0
Mađarski premijer Viktor Orban je u pismu upućenom svojim kolegama u EU prevazišao samog sebe citirajući Martina Lutera na Saboru u Vormsu, kada su od njega zahtevali da se odrekne jeresi: “Hier stehe ich, ich kann nicht anders” (Tu sam, i ne mogu drugačije). Na taj način je želeo da demonstrira čvrstinu svoje pozicije da neće prihvatiti da izdašni fondovi i nepovratna pomoć EU za ekonomski oporavak od posledica pandemije, budu vezani za evropske standarde pravne države.
Piše Željko Pantelić
Iskusni briselski “šerpasi” tvrde da nisu Poljska i Mađarska stvarna pretnja za usvajanje sedmogodišnjeg budžeta EU, u koji je uključen i paket “Next Generation EU”, koliko tzv. “štedljive” članice Unije, Holandija i skandinavske zemlje.
Pročitajte još:
Varšava i Budimpešta upotrebom veta pokušavaju da isposluju u poslednjem momentu jedan od dva cilja: veću porciju u finansijskom kolaču od 750 milijardi evra ili da na mali prozor vrate konsenzusni princip odlučivanja oko povezivanja povlačenja novca iz paketa “Next Generation EU” sa poštovanjem postulata pravne države.
Veto dve države Višegradske grupe ne može dugo da izdrži pod snažnim diplomatskim pritiskom, dok je potpuna nepoznanica da li će budžet EU proširen sa izdašnim paketom pomoći proći ratifikaciju u Helsinkiju, Stokholmu, Kopenhagenu i Hagu. Posebno će biti napeto u Holandiji gde su na programu izbori 17. marta što znači da će postignut dogovor biti ratifikovan u holandskom parlamentu, u najboljem slučaju, tek u aprilu.
Holandija je decenijama bila britanski igrač u kontinentalnom delu EU podržavajući tradicionalno svaku inicijativu Londona. Holandski predsednik vlade Mark Rut je preuzeo ulogu koju su imali britanski premijeri, sa izuzetkom Tonija Blera u Briselu: zaustavljanje ili usporavanje svake politike koja vodi ka dubljoj integraciji EU ili federalizaciji. Paket “Next Generation EU” koji predviđa i izdavanje tzv. evrobondova (obveznica EU) i stvaranje zajedničkog EU duga je opasan presedan za Holandiju i tzv. “štedljivi” blok u EU. Slično Holanđanima, razmišljaju Finci, Šveđani, Danci i upravo zbog njih je Evropska komisija pripremila detaljan, zahtevan i transparentan mehanizam za dobijanje bespovratne pomoći i privilegovanih zajmova kako bi im izbila iz ruku argumente da u nacionalnim parlamentima ne ratifikuju postignuti dogovor.
Vreme ne radi za Mađarsku, a još manje za Poljsku. Ekonomije dve zemlje direktno zavise od fondova i pomoći koja stiže iz Brisela i investicija iz drugih država članica EU, posebno iz Nemačke. Vlada Mateuša Moravjeckog, ili bolje rečeno Jaroslava Kačinjskog, je u nepovoljnijoj poziciji u odnosu na Orbanovu. Kleropopulistička vlast u Varšavi je sa porazom Donalda Trampa na predsedničkim izborima u SAD ostala bez najvećeg i poslednjeg velikog saveznika.
Mađarski premijer može da se osloni na Rusiju, Kinu, pojedine manje države EU, kao i političke snage u Italiji, Francuskoj i Nemačkoj, od Lige Matea Salvinija i Nacionalnog saveza Marin Le Pen od bavarske Hrišćansko-socijalne Unije. Režim Kačinjskog je bukvalno okružen, čak i na unutrašnjem planu budući da je poljska opozicija daleko organizovanija i jača od mađarske. Aktuelna poljska vlast nije nikada krila svoje rusofobne stavove zbog čega se ponaša, po pravilu, više kao 51. savezna država SAD nego kao članica EU.
Međutim, mađarska ekonomija je mnogo više vezna za nemačku nego što je to poljska. Orban je svoju imperiju izgradio na obespravljivanju mađarskih radnika za račun velikih multinacionalnih kompanija, posebno onih sa sedištem u Nemačkoj, i svojih prijatelja tajkuna. Kao i njemu slični političari izašli iz naconalističko-komunističkih radionica Orban udara u patriotska prsa svojih zemljaka protiv stranaca i mrske mu Nemačke, Trijanona i drugih nepravdi prema mađarskom nacionu, a onda usvaja zakone koji omugućavaju strancima, i pre svega Nemcima, da izrabljuju Mađare kako nikada ne bi mogli radnike u Nemačkoj ili nekoj drugoj zapadnoevropskoj zemlji.
Dvojica autokrata u Budimpešti i Varšavi ne smeju sebi da dozvole da ostanu bez fondova EU – Poljska godišnje inkasira oko 12 milijardi evra iz fondova i programa pomoći EU, a uplaćuje samo tri milijarde evra u zajedničku evropsku kasu, Mađarska povlači svake godine oko 4 milijarde evra a uplaćuje manje od milijarde – tim pre što su parlamentarni izbori u Mađarskoj 2022. godine, a u Poljskoj 2023. Takođe, dvojica autoritarnih lidera moraju da budu oprezni oko zatezanja užeta jer su njihovi javni dugovi u inostranim valutama i svaka nestabilnost prouzrokuje pad vrednosti forinte i zlota, a povećanje kamata i samim tim porast duga.
Veto Mađara i Poljaka na novi budžet i paket pomoći EU oživeo je dve stare polemike: ukidanje ili svođenje konsenzusnih odluka na minimum i izbacivanje članica EU koje ne poštuje evropske standarde. Od velikog proširenja EU iz 2004. godine EU ne uspeva da ima snažnu spoljnu i odbrambenu politiku zbog oprečnih interesa članica i kompromisa koji se postižu spuštanjem na nultu tačku neslaganja. Na taj način se razvodnjava uticaj, snaga i tzv. meka moć. U društvu proždrljivih mesoždera, planetarnih i regionalnih hegemona, EU izgleda kao veliki biljojed.
Istini za volju, Lisabonski sporazum je uveo kvalifikovanu većinu kao metod odlučivanja u brojnim sektorima, ali je u najvežnijim ostao konsenzus. Nevolja sa jednoglasnim odlučivanjem je što je za njegovu promenu potrebna jednoglasna odluka, a za nju ne postoji, barem zasada, dovoljno zainteresovanih država članica. Jedan od ključnih razloga zašto je predsednik Francuske Emanuel Makron eksplicitno protiv proširenje EU, pre nego što se ona reformiše, na republike bivše Jugoslavije, jeste sistem glasanja koji parališe EU i primorava je stalno da igra u odbrani tražeći kompromise i spuštajući lestvicu ambicija i planova.
EU nije nikada uzela ozbiljno u razmatranje izbacivanje Poljske i Mađarske, i pored očiglednog kršenja ljudskih prava, nezavisnosti sudstva i slobode medija, iz dva pragamtična razloga. Prvi je što je gotovo nemoguće izbaciti jednu državu članicu, ako ona sama ne pokrene postupak za izlazak iz EU (famozni član 50 Lisabonskog sporazuma koji je iskoristila Velika Britanija). Drugi motiv se krije u brojnim negativnim kontraindikacijama u državama koje bi bile izbačene ali i u onima koje bi ostale.
Član 7 Lisabonskog sporazuma se doskora apostrofirao kao “nuklarna opcija” budući da je on predviđao suspenziju države članice koja krši evropske standarde i norme u oblasti vladavine prava i poštovanje ljudskih prava i sloboda. Međutim pisci Lisabnoskog sporazuma su napravili početničku grešku: nisu predvideli da bi više članica EU mogle da krše evrospke standarde i norme. Tako je “nuklarna opcija” deaktivirana, jer se Poljska i Mađarska međusobno štite budući da je za odluku o suspenziji neophodan konsenzus svih država članica EU osim one koja je na “optuženičkoj klupi”.
Ako bi u teoriji, Mađarska ili Poljska, bile izbačene iz EU, situacija u tim zemljama se ne bi poboljšala, naprotiv: došlo bi do pada životnog standarda, a kršenje ljudskih prava i sloboda kao i nepoštovanje nezavisnosti pravosudnog sistema bi bilo još izraženije. Imali bi i kolateralne posledice u drugim zemljama sa krhkom demokratijom poput Bugarske, Rumunije, Slovačke, Republike Češke. Istovremeno, Rusija, Kina, Turska i eventualno SAD, države koje nemaju ni iskrene ni dobre namere prema EU bi iskoristile priliku da rade na daljem rastakanju Unije.
Jednostavno, EU nema nijedan adekvatan pravni instrument da izbaci države članice: a čak i kad bi postojali, EU bi imala malo volje a još manje interesa da ih upotrebi.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
