“U Finskoj savršeno funkcioniše sve!” zaključak je priče Violete Salonen, koja u Helsinkiju živi od 2005. godine, a za Nova.rs otkriva zašto je ovo obećana zemlja i zašto bi trebalo baš na nju da se ugledamo, ako želimo da živimo spokojno i bez mnogo briga.

Verovatno ne postoji nijedna osoba, koja bi iskreno mogla da kaže da “u Srbiji savršeno funkcioniše sve”, a moglo bi tako da bude, samo kad bismo od drugih uzimali ono što nema nedostaje i to disciplinovano primenjivali, ali ko nas pita…

“Volim Finsku zbog svih privilegija koje omogućava svojim građanima. Ima odlično zdravstvo, školstvo, infrastrukturu. Ljudi su iskreni i pošteni i generalno postoji kvalitet u svakoj pori života. Ljudi su ponosni na svoju zemlju i žele da je unaprede. Stopa kriminala gotovo da ne postoji, kao ni korupcija. Lepo je živeti u zemlji gde znaš da će se tvoji kvaliteti poštovati zbog njih samih, a ne zato što znaš nekoga ko je na nekoj važnoj poziciji“ priča Violeta, inače profesorka na Fakultetu primenjenih umetnosti u Helsinkiju.

Stopa kriminala u Srbiji uvek je na zavidnom nivou, a korupcija cveta u pravosuđu, zdravstvu, prosveti i svim važnim branšama, ključnim za razvoj zemlje. U Srbiji, pored fakultetske diplome i dalje je važnije biti “drug član” ili imati poznatu osobu na visokoj poziciji, koja sve može da “završi”.

Violeti ne nedostaje ovaj šuplji sistem balkanskih država. Čovek se lako navikne na bolje.

„U Finsku sam se zaljubila zbog svega ovoga. Ono što me dodatno fascinira je želja za unapređenjem i kvalitet, koji počinje od rane edukacije, od vrtića. Način na koji se ljudi odnose prema prirodi, kako je čuvaju. Ljudi su smireni i neguju međusobno poštovanje. Oduševljava me kako se ophode jedni prema drugima” kaže naša sagovornica.

U Srbiji je naime dovoljno ući u gradski prevoz i suočiti se sa sumornim, besnim, ljutitim izrazima napaćenih ljudi, od kojih je većina zaboravila kako izgleda biti nasmejan bez posebnog razloga.

“Sve počinje od “malih nogu”. Finci su to shvatili i najviše uložili u obrazovanje. Prvi su u Evropi kad je nivo obrazovanja stanovništva u pitanju. Akcent na podizanju nivoa kvaliteta obrazovanja počeo je kasnih 80tih godina. Moja ćerka koja ima pet godina ide u vrtić, u kojem se radi na razvijanju fizičkih sposobnosti i znanja o prirodi, reciklazi, ophođenja ljudi jednih prema drugima. Deca su stalno napolju, izlaze i kad je kiša i sneg, uče ih da se opuste i budu što prirodniji. U osnovnoj školi domaći se radi u školi, tako da deci ostaje dosta slobodnog vremena da se igraju posle podne i bave hobijima. U srednjoj se mogu opredeliti za gimnaziju ili zanat, kao i kod nas, ali razlika je u tome što po završetku srednje, ukoliko tako odluče, uz polaganje par ispita, mogu upisati fakultet iako su završili zanat“ naglašava Violeta.

Sa druge strane, u Srbiji obimni domaći zadaci decu preopterete i često im oduzmu čitavo popodne. Ne ostaje im tako vremena za igru i sport, pa mnogi brzo „pregore“ već do srednje škole i razviju odbojnost prema učenju, što ih udaljava od visokog obrazovanja i uspešne karijere.

Odnosi među ljudima osnova su za razvoj i napredovanje društva. U Srbiji se veliki deo građana nije pomerio od doba komunizma ili pak devedesetih, žive u prošlosti, a predrasude i stigmatizacija prema različitom je vrlo izražena.

”U Finskoj svako ima pravo da izrazi i da propoveda sopstvenu religiju i generalno slobode su velike u svakom smislu. Dok god neko ne uznemirava druge sa svojim verovanjem ili seksualnom orjentacijom, nema problema. Ako ja želim da slavim slavu, moj posao mi to odobrava jer je to moje pravo da poštujem i negujem tradiciju i kulturu. Žene imaju ista prava kao i muškarci, iako ovde kažu da to nije istina, ali ja kao neko ko dolazi iz zemlje gde je razlika mnogo veća, potpisujem da su prava ista. Takođe pripadnici manjina, poput LGBT, žive kao i svi ostali. Imaju ista prava i obaveze. Istopolni brak u Finskoj je zakonit od prvog marta 2017.“ kaže naša sagovornica.

Međutim u Finskoj kao i u Srbiji, postoji često odbojnost prema drugim rasama i nacijama.

