11
Argentina se ponovo pronašla u nezavidnoj finansijskoj poziciji, iako je tokom prošle godine zabeležila određene znake stabilizacije u uspeha reformi. Ipak, za razliku od prethodnih situacija, vlada u Buenos Airesu pronašla je neočekivanog spasitelja u administraciji Donalda Trampa.
Tramp i njegovi saveznici, poput ministra finansija Skota Besenta, inače bivšeg investitora sa Volstrita, zdušno su podržali novu vladu Havijera Mileja, sa obećanjem da će inicirati vanredni paket pomoći od oko 40 milijardi dolara kako bi se sprečio argentinski ekonomski kolaps. Taj iznos po najavama čine dve glavne komponente: 20 milijardi dolara direktne američke finansijske podrške (kroz zamenu valuta preko američkog Treasury-a) i dodatnih 20 milijardi koje Vašington nastoji da prikupi od privatnih banaka i suverenih fondova. Time bi ukupna pomoć dostigla približno 40 milijardi dolara, otprilike onoliko koliko analitičari procenjuju da je potrebno da Argentina stabilizuje finansije i izbegne probleme sa servisiranjem dugova u skorijoj budućnosti.
Postavlja se pitanje zašto Trampova administracija toliko želi da spase Milejevu Argentinu u periodu kada takođe smanjuje međunarodnu pomoć i promoviše politiku “America First”? Razlozi su šarenoliki, od geopolitičkih i strateških do ekonomskih i ideoloških. Jedan motiv je ideološko-politički. Milej, radikalno tržišno orijentisan predsednik, sprovodi oštre mere štednje i liberalne ekonomske reforme koje se poklapaju sa Trampovim vizijama unutrašnje ekonomske politike. Vašington želi da takav program uspe, kako bi Argentina postala model („svetionik“) za druge latinoameričke zemlje i dokaz da tržišne reforme mogu da preporode i hronično posrnulu privredu Argentine. Sekretar Besent čak i otvoreno govori da uspeh Mileijevih politika može da posluži kao primer za države regiona u kojima su na vlasti levičari, te vidi Argentinu i kao branu širenju kineskog uticaja u zapadnoj hemisferi. Tramp je sličnu podršku pružio i 2018, kada je lobirao da Međunarodni monetarni fond odobri rekordni kredit od 50 milijardi dolara tadašnjem predsedniku Maurisiju Makriju (potez koji, doduše, nije sprečio novu krizu). Ipak, u slučaju Mileja postoji pretpostavka da se radi o vrednosno bližem i ideološki korisnijem primeru.
Osim ove vizije, Vašington ima i merljive geopolitičke interese. Argentina je poslednjih godina postala poprište nadmetanja velikih sila, posebno SAD i Kine, za uticaj i resurse. Pre Mileja, Buenos Ajres je negovao bliske veze s Pekingom, te je prethodna leva vlada pristupila kineskoj inicijativi “Pojas i put” i oslanjala se na kineske kredite i investicije. Kina je proteklih godina masovno ulagala u argentinsko rudarstvo. Kineske kompanije trenutno realizuju na desetine rudarskih projekata u Argentini i obezbeđuju sebi lavovski deo proizvodnje, jer gotovo polovina argentinskih vrednih ruda izvozi se u Kinu, naspram jednocifrenog procenta koji danas ide u SAD. Postoje i određena očekivanja oko argentinske industrije fosilnih goriva, gde već postoji saradnja između SAD i Argentine.
Dolazak Mileja na vlast označio je naglu promenu spoljnopolitičkog kursa, jer se novi predsednik načelno distancirao od Pekinga i jasno dao do znanja da će prioritet dati odnosima sa Vašingtonom, čak je odbio i pridruživanje Argentine proširenom savezu BRIKS predvođenom Kinom i Rusijom. Štaviše, Milej je obećao „izbacivanje Kine iz Argentine“, smanjenje kineskog prisustva u infrastrukturi, telekomunikacijama i finansijama, uz paralelno otvaranje vrata američkim kompanijama za razvoj argentinskih resursa, od litijuma i bakra do uranijuma i retkih minerala. Upravo te strateške ustupke ističe i sekretar Besent kada god opravdava finansijsku pomoć: Mileijeva pro-američka orijentacija pruža Sjedinjenim Državama priliku da potisnu Peking i obezbede pristup bogatim nalazištima kritično važnih sirovina u Argentini. Drugim rečima, spasavajući Argentinu od bankrota, Trampova administracija istovremeno jača američki geopolitički uticaj u „dvorištu“ SAD i osigurava nove šanse za američki biznis na tom tržištu.
Pročitajte još:
Naravno, tu su i ekonomski interesi Volstrita. Argentina je tržište koje, iako rizično, može da donese visoke prinose investitorima ako se stabilizuje. Mnogi američki fondovi i banke imaju uložen kapital u argentinske obveznice i akcije, pa im odgovara da zemlja izbegne haotičnu devalvaciju ili neuspeh otplate duga. Zato su i finansijska tržišta pozitivno reagovala čim je obećana merljiva američka pomoć. Argentinski državni dug i deonice kompanija naglo su poskočili na vest o Trampovom planu. Taj entuzijazam pokazuje I izvesno očekivanje da će uz američki “zaštitni kišobran” Argentina da izbegne kolaps, što znači da investitori mogu da računaju da će sačuvati i dalje umnožavati svoj uložen novac.
Trampov tim uključio je i privatne finansijske aktere u akciju spasavanja. Besent je najavio spomenuto formiranje posebnog fonda od dodatnih 20 milijardi dolara uz učešće vodećih banaka i investicionih fondova, kada je naveo i da je “mnogo” njih već izrazilo interesovanje. Ideja je da, uz podršku države, i banke ostvare zaradu plasirajući Argentini kredite s visokim kamatama uz prihvatljiv rizik. Kao bivši hedž-fond menadžer, Besent koristi svoje veze u finansijskim krugovima da privuče taj privatni kapital. I njemu bliski Volstrit krugovi imaju dvostruki motiv: ideološki podržavaju Milejev tržišni zaokret, ali ujedno štite sopstvene opklade u argentinskoj ekonomiji.
Tramp pritom ne krije da pomoć uslovljava politički. Tokom Milejeve posete Vašingtonu, poručio je da će povući finansijsku podršku ako Milejeva stranka loše prođe na izborima 26. oktobra. Jasno je da Vašington želi da Milej ostane na vlasti kako bi sproveo obećane reformе. Američka finansijska injekcija ujedno predstavlja i predizborni podsticaj Milejevom taboru uoči glasanja, jer stabilizovana ekonomija može da ublaži nezadovoljstvo građana zbog mera štednje. Kritičari ovakav aranžman vide kao kontroverzan, jer argentinska opozicija govori o ugrožavanju suvereniteta, dok pojedini demokratski senatori u SAD optužuju Trampa da troši novac poreskih obveznika da bi spašavao stranu vladu i Volstrit investitore. Trampovi savetnici generalno odbacuju termin “bailout” i tvrde da je posredi “win-win” sporazum u kom SAD neće da izgube novac (računaju da će zajam biti vraćen), a dobijaju lojalnog saveznika u regionu.
Ukupno gledano, šarenolika sprega ekonomskih, geopolitičkih i strateških motiva objašnjava zašto su Donald Tramp i njegovi saradnici spremni da ulože toliki politički kapital, ali i onaj finansijski, u spasavanje Argentine pod Havijerom Milejom. Obezbeđivanje pristupa argentinskim prirodnim bogatstvima, suzbijanje kineskog uticaja u Latinskoj Americi i jačanje jedne tržišno orijentisane vlade u regionu objedinjeni su u ovoj inicijativi. Istovremeno, američki investitori dobijaju šansu za profit umesto gubitka, pod uslovom da Argentina uz podršku SAD-a izbegne bankrot. Najavljeni paket od 40 milijardi dolara zato nije motivisana altruizmom, već bi je trebalo gledati kao stratešku investiciju osmišljenu da istovremeno spreči novu dužničku krizu u Argentini i učvrsti američke ekonomske i geopolitičke interese u regionu, u kom je kineski uticaj sve uspešniji.
