Rusija proizvodi više municije od Zapada što je jedan od ključnih razloga zbog kojih, uprkos ogromnim gubicima, ne gubi rat u Ukrajini. Zapad uprkos velikim sankcijama prema Rusiji nije učinio gotovo ništa da spreči ili smanji rusku proizvodnju municije.
Postoje mnoga istraživanja i članci o tome da su kapaciteti ruske vojne industrije veći od zapadnih, čak uključujući i SAD. Tu se naravno ne radi o sofisticiranim raketama i projektilima nego o proizvodnji raketa i projektila široke namene. To je glavni razlog zbog kojeg je Rusija u svakom danu rata mogla koristiti po nekoliko puta više raketa nego Ukrajina uz svu moguću vojnu pomoć sa Zapada.
Za početak, sankcije koje Zapad koristi prema Rusiji su široke i delimično svrsishodne, ali suštinski ne gađaju na odgovarajući način glavnu tačku ruskog ratnog stroja – proizvodnju municije. I u toj tački se može videti sva trulost i kolebljivost Zapada da smanji vojne mogućnosti Rusije, piše Index.
Kako bi se predočio problem, potrebno je objasniti tehnologije proizvodnih procesa u vojnoj industriji. Masovna proizvodnja oružja može se podeliti grubo na dva tehnološka procesa: izlivanje i kovanje te obrada.
U kontekstu proizvodnje oružja u Rusiji, izlivanje i kovanje su postupci koji su zastareli, odnosno procesi koji su uspostavljeni još u SSSR-u. Sama tehnologija zahteva puno, puno veća početna kapitalna ulaganja od modernije tehnologije. I fiksni troškovi su veći, no prednost je ta što je to SSSR-u omogućilo proizvodnju oružja u ogromnim količinama i, što je možda još važnije, puno jeftinije po komadu nego s modernijim tehnologijama, pod uslovom da se radi o masovnoj proizvodnji.
No, iako je logično da postoji kontinuitet između sovjetske i ruske vojne industrije, taj faktor je zapravo puno manji nego što se misli. Devedesetih godina je ruska vojna industrija doživela potpuni kolaps i slom, iako je nasledila većinu sovjetske vojske. Kako se dogodio kolaps vojske i vojne industrije, tako se prekinuo i celi tehnološki lanac.
Kod procesa izlivanja i kovanja ključni su alati i mašine. Sovjetski Savez je imao veliku industriju proizvodnje mašina koje su čak i izvozili. Ipak, devedesetih godina je ta industrija praktično ugašena.
Stari sovjetski alati su imali prednost jer su bili jeftini i jednostavni. Stoga je korišćenje, odnosno proizvodnja s tim alatima bila jednostavna i jeftina ukoliko bi se proizvela odgovarajuća količina nekog proizvoda. Dakle, alati su bili idealni za masovnu proizvodnju. Takođe, nije nezanemarivo to što je SSSR, kao i današnja Rusija, imao pristup jeftinim energentima, koji su potrebni u ogromnim količinama za ovakvu vrstu proizvodnje.
Druga bitna stavka su industrijski radnici, koji su u SSSR-u bili daleko plaćeniji od radnika drugih branši. Isto tako, industrijski radnici su bili visoko kvalifikovani i sam njihov status u društvu je bio visok.
Nakon raspada Sovjetskog saveza, industrija se gasila, radnici su otpuštani i od takoreći visokog sloja društva, preko noći su postali sirotinja i problem. To nije bilo karakteristično samo za Rusiju, već i za druge postsovjetske republike.
Ipak, neke fabrike su opstale, neki radnici su uspeli da zadrže postojeće poslove, ali nije postojao plan nadogradnje. Budući da je starim sovjetskim mašinama puno teže upravljati nego onima novije generacije, kada se sada ruska industrija ponovno pokretala, potrebno je bilo iznova graditi industrijsku radničku klasu.
Kako je Rusija ekonomskim oporavkom krenula u obnovu vojske, tako se pokrenula i obnova vojne industrije. Prihodi od nafte i gasa su se pumpali u vojsku, ali ruska vojna industrija jednostavno nije mogla pratiti zahteve vojske.
I tu se dolazi do suštine razlike između SSSR-a i Ruske Federacije. Naime, dok se SSSR koncentrisao na proizvodnju „sredstava za proizvodnju“, Ruska Federacija se odlučila za uvoz novih zapadnih tehnologija kako bi zamenili stari program vojne industrije.
Iako postoji mišljenje da ruska industrija i dalje opstaje na temeljima koji su sagrađeni u SSSR-u, to nije ni približno tačno. Jednostavno, kao što je ranije spomenuto, većina tih fabrika je ugašena, a radnika više nema. Kako tih radnika više nema, nije se moglo ni preneti znanje na mlađe radnike, odnosno postavljeni su novi temelji i promenjen je koncept.
Temelji nove ruske vojne industrije uspostavljeni su na zapadnoj tehnologiji – CNC obrada. Gotovo svi alati u Rusiji su uvezeni sa Zapada (tu se ubrajaju Japan i Južna Koreja). Još konkretnije, većina mašina je uvezena iz Nemačke.
Svaki veći vojni industrijski kompleks u svetu oslanja se na CNC ukoliko se bavi masovnom proizvodnjom preciznih delova oružja. I niko nije uspeo da napravi to bez zapadne tehnologije, uključujući Kinu.
Što se tiče zapadne Evrope, najveći deo alata proizvode: Nemačka (Siemens, Bosch-Rexroth itd.), Švajcarska (Fischer, Ibag itd.), severni deo Italije (Baruffaldi, Duplomatic itd.). Od ostalih zemalja tu su vodeći: SAD (Haas), Japan (Nikken, Fanuc itd.), Južna Koreja (Hiwin itd.)
Ukratko, bez saradnje s proizvođačima iz tih zemalja nemoguće je baviti se obradom. Bilo kakvom, a kamoli u vojnoj industriji. Takođe, održavanje, nabava rezervnih delova, ulja, novih komponenti, alata, softvera, čipova i sl. je nemoguće bez podrške tih proizvođača.
To znači da ruska vojna industrija praktički u potpunosti počiva na zapadnoj tehnologiji, koja je ključna i bez koje je nemoguće zamisliti obradu. Trenutno je ne može zameniti čak ni Kina, koja doživljava veliki rast čak i u sofisticiranim industrijama.
POGLEDAJTE JOŠ:
Jednostavno, Kina trenutno još uvek nije razvila tehnologiju dovoljno dobru za upravljanje CNC mašinama.
Lako je bilo maknuti McDonald’s, Hugo Boss ili neki drugi veliki brend iz Rusije u svrhu promocije sankcija, no suštinski Zapad nije puno toga uradio kako bi onemogućio Rusiji ono najvažnije – proizvodnju oružja.
Kada bi Zapad zaista verovao u sankcije i kada bi Zapad zaista radio na tome da se ruski ratni pogon spreči ili znatno smanji, prvo što bi uradili jeste sankcionisali proizvođača CNC, koji preko posrednika (Turske?) doprema Rusiji CNC mašine i delove i podršku za iste. Isto tako, Zapad bi mogao sprečiti i firme koje se bave softverskom podrškom odnosno CAM sistemima, što bi onemogućilo (ili otežalo do krajnjih granica) proizvodnju preciznih komponenti.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare