4
“Istina je toliko dragocena da je treba zaštiti paravanom laži”, proročki je govorio Vinston Čerčil čitav vek pre pojave društvenih mreža, portala, televizija i kada se ozbiljne obaveštajne službe nisu ponašale kao novinske agencije ili petparački tabloidi najavljujući po nekoliko puta dnevno početak rata ili invazije.
Rusko priznavanje separatističkih republika na istoku Ukrajine, pod uslovom da predsednik Vladimir Putin ostane na tome, je najmanje loš scenario od svih realnih koji su ostali na stolu posle višemesečne unakrsne medijske kampanje između SAD i Rusije preko leđa Ukrajine i njenih građana.
PROČITAJTE JOŠ:
Sve planetarne i regionalne sile u realizaciji spoljnopolitičkih prioriteta polaze od maksime da sa što manje napora i ulaganja ostvare zacrtane ciljeve. Zato je rat, jer je najskuplja, poslednja opcija. A samo Putin zna da li je priznavanje Donjecka i Luganska kraj krize posle koje sledi konsolidacija ili je bio samo kraj početka nastavka krunjenja Ukrajine.
Moskva je otvorila ukrajinsku krizu sa tri cilja: onemogućiti Ukrajini da postane članica NATO posejati ili pojačati seme razdora unutar evropskih članica NATO i ključnih evropskih članica (Nemačke, Francuske i Italije) sa Sjedinjenim Američkim Državama; i prekomponovati sistem bezbednosti u Evropi, odnosno isposlovavati oganizaciju tzv. Helsinkija 2.
U Kremlju su se nadali da će gomilanje trupa na granici sa Ukrajinom biti dovoljno kredibilna pretnja da SAD i NATO otvore pregovore o novoj bezbednosnoj konstrukciji Evrope u kojoj bi Ukrajina bila neutralna i demilitarizovana zemlja bez perspektive da postane članica NATO. Svi ostali zahtevi Rusije bili su klasično trgovačko podizanje uloga da bi se dobilo ono što se želi a to je bila garancija da Kijev neće biti još jedna zastavica na mapi Severnoatlantske alijanse.
Pošto nije dobio traženo obećanje da Ukrajina neće biti članica NATO, Putin je napravio potez koji de fakto onemogućava Kijev da uđe u najmoćniji vojni savez na svetu. Nije slučajno da Kremlj nije primenio u Donbasu krimski već gruzijski scenario, to jest nije anektirao Donjeck i Lugansk kao Krim, već je od njih napravio ukrajinske blizance Južne Osetije, Abhazije i Prednjestrovlja, koji su već decenijama nepremostiva prepreka za Gruziju i Moldaviju na putu za NATO.
Naime, u Severnoatlantsku alijansu ne mogu da uđu države koje imaju otvorena teritorijalna pitanja sa trećim zemljama ili se nalaze u ratnom sukobu. Tu pronalazimo i razlog zašto je Moskva priznala oblasti Donjeck i Lugansk u granicama koje su imale u okviru Ukrajine a deo te teritorije se nalazi pod kontrolom ukrajinske vojske.
Na taj način je nad Kijevom postavljen Damoklov mač, odnosno permanentna pretnja ratom na istočnim granicama koja bi se aktivirala svaki put kada bi Ukrajina mogla da se približi članstvu u NATO. Čak i da Ukrajina, hipotetički rečeno, proguta amputaciju Krima i dve separatističke republike u Donbasu, ne bi joj bilo dovoljno da izađe iz ruske zamke.
Dakle, Moskva je bez većih problema realizovala prvi cilj, formalizujući činjenično stanje na terenu kroz priznavanje teritorije koju već osam godina faktički kontroliše. Međutim, realizacija druga dva cilja su tesno povezana sa sledećim potezima Putina i njihova realizacija je na dugačkom štapu.
Kontradiktorno ponašanje administracije Džoa Bajdena, odnosno disproporocija između širenje svakodnevne anksioznosti od rata u Ukrajini i javnog stavljanja do znanja da Amerika i NATO neće braniti Ukrajinu može da se interpretira kao namamljivanje Rusije da izvrši invaziju na celu ili što veći deo Ukrajine.
Kao što Putin želi da produbi razlike između dve strane Atlantika, tako i Vašington radi na kreiranju što većeg jaza između Moskve i evropskih članica NATO, posebno Nemačke i Francuske koje s druge strane Atlantika posmatraju već decenijama sa rezervom.
