3
Na Bliskom i Srednjem istoku se ponovo dele karte i stvaraju nova savezništva, neka nezamisliva do pre par godina. Nekoliko je faktora za novu preraspodelu snaga u regionu: SAD su postale energetski samodovoljne, Kina se pojavila na horizontu regiona, Turska je oživela svoje neoosmanlijske snove, Rusija se vratila na velika vrata, Iran ubrzava rad na razvoju nuklearnih programa u vojne svrhe.
Pročitajte još:
Koliko god to zvučalo neočekivano, izraelsko-arpaski savez je u očima Vašingtona, bez obzira da li se radi o republikacima ili demokratama, najbolja moguća brana u odbrani američkih interesa pred nadolazećim ambicijama Kine, Turske, Rusije i Irana u regionu. Tome treba dodati i sve vreliji Indijski okean koji zagreva rivalstvo Pekinga i Nju Delhija, sa neizbežnim uplitanjem Pakistana i Avganistana.
Komunistički režim je pre tri godine u Džibutima otvorio prvu vojnu bazu izvan Kine i u svoju mrežu je uvukao i Sudan sa lukom Port Sudan. Peking je iskoristio Trampovu politiku prema Iranu za dubinski upliv i vezivanje Teherana: praktično, Kina je jedina zemlja koja kupuje iranski gas i naftu i investira u nekadašnju Persiju. U očima Džongnanhaja, Bliski i Srednji istok su ključni i prirodni prsten za povezivanje Evrope i Kine na tzv. Novom putu svile a Pakistan i Iran su dva “dragulja” tog projekta na azijskoj trasi.
Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je raširio svoje pipke u severnom Iraku i Siriji, otvorio je vojnu bazu u Kataru i proklomavao sebe za najvećeg zaštitnika Palestinaca. Iran uprkos sankcijama i ekonomskoj krizi uspeva da održi svoju “Zelenu liniju” koja ide od Herata u Avganistanu do Damaska i Bejruta u Siriji i Libanu.
Rusija, „kingmejker“ regiona
Rusija se pozicionirala kao “kingmaker” u regionu budući da je Moskva jedina ozbiljna sila koja ima prohodne i dobre diplomatske kanale sa svima počev od Pekinga, preko Islamabada, Teherana, Damaska, do Rijada, Tel Aviva i Kaira. Šef ruske diplomatije Sergej Lavrov jedini može da se pohvali među svojim kolegama da su mu vrata svuda otvorena.
U takvoj konstelaciji nije veliko iznenađenje što dolazi do približavanje “večitih neprijatelja”, Jevreja i Arapa, pod pokroviteljstvom SAD. Taj trend se neće promeniti sa promenom administracije u Vašingtonu. Ako postoji segment spoljne politike u kome je Trampova administracija postigla zavidne pomake onda je to Bliski istok.
Jedna od rečenica koja se pripisuje Lenjinu, po mitološkoj matrici totalitarnih režima, kaže da imamo decenije u kojima se ništa ne dogodi i nedelje u kojima se dogode decenije. Čitav region Bliskog i Srednjeg istoka je savršeni primer ispravnosti te opaske.
„Vetrovi promene“ u Izraelu
U Iranu se ništa drastično ne menja od Islamske revolucije 1979. godine. U odnosima Izraela i arapskog sveta, od uspostavljanja diplomatskih relacija Izreaela i Jordana 1994. godine, ništa se nije događalo sve do Avramovog sporazuma prošlog septembra između Jerusalima i Ujedinjenih Arapskih Emirata i Bahreina. U Izraelu ovih dana duvaju vetrovi koji najavljuju da bi posle gotovo 12 godina Netanjahu mogao da siđe sa političke scene. Bibi se neće predati do kraja, ni u sudnici ni u političkoj areni, ali čak i da siđe sa vlasti, spoljna politika Izraela neće biti značajnije promenjena.
Od kada je sveta i veka države koje ne žele ili ne mogu da se suoče sa svojim neprijateljima na bojnom polju primenjuju taktiku opsade, još otkako su Ahajci opkolili Troju i držali je u izolaciji deset godina. SAD su u poslednjih 30 godina razvili sigurniji, jeftiniji i efikasniji sistem opsade primenjujući druga oružja i instrumente: ekonomske i finansijske sankcije.