”Rasne razlike postoje, posebno od skoro sa političkim promenama, što je slučaj u celoj Evropi. Jača desničarski pokret koji je porinuo neke stare rane i probudili su se nacionalisti, koji često ne žele strance u svojoj zemlji, ne samo ljude druge boje kože, nego uopšte. Generalno ljudi koji su se integrisali u finski sistem nemaju problema sa tim, ali probleme imaju oni koji su kao izbeglice došli u Finsku. Oni imaju ista prava kao Finci, koji dobijaju socijalnu pomoć, prilično visoku, pa se ljudi koji plaćaju takse ne osećaju dobro plaćajući onima koji sede kod kuće, a ne rade ništa” navodi Violeta.

Ona objašnjava da je razlog to što su se Finci borili da dobiju nezavisnost, jer su dugo bili pod Šveđanima i Rusima.

“Kad su je konačno dobili, ne žele da je dele”

Evropom se nedavno proširila vest o predlogu finske premijerke Sane Marin, da se radna nedelja ograniči na četiri dana, kako bi zaposleni bili produktivniji.

“Ovde već uveliko svaka profesija ima ”distant work possibility” (mogućnost rada sa distance). To znači da recimo ako nemam predavanja ili sastanke, mogu da odradim posao od kuće. Premijerka je predlagla uvođenje četiri radna dana, ali nisam sigurna da je to moguće u svim profesijama“ priča sagovornica Nova.rs iz Finske.

U Srbiji sa druge strane, političari tvrde da je u redu ići na posao i sedam dana, bez pauze, i da nedelja kao slobodan dan uopšte nije neophodna ako neko „voli da radi“.

Takođe, kad je politika u pitanju, za razliku od građana Srbije koji su, hteli ne hteli, naterani da zbog teškog života prate političku scenu u zemlji, u Finskoj to nije slučaj. Politika političarima!

„Moram priznati da ne pratim aktivno političku situaciju, tako da nisam upoznata sa svim detaljima, ali mislim da je jedna od bitnih razlika Finske i Srbije – transparentnost. Ovde je sve javno i ništa se ne krije od naroda. Političari su tu zbog nas, ne mi zbog njih“ naglašava Violeta.

Dobra politika Finske se tako brine o onome najvažnijem, a to je porodica, osnovna ćelija društva. Ono što bi sve mame i tate sveta poželele, je život u Finskoj kad stigne beba.

“Porodilje imaju odličan status i odnos prema budućim roditeljima je idealan. Žene idu u savetovalište od momenta kad saznaju da su trudne. U bolnicama postoje sobe za čitavu porodicu. Mi smo imali sreće i mogli smo biti u sobi svi zajedno, četiri dana nakon što se rodila naša ćerka. Imala sam devet meseci plaćenog odsustva, dobijala sam 80 odsto plate, sa mogućnošću da produžim na godinu i po ili čak tri godine. Kad sam se porodila moj suprug imao je 54 radna dana, odnosno devet nedelja odsustva. Vlada Finske trenutno radi na planovima, da i otac i majka imaju do šest meseci porodiljskog odsustva” sa oduševljenjem nam saopštava Violeta.

U Srbiji odustvo dobijaju samo majke, dok očevima sleduje do sedam dana najviše, u zavisnosti od internog dogovora u firmi. Porodiljske nadokade su nedovoljne da pokriju sve troškove i često kasne, pa su neretki protesti trudnica i mama, za bolje uslove.

Kad je hitno kod lekara nema čekanja

U vrtlogu virusa korona koji je spopao čitav svet, ne prođe dan da se u medijima ne govori o zdravstvenoj zaštiti. U Srbiji po zakonu zdravstveno osiguranje pokriva većinu pregleda, intervencija, hospitalizacija, ali čekanje na listama se nekad oduži i do više godina, pa mnogi ne dočekaju red za bolnicu… Medicinski aparati se kvare, nema ih dovoljno, a zbog odlaksa struke u zapadne zemlje, narod je izgubio poverenje u državne ustanove, zbog čega ogroman novac ide privatnim klinikama.

“Zdravstvo je u Finskoj dobro regulisano, ponekad se i kod nas dugo čeka red na zakazivanje kod lekara, ali u slučaju ozbiljnih problema ili hroničnih bolesti, sistem odlično funkcioniše i nema čekanja. Pregled se zakazuje preko aplikacije, a tako se obnavljaju i recepti. Zakazuje se i telefonom, gde kada pozoveš, tvoj broj ostane u zapisniku, pa te zovnu kasnije. Najviše što privatno osoba plati je dva pregleda godišnje, što je oko 60 evra, a sve ostalo ide preko osiguranja i socijalnog. Moja koleginica je prošle godine imala ozbiljnu operaciju i bila je u bolnici duže od dva meseca. Njen račun, posle svih lekova i tretmana, iznosio je oko 200 evra, što na prosečnu platu od 2.500 do 3.000 evra nije ništa” opisuje Violeta.