Američki predsednik Bajden je konstatovao da američki građani neće platiti cenu sankcija Rusiji, što je u suštini tačno. Mere koje se primenjuju već osam godina protiv Rusije zbog aneksije Krima koštale su SAD samo 300 miliona evra, dok su evropske članice NATO platile ceh od 50 milijardi evra, ne računajući propuštenu zaradu zbog kontramera Ruske federacije koje se takođe mere desetinama milijardi evra. Gotovo polovinu ceha je platila Nemačka, malo više od 23 milijarde evra.
Svesni opasnosti da bi rigidne sankcije prema Rusiji proizvele bumerang efekat u evropskom krilu NATO, Vašington nije udario na gas koji je od vitalnog značaja kako za evropske države (Rusija obezbeđuje više od trećine utrošenog gasa) tako i za Rusiju koja zarađuje oko 100 milijardi evra od prodaje plavog zlata ostatku Evrope. Istovremeno, Bajden se konsultovao sa evropskim partnerima oko tipa i jačine sankcija kako ne bi proizveo podele u atlantskom krilu.
Potez nemačkog kancelara Olafa Šolca da stopira proceduru davanja sertifikata za puštanje u rad Severnog toka 2 je klasičan politički marketing. U najboljem scenariju drugi krak gasovoda koji direktno spaja Nemačku sa Rusijom trebalo je da uđe u režim rada tokom leta. Par meseci kašnjenja, taman do početka zime, nikome neće naškoditi, a zvuči dobro za uši Vašingtona i njegovih satelita na Starom kontinentu.
Na drugoj strani invazija Rusije na ostatak Ukrajine predstavljala bi tačku bez povratka, odnosno početak onoga što amerikanci zovu “decoupling” između EU i Rusije, sa svim posledicama koje bi usledile, posebno na energetskom planu.
Problem Moskve je što Kina, još uvek, ne može da zameni Evropu kao potrošač ruskog gasa, a Stari kontinent nema alternativu za ruski gas. Količine koje bi eventualno mogle da stignu iz Katara ili iz SAD ne zadovoljavaju potebe evropskog tržišta a prouzrokvali bi vrtoglavi rast cena energenata koji su već na istorijskom maksimumu, generišući najveću inflaciju u zemljama evrozone od uvođenja zajendičke monete.
Takođe, sa ruskom okupacijom Ukrajine bilo kakva priča o organizaciji tzv. Helskinkija 2, odnosno uspostavljanja novog sistema bezbednosti u Evropi, bi bila obesmišljena na duže vreme.
Valja podsetiti da je približavanje Rusije i Kine, odnosno predsednika Vladimira Putina i Si Đinpinga počelo sa uvođenjem sankcija prema Moskvi posle anektiranja Krima 2014. godine. Peking je na rečima ostao dosledan poštovanju teritorijalnog integriteta Ukrajine, ali ga to nije sprečilo da razvije najbolje i najproduktivnije odnose sa Moskvom u istoriji dve zemlje.
Kina i Rusija i pored sve razgranatije saradnje još uvek nisu ušli u strateški ili vojni savez. Putinu se ne sviđa da bude “mlađi partner” u alijansi sa Kinom jer shvata da u ekskluzivnom odnosu sa Kinom, na srednje i duge staze, Rusija može da bude samo na gubitku.
Na kraju, eskalacija ukrajinske krize i još jača konfrontacija Rusije sa SAD i EU imaće veoma negativne posledice po Srbiju i po Srbe koji žive na Kosovu, u Crnoj Gori i u Bosni i Hercegovini, ako Beograd i politički lideri Srba na prostoru bivše Jugoslavije ne naprave jasnu distancu od Moskve i njene politike konfrontacije sa Zapadom.
Lideri bošnjačkih partija u Sarajevu, crnogorski predsednik Milo Đukanović i vođe kosovskih Albanaca već mesecima, koristeći zaoštravanje ukrajinske krize, predstavljaju Srbiju i Srbe kao produženu ruku ili petu kolonu Kremlja u srcu Evrope, a sebe akredituju kao branu malignom ruskom uticaju na Balkanu.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, član predsedništva BiH Milorada Dodika i lideri Srba u Crnoj Gori su dali dovoljno materijala koji potkrepljuju teorije bošnjačkih, crnogorski i albanskih lidera namerne da iskoriste povoljan momenat kako bi realizovali njihove nacionalne ciljeve na račun Srbije ili Srba.
Ostalo im je još malo vremena da pokažu da nisu ruski “korisni idioti” i da im interesi Rusije nisu važniji od Srbije i naciona u koji se javno kunu.
BONUS VIDEO: Kristijan Veršus dopisnik ORF-a o rusko – ukrajinskim tenzijama
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