Sankcije
Glavno oružje SAD u primeni sankcija je dolar. Sve dok američka valuta bude glavna a često i jedina prihvatljiva moneta u trgovinsko-ekonomskoj razmeni, pravila igre će se pisati u Vašingtonu. Takođe, malo je država na planeti koje mogu da dovedu u rizik svoje ekonomske odnose i bezbednosnu saradnju sa Vašingtonom zbog neke treće zemlje.
Protivnici aktuelne politike Vašingtona prema Iranu, posebno u pojedinim evropskim prestonicama, upozoravaju da je kontraproduktivno gurnuti Teheran u zagralja Pekinga i Moskve i pored toga što su i oni svesni da je teško napraviti pomake sa islamističko-nacionalističkim režimom ajatolaha Hamneja.
Šanse da dođe do promene režima u Teheranu su male, gotovo nikakve, uprkos činjenici da nijedna muslimanska zemlja nema takav intelektualni potencijal kao Iran: u nijednoj državi islamskog sveta ne postoji tako veliki procenat obrazovanih mladih generacija i žena.
Iranska atomska bomba
Hod Islamske republike ka stvaranju nuklearnog arsenala je nezaustavljiv. Nije pitanje da li će već kada će Iran konstruisati atomsku bombu i šta uraditi kada se to dogodi? Da li će biti moguće zaustaviti Tursku, Egipat i Saudijsku Arabiju da i oni razviju svoje nuklearne vojne programe?
Ne zaboravimo da se prvi talas ubistava iranskih naučnika, koji su radili na projektu konstruisanja nuklearnog arsenala Islamske republike, dogodio tokom mandata u Beloj kući Baraka Obame, od 2010 do 2014. godine. Niko iz Obamine adminstracije, među kojima ima dosta onih koji će raditi za Džoa Bajdena, nije imao nikakve primedbe na likvidacije iranskih fizičara.
Ekonomska i zdravstvena situacija u Iranu je toliko dramatična da Teherann ne može sebi da dozvoli luksuz da otvori novi front sukuba a kamoli da zaoštri dodatno odnose sa Vašingtonom. S druge strane raste frustracija među fundamentalistima oko ajatolaha Hamneja i među pasdaranima.
Islamska republika nije uspela da ispuni obećanje o osveti ni za ubistvo komandanta specijalnih snaga Kuds generala Kasema Sulejmanija, a kamoli šta drugo. Štaviše, svi pokušaji da odgovore istom merom su se završili katastorfalno i sramotno po režim ajatolaha Hamneja, uključujući i teroristički napad planiran u Parizu 2018. godine. Proces je počeo prošle nedelje u Briselu gde je terorisička ćelija teokratskog režima pripremala atentat.
Iz sveta i regiona pročitajte i:
Odnosi SAD i Irana
Ubistvo Mohsena Fahrizade nije direktno povezano sa izborom Džo Bajdena za novog predsednika SAD i miniranje eventualnog približavanja Vašingtona i Teherana. Planiranje i priprema za jednu kompleksnu i visoko senzibilnu akciju kakva je bila ubistvo šefa tima naučnika koji rade na razvoju nuklearnoj potencijala Irana, zahtava mnogo više vremena od par nedelja koliko je prošlo od izbora u Americi do ubistva. Reč je o koincidenciji koja, u to nema sumnje, stavlja u u nezgodan položaj buduću američku admdinistraciju.
Bajden je signalizirao da bi bio voljan da vrati stanje stvari na period pre odluke Trampa da povuče SAD iz multilateralnog nuklearnog sporazuma sa Iranom, koji su potpisale sve stalne članice Saveta bezbednosti UN-a plus Nemačka. Slabost islamskog režima i krhko zdravlje ajatolaha Hamneja budi nadu da bi moglo da se stigne do kompromisa koji bi bio prihvatljiv i za saveznike SAD u regionu.
Ratoborna, osvetnička i agresivna retorika je obrnuto proporcionalna snazi i kapacitetu Irana da vrati milo za drago Izrealu i SAD i ona je u funkciji primarnog cilja teokratskog režima: preživljavanje. Upravo to bi moglo da bude ključni adut Bajdenove administracije u odnosima vis-a vis sa Teheranom da produži status kvo: Iran bez atomske bombe, bez sankcija i van zagrljaja Kine i Rusije.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
