0
U planetarnoj geopolitičkoj partiji između globalnih i regionalnih sila, vakcina protiv koronavirusa (Kovida-19), transformisala se od cilja u sredstvo.
Vakcina je postala veoma efikasno sredstvo za realizaciju političkih ciljeva, kako na međunarodnom, tako i na unutrašnjem planu. To objašnjava kako smo u krugu od manje od godinu dana stigli do nekoliko desetina vakcina na tržištu iako nas čitavo dosadašnje iskustvo uči da je za efikasno i sigurno cepivo potrebno nekoliko godina.
Pročitajte još:
Grozničava jurnjava za vakcinu protiv Kovida-19 ima obrise trke u naoružanju koja je u drugoj polovini 20. veka plamsala između SAD i SSSR, uz učešće serije satelitskih država. Kvalitativna razlika u odnosu na prethodnu “jurnjavu” se ogleda u promeni narativa i strateških ciljeva: SAD, EU i Velika Britanija su koncentrisani na unutrašnje političke ciljeve, stvaranje ili jačanje konsenzusa u domaćoj javnosti, dok su Kina i Rusija mnogo više okrenute kreiranju međunarodnog imidža koji Peking i Moskvu prikazuje kao širokogrude i univerzalno odgovorne prema zdravlju svih ljudi. U toj igri, Zapad koncentrisan na sebe samog, kreira sliku egoističnog dela planete, a istočnjački režimi altruističkog: prvi skladište, drugi dele.
Glavni razlog za tu pogrešnu percepciju nalazi se u različitom političkom i javnom pritisku. U slobodnim, demokratskim i liberalnim društvima, vlast je izložena kritikama i svakodnevnim nadzorom, zbog čega vladajuće partije ili koalicije moraju prvo da odgovore na izazove na domaćem terenu, jer ih čekaju izbori i svaku grešku u rešavanju pandemijske krize mogu da plate gubitkom vlasti, prevremenom političkom penzijom ili pokretanjem krivičnih postupaka. U despotskim režimima, sa doživotnim predsednicima, ne postoji ni medijski, ni politički, a ni pritisak javnog mnjenja. Ruski predsednik Vladimir Putin i kineski predsednik Si Đinping mogu sebi da dozvole luksuz da ruske i kineske vakcine ne budu, eufemistički rečeno, savršene i efikasne, za političke lidere u SAD, EU i Velikoj Britaniji to jednostavno nije opcija, ni u jednom scenariju.
Primarna namera Pekinga je da uz pomoć vakcina preobrati sliku o Kini kao zemlji iz koje je krenula pandemija i koja je zarazila čitavu planetu, u velikog dobroćudnog diva koji ne spasava samo svoje građene, već svoja naučna i zdravstvena dostignuća stavlja na raspolaganje i siromašnom delu planete i pritom se ne meša u unutrašnje odnose. U toj politici politici Peking ima dva geostrateška i jedan komercijalno-politički cilj. Prvi je “okretanje” na svoju stranu komšiluka u jugoistočnoj Aziji koji nekadašnju Centralnu imperiju vidi kao opasnost i zato ne želi da se odrekne američkog kišobrana. Drugi target je Afrika i zemlje tzv. Trećeg sveta gde Kina želi da učvrsti privilegovani status. Komercijalno-politički cilj Pekinga je da se akredituje kao siguran i poželjan proizvođač vakcina. U prethodnim godinama Kina je uzaludno pokušavala da uđe u red vodećih proizvođača vakcina sa značajnijom porcijom svetskog tržišta: pandemija Kovida-19 i strateški potezi vlasti u Džongnanhaju širom su otvorili vrata za realizaciju tog nauma.
Ruska federacija kroz lansiranje vakcine Sputnjik V demonstrira “urbi et orbi” da nije samo nuklerna i vojna globalna sila već da je sposobna da se takmiči i u drugim krucijalnim sektorima. Takođe, za Moskvu je od životne važnosti da pokaže da ne zavisi od drugih zemalja u nijednom esencijalnoj oblasti, kao i da je na istom nivou sa Vašingtonom i Pekingom. Altruistički pristup Kremlja i pokazana spremnost da uključi u proizvodnju vakcine Sputnjik V druge zemlje, poput Indije i Turske, ima vrlo praktičnu i pragmatičnu pozadinu: Rusija nema kapacitete da sama proizvodi vakcinu u mega količinama. Moskva je uspela da konfekcionira tek deseti deo doza vakcine planiranih do kraja godine, od proklamovanih 30 miliona proizvedeno je tek par miliona.
Američki predsednik Donald Tramp i njegova administracija sledeći politiku “America first” su se odrekli liderske uloge koju su SAD igrale u svakoj svetskoj krizi od Drugog svetskog rata do danas. Za Trampa pitanje vakcine protiv Kovida-19 nije bilo globalno već nacionalno što se videlo i kroz odluku Vašingtona da ne pristupi projektu “Covax”, pod pokroviteljstvom Svetske zdravstvene organizacije, koji je okupio 170 zemalja. Donalda je u izbornoj godini interesovalo da pokaže glasačima da je sposoban da brine o njima i da budu prvi koji će dobiti cepivo. Nije mu bilo ni na kraj pameti da potvrdi američku vodeću ulogu na planeti, odnosno da nijedan globalni problem ne može da se reši bez Amerikanaca. Tako je Tramp ostavio veliki vakum u koji su veoma rado utrčali Kina, Rusija i drugi regionalni igrači. Na Trampovu žalost, vakcina je stigla posle novembarskog izbornog utorka, prekasno da bi promenila ishod glasanja za Belu kuću, ali još uvek na vreme da SAD vrate kapitensku traku slobodnog sveta.
EU pokušava da iskoristi pandemiju koronavirusa za jačanje zajedničke svesti i pripadnosti građana država članica Unije. Potezi Evropske komisije i trijumfalna objava predsednice Ursule Fon der Lajen da je EU rezervisala i platila 700 miliona doza vakcina, imaju za cilj da pokažu da EU nije samo veliko tržište i prostor u kome se slobodno putuje i trguje, već da je reč o Uniji sa snažnom socijalnom i političkom kohezijom. Pandemijska kriza je više viđena kao prilika da se pokažu prednosti članstva u Uniji i produbljivanja integracija nego kao šansa da se EU nametne kao ozbiljan geopolitički igrač na globalnom stolu sa Kinom, Rusijom i SAD.
Pročitajte i:
Za zvanični London je trka za vakcinu protiv Kovida-19 bila preko potrebna koincidencija da pokaže da je Bregzit bio dobra odluka i da Velika Britanija nije pogrešila kada je odlučila da napusti EU. Sinergija britanske farmaceutske industrije i prestižnih univerziteta na pronalaženju vakcine su demonstrirali da Britanci i dalje imaju šta da kažu u planetarnoj igri i da mogu da budu konkurentni i bez zaleđa u EU.
Ulazak Džo Bajdena u Belu kuću sledećeg 20. januara, kao i sve progresivnije skidanje koprene egoizma u borbi protiv pandemije u EU, u poslednjih par dana, moglo bi da promeša karte u geopolitičkoj partiji. Kina i Rusija i pored veoma agresivne propagande i diplomatske hiperaktivnosti na promociji svojih vakcina nisu uspeli, još uvek, da ubede veliki broj država – mada se među njima nalaze zemlje sa velikim brojem stanovnika: od Indonezije preko Indije i Pakistana do Turske i Egipta – da optiraju za njihove cepiva, tako da sa SAD i EU još uvek mogu da se vrate u partiju.
Iz EU su već stavili do znanja da su spremni da deo rezervisanog kontingenta vakcina proslede državama koje su na udaru pandemije, a nisu u stanju da obezbede cepiva. U Briselu, Berlinu i Parizu se nadaju da će sa novim američkim predsednikom moći da koordiniraju odgovor na kinesko-rusku akciju širenja uticaja, ne samo u Africi, Aziji, Južnoj Americi, već i u tzv. unutrašnjem dvorištu, poput Srbije ili Mađarske. Drugim rečima, u EU čvrsto veruju da će Bajdenova administracija shvatiti ono što je Trampova potpuno ignorisala: pandemija koronavirusa je prva globalna kriza u kojoj Vašington i njegovi saveznici za protivnika imaju Si Đinpingovu Kinu, i ne bi bilo poželjno da na startu novog rivalstva krenu od 0-1.
BONUS VIDEO
Pratite nas i na društvenim mrežama:
