0
Jedan od retkih civila preostalih u Hersonu opisuje za Gardijan svoju svakodnevnu borbu za preživljavanjem pod ruskom okupacijom.
„Nakon 15 sati nema ljudi na ulicama“
„Više od osam meseci nakon što su ruski vojnici zauzeli Herson, grad je sumoran. Sve je zaleđeno, skriveno. Posle 15 sati nema ljudi na ulicama. Ujutro izađu da kupe namirnice i onda sede kod kuće.
Herson pljačkaju Rusi. Sve uzimaju: spomenike, vatrogasna vozila, vozila hitne pomoći i kancelarijske stolice.
Provaljuju u stanove. Čak su i prozori gradske skupštine nestali. U toku je totalna organizovana pljačka grada. Automobili prevoze plen do reke, a odatle se čamcima prevoze na levu obalu, prenosi Index.hr.
„Žele da odemo, ali mi ostajemo“
Automobil s razglasom vozi gradom pozivajući stanovnike da odu, a tokom noći šalju se SMS poruke. Ali, kao i ja, mnogi moji prijatelji su ostali. Kupujemo hranu i spremamo zalihe vode. Ne verujemo u prisilnu evakuaciju. Priča se da su ljudi odvedeni u udaljena područja Rusije – ali to su samo glasine.
Interneta u Hersonu praktično nema. Komunikacija je nestala, a čak su i ruski TV kanali prestali da se emituju. Zato postoji toliko glasina. Često čujemo artiljerijsku paljbu i čekamo da prestane.
Na neki su način životni uslovi su normalni
Ima vode i struje, grejanje radi, smeće se odvozi. Hrane ima, ali cene hrane svakodnevno rastu. Neke radnje i bolnice su zatvorene. Iako nedostaje medicinske opreme, čitam na Fejsbuku da lekari porađaju bebe.
Negde su našli staru ginekološku stolicu, alate i lijekove i rade. I u ratu se rađaju deca. U Hersonu su ostale tri apoteke. Ne trebaju mi lijekovi. Ne žalim se na svoje zdravlje.
Zadnjih nekoliko meseci pripremam hranu za zimu. U okupiranom gradu dani prolaze sporo i monotono. Moraš pronaći nešto što ćeš da radiš.
„Ne osećam se sigurno“
Ruski vojnici vas mogu zaustaviti na ulici i privesti. Mogu vam provaliti u stan, pretražiti ga i odneti bilo šta. Moj stan je već pretražen i bili smo zatočeni u vikendici, koja se nalazi u blizini. Pretukli su me i i strpali u zatvor.
Oduzeli su mi putnu opremu – ruksak, šator, novac, telefon i laptop – ali nisu našli ništa inkriminirajuće pa su me dan kasnije pustili u kućni pritvor.
Sada je grad u haosu. Oni koji su mogli napustiti Herson su otišli. Ali nismo imali humanitarne koridore i organizovanu evakuaciju na ukrajinsku teritoriju. Odlazak je ili bio vrlo skup ili vam je trebao vlastiti automobil. Oni koji si nisu mogli priuštiti odlazak ostali su u Hersonu.
PROČITAJTE JOŠ:
Ne skrivam se. Živim u svom stanu. Nisam sam. Moja mačka, Hanter, živi sa mnom. Imamo porodični Telegram čet gde je svako jutro prozivka – pišu mi iz Kijeva, Černivaca, Bukurešta. Ako imamo internet, razgovaram s njima. Znamo šta se događa sa svima.
U Hersonu je sada ostalo malo civila. Mislim 25 odsto do 30 odsto. Živim u višespratnici sa 260 stanova. Uveče ne svetli više od 20 prozora. Pre rata u Hersonu je živelo oko 350.000 ljudi.
Uskoro, mislim da će desni deo zemlje biti oslobođen i da će Ukrajina pobediti. Spremam se za borbu. Napravio sam zalihe hrane i vode, pripremio plinski rešo i našao si rezervno mesto za život. Snabdeo sam se i hranom za Hantera. Jako je teško čekati, ali verujem u oslobođenje. Mislim da će se to dogoditi ovaj mesec.
Ljudima u okupiranom Hersonu sada je najvažnije preživeti.
Razmišljam o tome šta će biti nakon rata. Kad prođe okupacija, sanjam da vidim svu rodbinu i prijatelje i da se vratim mirnom životu. Želim da radim, da se opuštem, da putujem… Drži me vera u skoro oslobođenje grada.
Želim da stvorim porodičnu poljoprivrednu firmu i svakako ću sa suprugom ići na hodočašće na Kamino de Santijago. Možda nam se još neko pridruži. Planirali smo to da uradimo još 2020. Ali dogodila se pandemija, pa rat. U 21. veku rat su sposobni voditi samo krvoločni divljaci. Njima nije mesto u civilizovanom svetu“, navodi Ukrajinac iz Hersona u svojoj ispovesti.
BONUS VIDEO: Ruski zvaničnik beži iz Hersona
