Saloni su dozvolili kratku priliku da se izađe van granica avganistanskog javnog života - ali sada im je naređeno da zatvore svoja vrata u još jednoj akciji talibana, koji guše prava žena i devojaka. Novinarka Skaj njuza Dominik van Herder donosi priču o tome šta žene i devojke kažu na novu zabranu i nova ograničenja u njihovim životima.
Kada sam ulazila u +lokalni kozmetički salon ovde u Engleskoj, da bih uradila nokte uoči venčanja mog brata, zazvonio mi je telefon.
Bila je to poruka jedne 23-godišnje Avganistanke sa kojom sam ostala u kontaktu otkako smo se sreli u Kabulu prošle godine. Ironija u pogledu vremena njene poruke nije mi promakla.
Razmišljala sam o njoj i drugim mladim ženama iz Avganistana koje sam srela u poslednjih nekoliko godina, kada su talibani naredili da se zatvore svi kozmetički saloni u Avganistanu.
„Saloni, teretane, univerziteti, kupatila, sve je to samo izgovor. Oni samo žele da nas unište, ili da im budemo robovi kao njihove majke, ili da budemo ubijene“, napisala je Avganistanka u poruci, prenosi Skaj njuz.
Kada smo se prvi put sreli u avgustu 2022. godine, godinu dana nakon talibanskog preuzimanja, ona se već plašila onoga što će doći. Toliko uplašena da nije želela da se njeno ime ili lice objavi – ni tada ni sada.
Ona i druge žene sa kojima smo razgovarali uporedile su svoje živote „kao da su u zatvoru svaki dan“, kada im je talibanska „moralna policija“ govorila šta da obuku, šta da kažu i šta da rade.
Međutim, jedno mesto za koje su svi znali da mogu da se odmore bilo je u kozmetičkim salonima. Oni su bili sasvim drugi svet.
Kada sam prošle godine radila u Kabulu, posetila sam jedan od ovih salona zajedno sa svojom prijateljicom novinarkom. Muškarcima nije dozvoljeno da uđu unutra.
Želeli smo da vidimo da li saloni i dalje rade kao i obično, a zapravo smo samo želeli da budemo u prostoru u kome se žene ne osuđuju ili omalovažavaju samo zato što su žene.
Uglavnom tamne, guste, ‘neuvredljive’ zavese odvajale su salone od ulica.
Nalakirani nokti i uske farmerke
Jednom kada su žene ušle iza tih zavesa, za trenutak su bile slobodne. Mogle su slobodno da skinu svoje crne abaje i nikabe i odlaže ih u ormar i umesto toga šetaju u uskim farmerkama i ‘lepom topu’.
Imale su slobodu da svoje nokte farbaju u jarko žute, narandžaste i ružičaste na prstima koje ne bi trebalo da pokazuju.
I bile su slobodne da kažu sve šta su želele da kažu dok su ćaskale i razmenjivale vesti dok su se šišale, farbale i fenirale.
Jedna grupa mladih žena bila je okupljena u uglu dvospratnog salona spremajući se za porodično venčanje.
Nosile su tradicionalne, šarene haljine i kitnjasti nakit i pokrivala za glavu, sa svetlucavim visokim potpeticama.
Izgledale su zapanjujuće, ali nisu mogli da pokažu lica jer nisu htele da upadnu u nevolje.
Vlasnica salona, živahna žena puna samopouzdanja i pozitivne energije, rado je razgovarala dok je upravljala svojim osobljem i desetinama klijenata.
Insistirala je da ne želi da pokrije lice za intervju, da želi da govori otvoreno, iako nije želela da se njeno ime ili ime njenog salona objavi – za svaki slučaj.
Tada je pričala o napetom odnosu između njenog salona i moralne policije.
„Talibani imaju svu moć, mogli bi da zatvore moj posao u bilo kom trenutku“, rekla je ona. Ali nadala se da do toga neće doći.
Vlasnica salona je glavni hranilac svoje porodice i rekla je da nema smisla zatvarati salone, jer oni rade iza zatvorenih vrata i vitalni su deo privrede.
Ona je ispravno istakla da bi nedozvoljavanje ženama da završe svoje visoko obrazovanje, da vode posao ili da napreduju u društvu, imalo dubok dugoročni uticaj na ekonomiju.
Pokušavala sam da stupim u kontakt sa njom od kada je objavljen ovaj poslednji edikt, ali još nisam uspela.
Za sada mogu samo da pretpostavim da je salon u koji smo zakoračili sada zatvoren.
Svakim danom otkako su strane trupe napustile Avganistan, život žena i devojaka bivao je sve gori i gori.
Mlađa generacija, od kojih su mnogi poznavali život samo pod 20-godišnjom komandom NATO-a, je tehnička grupa koja – posebno u Kabulu – nije navikla da nema svoje slobode.
PROČITAJTE JOŠ:
„Samo želim da živim“
Prošlog meseca Ujedinjene nacije su objavile izveštaj u kojem se detaljno navodi koliko su te slobode ograničene.
„U Avganistanu danas je devojkama i ženama uskraćeno obrazovanje iznad osnovnog nivoa, zabranjeno im je da rade van kuće u većini sektora, zabranjen im je pristup javnim kupatilima, parkovima i teretanama, kao i slobodno kretanje po zemlji“, navodi se u izveštaju.
Utvrđeno je da su talibani „ozbiljno ograničili prava žena i devojaka i ugušili svaku dimenziju njihovih života“.
I tako se mnoge žene osećaju: ugušene i nevidljive.
Još uvek često dobijam poruke poput „niko nas ne čuje“, „Moram da izađem sa ovog strašnog i opasnog mesta“ i „Samo želim da živim“.
Postoje jasne podele unutar Talibana, to smo otkrili kada smo poslednji put bili u Avganistanu.
Mlađa generacija rukovodstva shvata da će, ako žele da se vrate za međunarodni sto, morati da vrate ženama i devojkama njihova prava.
Ali iz najnovijeg naređenja izgleda da stara garda još uvek vlada.
Možda izgleda kao da je neozbiljno žaliti za gubitkom kozmetičkih salona, ali kada su svako drugo pravo i sloboda već oduzeti, gubitak jednog od vaših poslednjih preostalih sigurnih utočišta, je još jedan ogroman udarac.
***
BONUS VIDEO: Banke u Avganistanu