11
Lideri Turske, Srbije i Mađarske — Redžep Tajip Erdogan, Aleksandar Vučić i Viktor Orban — koriste slične autoritarne strategije kako bi očuvali vlast, smanjili političke slobode i obeshrabrili opoziciju. Kroz manipulaciju institucijama, gušenje protesta i represiju prema medijima i civilnom društvu, ovi lideri su postavili temelje autoritarnih režima u svojim zemljama. Iako svaka od ovih država ima svoje specifične političke okolnosti, zajednička im je tendencija da smanjuju prostor za demokratske pritiske, a sve veću kontrolu preuzimaju u svojim rukama.
Redžep Tajip Erdogan, predsednik Turske, postao je sinonim za autoritarnu vlast koja koristi sve resurse države, uključujući policiju, pravosudni sistem i medije, kako bi učvrstio svoju političku dominaciju. Od trenutka kada je postao premijer 2003. godine, Erdogan je postupno centralizovao vlast u svojim rukama, dok su institucije koje bi trebalo da deluju kao korektiv vlasti — poput pravosudnog sistema, vojske i novinarstva — postale podložne njegovom uticaju. Turska je sve više postajala država u kojoj opozicija ima sve manje prostora da slobodno deluje, dok je Erdogan koristio sve dostupne taktike da ućutka kritiku.
PROČITAJTE JOŠ:
Erdoganov najnoviji potez, hapšenje gradonačelnika Istanbula Ekrema Imamoglua, njegovog glavnog političkog rivala, jasno pokazuje njegovu spremnost da koristi zakon za političko obračunavanje. Imamoglu je uhapšen pod optužbom za navodne veze sa terorizmom, što su mnogi posmatrači protumačili kao politički motivisano hapšenje uoči mogućih predsedničkih izbora. Ovo hapšenje izazvalo je proteste širom Turske, ali Erdogan nije odustao od represije. On je optuživao opoziciju da podržava terorizam, dok je koristio sve instrumente moći da uništi konkurenciju. Kako bi se potpuno oslobodio od bilo kakvih pretnji sa strane, Erdogan je uveo zakone koji omogućavaju još veće gušenje slobode medija, zatvaranje novinara, kao i kontrolu društvenih mreža.
Turska policija uhapsila je 37 osoba zbog objavljivanja „provokativnog“ sadržaja na društvenim mrežama. Time se nastavlja progon neistomišljenika koji je eskaliralo hapšenjem gradonačelnika Istanbula, rivala turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana.
Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, implementira sličan autoritarni model, koji se temelji na kontroli medija, gušenju opozicije i zloupotrebi pravosudnog sistema. Vučićev režim je postao poznat po njegovoj sposobnosti da manipuliše javnim mnjenjem, kontroliše ključne političke funkcije, a istovremeno suzbija svaku opoziciju. Vučić je nastavio politiku koja podrazumeva duboku političku kontrolu, sve dok je sloboda medija i prava opozicije svedena na minimum.
Jedan od najnovijih i najkontroverznijih poteza Vučića su bile njegove reakcije na studentske proteste, koji već četiri meseca traju širom Srbije. Na samom početku studentskih blokada, Vučić je odgovorio optužbama da su studenti „plaćenici“ i „teroristi“ koje finansira strana opozicija, uključujući, kako je tvrdio, i Hrvatsku i ustaške organizacije. Pored toga, Vučić je nastavio taktiku zastrašivanja demonstranata, govoreći da Srbija „ne može da izdrži više od četiri meseca protesta“ i da su narod i studenti koji protestuju obični „neradnici“ koji pokušavaju da destabilizuju zemlju.
Dok je nastavio da proziva demonstrante, Vučić je takođe odgovorio i hapšenjem i nasiljem prema protivnicima. Sa stavljanjem pod kontrolu ključnih institucija, kao što su tužilaštvo, policija i pravosudni sistem, Vučić je stvorio političku klimu u kojoj bilo kakav otpor postaje gotovo nemoguć, a progon kritičara postaje svakodnevna praksa.
U sličnom kontekstu, Vučić je i dalje provodio represiju prema organizacijama civilnog društva, među kojima je bio i Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA). Podsetimo, nedavno je policija ušla u prostorije ove organizacije, navodno radi prikupljanja dokaza o mogućem nenamenskom trošenju sredstava USAID-a. Ovaj upad Vučićevog partijskog tužioca Stefanovića izveden je bez predočenog naloga za pretres i uz očiglednu nameru zastrašivanja. Ovakvo postupanje nije deo zakonite istrage, već deo šireg obrasca pritisaka na organizacije civilnog društva koje ukazuju na zloupotrebe vlasti i zalažu se za demokratske vrednosti. U demokratskom društvu, zakon se ne koristi kao sredstvo represije, već kao okvir koji garantuje prava i slobode građana. Jedno je postupanje u skladu sa zakonom i vođenje provera na osnovu pravnih osnova, a nešto sasvim drugo je zloupotreba tužilaštva za politički obračun sa neistomišljenicima. Ovaj incident deo je kontinuiranog procesa gušenja civilnog sektora u Srbiji, koji vlast koristi kako bi obeshrabrila svaku kritiku i učvrstila diktaturu.
Viktor Orban, premijer Mađarske, lider je koji je već dugo poznat po svojim autoritarnim potezima. Orban je od 2010. godine u kontinuitetu na vlasti, i u tom periodu je kroz političke reforme stvorio čvrstu kontrolu nad gotovo svim aspektima mađarskog društva. Najpre, Orban je smanjio nezavisnost pravosuđa i koncentrisao političku moć u rukama svoje partije, Fides. Njegova taktika uključuje i zastrašivanje opozicije, dok je istovremeno stvorio sistem u kojem novinari koji kritikuju vlast bivaju napadani ili marginalizovani.
Orban je poznat po tome što je tvrdio da „samo Mađarska može da odlučuje o svojoj sudbini“ i stalno je sukobljavao Mađarsku sa Evropskom unijom, koja je kritikovala njegovu vladavinu zbog kršenja ljudskih prava, slobode medija i demokratije. Orban je uveo zakone koji omogućavaju smanjenje slobode medija, dok je strah od represije narastao, jer su politički protivnici i novinari često napadani, a sloboda govora je ozbiljno ugrožena.
Poslednjih dana, narod u Mađarskoj je ogorčen zbog zabrane Prajda. Kritičari optužuju Viktora Orbana za „fašizam“ i da se sve više približava Putinovom modelu vladavine. Premijer pritom ima još jedan cilj: da skrene pažnju s korupcionaških skandala u svom sistemu.
Nezadovoljstvo zbog svega toga ogleda se u uspehu opozicionog političara Petera Mađara. Taj otpadnik od Orbanovog sistema, gotovo nepoznat do pre samo godinu dana, sada postiže sve veći uspeh u istraživanjima javnog mnjenja sa svojom strankom Tisa (Poštovanje i sloboda). U međuvremenu, Tisa je po nekim anketama očigledno ispred Orbanove stranke Fides, a sam Mađar je trenutno najpopularniji političar.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
