0
To je bila Borba, sve ostalo je posao. Ova parola okupila je danas u Dorćol platzu nekadašnje saborce koji su s ponosom "delili hleb" u prostorijama "Borbe" u centru Beograda kako bi izložbom i tribinom obeležili stogodišnjicu dnevnog lista koji im je obeležio život.
Pokrenuli su je komunisti, zabranjivala kraljevska vlast, obnovili partizani, zbog čega je bila državno glasilo, da bi krajem osamdestih i početkom devedesetih postala slobodna. Bila je to „Borba“, nekada s tiražom od 150.000 primeraka, ponos i dika svih onih koji su je tvorili, čija je nezavisnost brutalno „izbrisana“ krajem decembra 1994. godine.
Baš na dan kada se navršava godišnjica smrti Đorđa Balaševića na video bimu u Dorćol platzu, u prisustvu nekadašnjih novinara, urednika, fotoreportera, smenjivala su se fotosvedočanstva prelomnih događaja u nas, od 9. marta i tenkova kraj Narodne skupštine, preko kontramitinga na Ušću i Slobodana Miloševića, ili s ratišta, naslovnih strana „Borbe“, do života običnih građana tada još Jugoslavije kako slave Novu, 1992. godinu uz numeru „Putuj Evropo“.
Uz postavljene fotografije koje su svojim objektivom načinili Miloš Cvetković, Zoran Raš, Zoran Sinko, Aleksandar Stanković, Peđa Mitić, Branko Pantelić i Matija Koković, nekadašnje kolege prisetile su se, zahvaljujući Ivanu Mrđenu koji je proteklih dana „udavio“ čitaoce Nove, kako se našalio, istorijata „Borbe“, zlatnih dana novinske kuće, a naročito dolaska Stanislava Staše Marinkovića za glavnog i odgovornog urednika u julu 1986. godine.
– Nije ovo ni slavlje, ni komemoracija, jer onaj period koji želimo da obeležimo živi u nama i s nama – kazao je Mrđen, a otvarajući izložbu „To je bila Borba, sve ostalo je posao“ Imre Sabo istakao je značaj tih fotografija, s obzirom da su nastale u „bitnom vremenu“:
– Ovo su fantastične fotografije iz smutnog vremena – ocenio je Sabo, dok je na tribini koja je usledila Vlada Stanković, koga se svi uglavnom sećaju kao jednog od najvećih sportskih novinara, pa i po knjizi „Montevideo, Bog te video“, po kojoj je snimljen film, „Borbu“ uporedio s fudbalskim timom:
Kad su novinari pisali po ubeđenju
– Redakcija mora da ima trenera-to je glavni urednik, mora da ima pomoćnike koje on bira- to su zamenik glavnog urednika, mora da ima nosioce igre, kičmu-a to su novinari i urednici rubrike. Sve to je „Borba“ imala. Bila je to nezavisna novina sa ljudima koji su pisali po savesti, ubeđenju, a ne po naređenju. Iz „Borbe“ su nikli i „Danas“, „Dnevni telegraf“, „Nedeljni telegraf“… Sve su ih pokrenuli oni koji su pekli zanat, naučili novinarsko poštenje u „Borbi“. Kada je „Borba“ koja je služila Slobodanu Miloševiću kao dokaz da u Srbiji postoji slobodna štampa, ipak počela da smeta onima koji su bili na vlasti došlo je do upada u redakciji, preuzimanja „Borbe“ koja je nastavila da izlazi, ali to više nije bila ta, nastala je „Naša borba“. To je svetla stranica u istoriji štampe u Srbiji, jer je nastala spontano i opet iznedrila slobodnomisleće ljude. Ima toliko razloga da budemo ponosni što smo bili deo te priče, tog svetionika novinarstva – podsetio je Stanković.
U „Borbu“ je Velimir Ilić, kako se prisetio na tribini u Dorćol platzu, došao sa radija, gde je sve trebalo da „bude kratko“. Posle prvog urednika Zdravka Čolića, drugi mu je bio Staša Marinković koji je uvek govorio: „J… onog novinara koji ne može ono što hoće da kaže da napiše na dve šlajfne teksta“:
– Kad bi mu neko doneo nešto dugačko, što je pride odudaralo i od konteksta i teme, rekao bi: „Ovo ćemo da kratimo sekirčetom“. Kada je preminuo osetio sam lični gubitak. Menjali su se posle urednici, ali jezgro je ostajalo. I u vreme Manje Vukotića, i Slavka Ćuruvije, i Goce Logar uvek je bilo važno kad neko spolja prepozna da smo to vreme obeležili na pravi način – činjenicama. U neku ruku je bio paradoks da „Borba“ postane prvi slobodni list u tada već umirućoj Jugoslaviji. Mi smo radili ne boreći se da nas neko poštuje, već smo to poštovanje sticali svojim tekstovima. I izborili se za pravo koje je 24. decembra 1994. ugušila Miloševićeva kamarila. Tada je u „Borbi“ nastao bunt da se odbrani po svaku cenu ono što smo pisali. Nismo tu uspeli, ali jesmo u „Našoj borbi“, prodajući je čak sami kao kolporteri. A dvadesetak naš smo kasnije bili osnivači „Danasa“ koji i dalje postoji – kazao je Ilić.
Vinjak, nekada najčešće novinarsko piće
Svojevremeno dopisnik „Borbe“ iz Slovenije i potom šef deska „Borbe“, a danas direktor i glavni i odgovorni urednik Nova.rs Veselin Simonović istakao je na tribini da se ne bi bavio novinarstvom da nije bilo „Borbe“. Prisetio se kako ga je kao mladog pripravnika Staša Marinković pozvao u kancelariju, rekavši mu kako ostaju bez cele redakcije u Sloveniji, i da je odlučio da tamo pošalju „nekog mladog, ambicioznog i perspektivnog novinara“. I Simonović se samo četiri dana nakon tog razgovora već obreo u Sloveniji.
Podelio je sa prisutnima i dve anegdote vezane za vinjak, od kojih se jedna desila baš u Sloveniji:
– Vinjak je tada bilo najčešće novinarsko piće, i nisam ga voleo. Staša me je pozvao i rekao da je sutra Savezna konferencija radnog naroda Jugoslavije i da je bitno da Slovenci budu protiv njegove smene. Trebalo je da razgovaram sa predsednikom Socijalističkog saveza radnog naroda Slovenije Jožeom Smoleom. Ali, on je izvadio flašu vinjaka i nije mi dao da prozborim, već je samo sipao. Na pola flaše shvatio sam da ću se napiti i da neću pitati to zašto sam došao, ali dok sam još mogao da govorim upitao sam ga da li će Slovenci glasati za Stašinu smenu, na šta mi je odgovorio: „Ma nećemo naravno. Ajde da popijemo ovo…“ Izašao sam četvoronoške sa konferencije radnog naroda, ali Staša je ostao urednik!
Druga anegdota desila se kada je Simonović bio urednik Unutrašnjepolitičke rubrike „Borbe“, a glavni urednik Manojlo Vukotić. Na kolegijumu mu je predložio da Zoran Mandžuka napiše spoljnopolitički komentar:
– Odem posle kolegijuma u „Prešernovu klet“ i zamolim ga da napiše komentar, a on mi kaže: „Može, ali prvo da popijemo vinjak“. Popili smo nekoliko vinjaka, meni nije bilo dobro, ali posle dva-tri sata dolazi Mandžuka u redakciju sa nekim tezama i besprekorno izdiktira fenomenalan komentar. Ni zarez mu nije falio. To je bila „Borba“. Ponosan sam što sam radio sa velikanima profesije. Jedan od trenutaka na koji sam ponosan jeste i pokretanje „Antiratne akcije“, uoči rata – naveo je Simonović, a uočivši Predraga Koraksića u publici istakao je koliko je ponosan što je Koraks počeo da crta karikature za „Borbu“ dok je on bio šef deska:
– Kada je doneo prvu karikaturu Miloševića bio sam ponosan što sam je objavio na naslovnoj strani. Sećam se da mi je Manja rekao: “Mali, je l` si ti normalan, zatvoriće nas!”. Ali, onda je otišao do Kluba književnika i kad se vratio rekao mi: „Odlično je ovo mali!“
O zlatnom vremenu „Borbe“ govorio je i Branislav Gulan, koji je prešao put od ekonomskog novinara, do ratnog izveštača, zbog čega je podelio priču o pogibiji prvog novinara kada je počeo rat na tlu bivše Jugoslavije, smenama i preuzimanju te kuće, a Cvijetin Milivojević prisetio se kako je, kao honorarac razočaran cenzurom u „Politici“ zbog teksta sa prvog opozicionog mitinga u Beogradu sa dvojicom kolega zakucao na vrata „Borbe“, gde ga je, na preporuku Ivana Mrđana, primio Dragoljub Žarković i pružio šansu na unutrašnjepolitičkoj rubrici:
– A tamo sve legende koje smo do tada gledali samo na televiziji: Ivan Torov, Slavko Ćuruvija, Đoko Kesić, Joca Radovanović, Slaviša Lekić, Mandžuka, Burzan… Bili smo fascinirani s kim sedimo u redakciji – otkrio je Milivojević, dodavši kako su mu najlepših pet godina u profesionalnoj karijeri bili oni dani u „Borbi“, jer je ona bila „bogatstvo različitosti“.
I nekadašnja glavna urednica Gordana Logar u pismu koje je pročitao Ivan Mrđen naglasila je, između ostalog, kako do kraja nisu odustali da budu profesionalna novina, nezavisna od bilo kojeg centra moći. I trajalo je to sve do 24. decembra 1994. godine…
Bonus video:
Ivan Mrđen o Slaviši Lekiću