20
Kada se u domaćim medijima govori o BRIKS-u, uglavnom se stvara predstava o tome da je reč o ekonomskim gigantima i izuzetno brzo rastućim ekonomijama, što neretko prate pozivi da se kopira njihov ekonomski, ali i društveni model. Ovaj narativ star je koliko i sam BRIKS, tj. skoro četvrt veka. Kada je taj termin prvi put skovan negde početkom novog milenijuma, ove zemlje – Kina, Rusija, Indija i Brazil, kojima se kasnije se pridružila Južna Afrika, zaista jesu sve do jedne beležile izuzetno visoke stope ekonomskog rasta – u proseku preko 6% godišnje.
Piše: Ivan Lakićević – ekonomista
Ako posmatramo poslednjih desetak godina, međutim, stvar postaje malo komplikovanija. Prosečni rast BDP-a ovih zemalja se u periodu od 2014. naovamo spustio na oko 3%, što je otprilike na nivou istočnih članica EU. Pritom, trebalo bi imati u vidu da je ovaj nivo rasta u slučaju istočnoevropskih zemalja znatno veći podvig, s obzirom na to da im je početna tačka bila daleko viši nivo razvijenosti. S druge strane, manje razvijenim zemljama bi postizanje izuzetno visokih stopa rasta generalno trebalo da bude dosta lakše, npr. jer ne moraju same da razvijaju naprednije tehnologije, već mogu da usvoje one koje su već nastale u razvijenijem delu sveta.
Podatke o prosečnom rastu ipak treba tumačiti sa oprezom, s obzirom da proseci često mogu da sakriju osetne razlike između pojedinačnih zemalja, što je upravo slučaj sa zemljama BRIKS-a. Među ovim državama postoje drastične razlike kada je u pitanju tempo ekonomskog rasta. Tu se ovaj blok zemalja može podeliti u dve podgrupe. Jednu od te dve podgrupe čine brzo rastuće ekonomije, tj. Indija i Kina, koje su u periodu 2014-2023 ostvarile dosta impresivne stope od oko 6% godišnje. Ove dve zemlje su početkom prošle decenije bile najnerazvijenije među članicama samog BRIKS-a, te stoga svoje visoke stope rasta u dobroj meri duguju pomenutoj „prednosti” manje razvijenih zemalja. To je pre svega slučaj kod Indije, čiji BDP po glavi stanovnika danas iznosi svega četvrtinu proseka zemalja BRIKS-a. S druge strane, imamo sporo rastuće ekonomije – Brazil, Južnu Afriku i Rusiju, čiji se BDP u periodu 2014-2023. uvećavao po znatno skromnijim stopama od svega 0,5-1% godišnje, tj. daleko ispod tempa iz 2000-ih.
Imajući ovo u vidu, čini se da je većina zemalja BRIKS-a do sada u dobroj meri iscrpela svoj ekonomski potencijal. Zanimljivo je primetiti da se sada nešto slično događa i sa Kinom, imajući u vidu da prognoze ukazuju da će njena ekonomija u narednom petogodišnjem periodu rasti znatno sporije, odnosno tek oko 3,6% godišnje. To je ispod tempa kojim su, na primer, pre izbijanja Kovid pandemije rasle već tada daleko razvijenije privrede Češke (3,9%) i Poljske (4,6%). Ove prognoze ukazuju i na to da će sporo rastuće ekonomije među članicama ovog saveza, odnosno Rusija, Brazil i Južna Afrika nastaviti da ostvaruju relativno skromne stope od oko 1%, dok će jedino Indija zadržati relativno brz tempo rasta od oko 6%.
S obzirom na ove prognoze, kao i dosadašnje trendove, treba postaviti pitanje koji faktori sprečavaju zemlje BRIKS-a da postignu brži tempo ekonomskog razvoja. Jedan od tih faktora je po svemu sudeći slab institucionalni okvir (vladavina prava, kvalitet regulative i slično) koji je savremena ekonomska literatura prepoznala kao ključni izvor dugoročnog i održivog rasta. U tom domenu ovaj blok zemalja ima ogromne slabosti. Kao jedna ilustracija može poslužiti indikator za vladavinu prava koji je razvila Svetska banka, prema kom zemlje BRIKS-a među 213 zemalja sveta zauzimaju plasmane od 98. do 187. mesta. Većina drugih indikatora ovog tipa prikazuje sličnu sliku.
Pročitajte još:
20
1
3
Izuzetno slabo stanje u oblasti vladavine prava i kvaliteta institucija uopšte povlači sa sobom i pitanje kakav – a ne samo koliki je bio rast zemalja BRIKS-a, odnosno u kojoj meri je taj rast doveo do poboljšanja opšteg životnog standarda. Ako pogledamo podatke o raspodeli bogatstva, vidimo da ove zemlje karakteriše izuzetno visoka i rastuća nejednakost. Udeo najbogatijih 1% u ukupnom bogatstvu zemlje je u periodu 2000-2022. primetno porastao u svakoj od njih. Naime, taj udeo je već 2000. godine u proseku iznosio visokih 35%, da bi se do 2022. popeo na 43%, što je daleko iznad proseka G7 gde, poređenja radi, udeo najbogatijih 1% iznosi oko 25%. Kada je reč o nejednakosti dohotka, ona je među zemljama BRIKS-a tokom perioda od 2000. godina naovamo imala različite putanje, ali je poput nejednakosti bogatstva bila na prilično visokom nivou, što ilustruje podatak da u ovim zemljama oko 10% pojedinaca sa najvećim zaradama prisvaja između 40% i 55% ukupnog dohotka.
Kada se podvuče crta, deluje da će za zemlje BRIKS-a glavni izazov u narednom periodu biti pronalaženje odgovora na sporiji rast i visoku nejednakost, što će na ovaj ili onaj način zahtevati da se adresiraju izrazite institucionalne slabosti. Bez toga, kapacitet njihovog ekonomskog i društvenog modela da dovede do porasta opšteg društvenog blagostanja ostaje ograničen, a potencijal za dalji razvoj upitan, što bi trebalo da u dobroj meri zabrine one koji bi sličan recept želeli da primene kod kuće.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare