sam bila dosta zrelija za svoje godine, trebalo je vremena i borbe da prevaziđem uvrede, a prelomno je bilo kada sam shvatila da takvo etiketiranje pokazuje njihovo lice a ne moje.“
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar