3
Od početka ruske invazije na Ukrajinu mogle su se čuti priče o ruskim kampovima za filtriranje i nasilnoj deporataciji ukrajinskih civila na teritoriju Rusije. Neki tamo i ostanu, nemoćni da napuste zemlju, dok drugi uz pomoć sreće i kontakata uspevaju da odu u Gruziju ili Estoniju, pa čak i da se vrate u Ukrajinu.
Natalija Zadojanova nedeljama nije u bila u kontaktu sa svojim mlađim bratom Dmitrijem, koji je bio zarobljen u opkoljenom lučkom gradu Marijupolju.
Ruske snage su bombardovale sirotište u kojem je radio, a on se sa desetinama drugih ljudi gurao i smrzavao u ledenom podrumu zgrade bez vrata i prozora. Kada se sledeći put čula sa njim, bio je u suzama.
„Živ sam. U Rusiji sam“, rekao je on.
Dmitrij Zadojanov je bio suočen sa sledećim poglavljem razaranja za stanovnike Marijupolja i drugih okupiranih gradova: nasilnim premeštanjem u Rusiju, onu naciju koja je ubijala svoje komšije i grantirala njihove rodne gradove, prenosi AP.
Prema ukrajinskim i ruskim zvaničnicima, skoro 2 miliona ljudi je poslato u Rusiju. Ukrajina je ova putovanja prikazla kao nasilno prebacivanje preko granice na neprijateljsko tlo, što smatra ratnim zločinom. Rusija ih naziva humanitarnom evakuacijom žrtava rata koje već govore ruski i zahvalni su na svom novom domu.
Istraga AP zasnovana je na desetinama intervjua i pokazala je da iako je slika nijansiranija nego što ukrajinska vlada sugeriše, mnoge izbeglice su zaista prinuđene da krenu u nadrealno putovanje u Rusiju, usput izložene kršenju ljudskih prava, bez dokumenata i ostajući zbunjeni i izgubljeni.
Zloupotrebe ne počinju pištoljem u glavu već nemogućim izborom: umri u Ukrajini ili živi u Rusiji. Oni koji odu prolaze kroz niz takozvanih tačaka filtracije, gde tretman varira od ispitivanja, pretresa i skidanja do toga da budu odvedeni u stranu i da ih više niko ne vidi. Izbeglice su za AP ispričale o starici koja je umrla na hladnoći, otečenog tela, koja je bila tako žestoko pretučena da su joj leđa bila u modricama.
Oni koji prođu kroz filtracije pozvani su da žive u Rusiji i obećano im je da će im davati isplatu od oko 10.000 rubalja oko 170 dolara. Ponekad im se oduzimaju ukrajinski pasoši, a umesto njih im se nudi šansa za rusko državljanstvo. A ponekad se na njih vrši pritisak da potpišu dokumente koji osuđuju ukrajinsku vladu i vojsku.
Oni koji nemaju novac ili kontakte u Rusiji – mogu da idu samo tamo gde ih pošalju, na daleki istok ili u blizini Arktika. Više od 1.000 njih je sklonjeno u Habarovsk i Vladivostok, desetodnevnim putovanje vozom do ivice Tihog okeana.
Istraga o transferima zasnovana je na 36 intervjua, uglavnom sa Ukrajincima iz Marijupolja koji su otišli u Rusiju, uključujući 11 koji su još tamo i druge u Estoniji, Litvaniji, Poljskoj, Gruziji, Irskoj, Nemačkoj i Norveškoj. AP se takođe oslanjao na intervjue sa ruskim dobrovoljcima, video snimke, ruske dokumente i izveštaje ruske državne televizije.
Priča o Zadojanovu (32) je tipična. Iscrpljen i gladan u podrumu u Marijupolju, konačno je prihvatio ideju o evakuaciji. Rusi su im rekli da može da se ukrca na autobus za Zaporožje u Ukrajini ili Rostov na Donu u Rusiji. Lagali su, jer su autobusi su samo produžili za Rusiju.
Ruske vlasti su usput pretraživale njegov telefon, ispitivale ga zašto je kršten… Čovek sa ruske državne televizije je hteo da ga odvede u Moskvu i da mu plati da ocrni Ukrajince, ali je on to odbio.
Zatim su on, petoro dece i četiri žene odvedeni na železničku stanicu i rekli su im da će njihovo odredište biti Nižnji Novgorod, još dublje u Rusiji 1.300 kilometara od ukrajinske granice. Zadojanov je iz voza pozvao svoju sestru Nataliju U Poljskoj.
Prebacivanje miliona ljudi iz Ukrajine deo je smišljene i sistemske strategije, izložene u dokumentima ruske vlade.
„Hitna masovna naredba“ opisuje „distribuciju“ 100.000 Ukrajinaca u neke od najudaljenijih i najsiromašnijih krajeva Rusije. Nijedan nije poslat u Moskvu.
Ukrajinci su privremeni smeštaj dobili u više od 20 gradova, a neki su čak odvedeni u neiskorišćenu hemijsku fabriku u regionu Baškortistana oko 150 km udaljenu od najbližeg grada. Jedan izbeglica Bohdan Hončarov je rekao da je oko 50 Ukrajinaca sa kojima je putovao poslato u Sibir, što je toliko daleko da praktično imaju male šanse da pobegnu.
Mnogi Ukrajinci ostaju u Rusiji jer iako su tehnički slobnodni, nemaju novac, nemaju gde da odu, nemaju dokumenta ili nemaju načina da pređu razdaljinu u zemlji koja je duplo veća od SAD.
Neki strahuju da će ih ako se vrate, godini za odlazak kod neprijatelja.
Drugi govore ruski, imaju porodicu u Rusiji i generalno osećaju veću povaznost za Rusijom nego sa Ukrajinom. Jedna žena je za AP rekla da je njen muž Rus i da se oseća dobrodošlom u Rusiji. Deportacija Ukrajinaca takođe otvara put Rusima da ih zamene lojalistima, kao to je slučaj na Krimu.
Porodica Ljudmile Bolbad je otišla iz Marijupolja i završila je Taganrogu u Rusiji. Porodica govori ruski, a grad Habarovsk im je ponudio poslove i posebne naknade za preseljenje na Daleki istok i eventualno rusko državljanstvo. Dobili su posao u fabrici, ali malo toga je ispala kao što su se nadali.
Obećane isplate kasne, nemaju dokumenta, pa su zarobljeni u propalom hotelu sa jedva jestivom hranom. Ne planiraju da se vraćaju u Ukrajinu, jer misle da bi ih država označila kao izdajice.
Izbeglice na putu za Rusiju ispituju na više mesta u onome što se naziva „kampovi za filtraciju“. Uzimaju im se otisci prstiju, fotografišu ih, što ukrajnska vlada naziva prikupljanjem bioloških informacija. Nekima skidaju odeću, a oni sa tetovažama, ranama i modricama od municije privlače posebnu pažnju. Zaplenjeni su im telefoni i dokumenta.
Porodica Kovalevski je napustila Marijupolj nakon što je jela hladne komadiće hrane u neosvetljenom podrumu. Prilikom prvog filtriranja, zadržavali su dah i sa strahom razmišljali o fotografiji i snimku koji je najstarija ćerka prebacila sa svog telefona na fleš disk skriven među njihovim stvarima.
Nije joj palo na pamet da izbriše svoje kontakte. Kada je ruski vojnik pretražio njen telefon, stao je kod onog konktakta koji je naveden kao „komandant“ i povukao ju je u stranu.
Ona je objasnila da „komandant“ nije bila vojna veza već njen šef iz omladinskog kampa gde je radila. Objašnjenje je bilo zadovoljavajuće. Međutim, nisu znali koliko će ih još puta ispitivati. Hjuman rajts voč je identifikovao 14 tačaka za filtritraje na ukrajinskoj teritoriju koju kontrolišu ruske snage.
Sledeća stanica je bila Vinograde, nazvana po vinogradima, ali sada je jedna masovna grobnica koju je Rusija uspostavila za hiljade mrtvih u Marijupolju. U šatoru je bilo hladno, a za nozdrve im se hvatao miris trulog mesa.
Porodica je konačno stigla u grad Taganrog. Na pitanje ruskih zvaničnika zašto su napustili svoj rodni grad, majka je rekla da više nije mogla da se suzdrži.
„Nismo otišli, deportovani smo“, odgovorila je ljutito. „Vojska nas je ukrcala u automobile i odvezla nas je“.
Desetine ljudi iz Marijupolja su dobile besplatan prevoz do dva ruska grada – Volgograda oko 600 km istočno ili Penze, čak dvostruko više.
Porodica Kovalevski je bila među srećnicima – prošli su filtraciju.
Na saslušanju u Donjecku, jedna policajka iz Marijupolja je imala povez preko očiju i odvedena je u Jolonevsku, rečeno je za AP. Tamo je videla vojno osoblje i civile. Neki su pretučeni, a jednoj ženi su leđa bila u modricama. Čula je da su neki i umrli.
Ponovo su joj stavili povez preko očiju i odveli je u Rostovsku oblast u Rusiji. Rečeno joj je da će osobe evakuisane u RUsiju biti viđene kao izdajice i da će dobiti kaznu od 10 godina zatvora ako se vrate u Ukrajinu. Konačno je oslobođena u razmeni zatvorenika i otišla je nazad za Ukrajinu.
„Oni psihološki utiču na ljude. Mnogi zatvorenici koji su pušteni jednostavno se plaše da se vrate u Ukrajinu, nakon što čuju takve priče“, rekla je.
Ukrajinske izbeglice ponekad gube i svoje identitete zajedno sa domovima. Neki ostavljaju svoja ukrajinska dokumenta. Drugima se oduzimaju ukrajinski pasoši i nudi im se rusko državljanstvo ili status izbeglice.
Mnogi završavaju u nekom međuprostoriu bez dokumenata, a samo 55.502 ljudi dobilo je privremeni azil. Ostali imaju nesiguran pravni status u zemlji koju doživljavaju kao neprijatelji.
Uz odricanje od sopstvenih dokumenata, ukrajinske izbeglice su ponekad pod pritiskom da potpišu papire u kojima je ukrajinska vlada ili vojska označena kao odgovorna za rat.
Valentina Bondarenko (80) još uvek ne zna šta je potpisala. Kada su vojnici sa belim trakama upali u podrum u Marijupolju, ona je iskočila kroz prozor. Odvedena je sa još nekoliko starijih žena autobusom kroz filtraciju u tri ukrajinska grada, a zatim u Taganrog u Rusiji. Njena sledeća stanica, rečeno joj je, biće Perm, udaljen 1.200 kilometara od ukrajinske granice.
Tog dana je bilo dovoljno putnika da se popune četiri od deset vagona voza, pa je voz otkazan. Završila je u gradu u blizini granice sa Gruzijom za koji njena porodica nikada nije čula.
Zvala je svoju decu koja su u Ukrajini, kašljući svakih nekoliko minuta, zbog čega su oni bili izbezumljeni. Pitala je službenika za migracije kako da izađe. Otvoren je samo jedan put, a to je prijava za rusko državljanstvo. Podnela je zahtev, stigla je molba za boravak i ona je potpisala. Nekoliko dana kasnije vraćen joj je njen pasoš.
Za Ukrajince koji pokušavaju da pobegnu, pomoć često dolazi od neočekivanog izvora – Rusa.
Jedan ruski tatu majstor pomaže izbeglicama prevozeći ih iz Rusije za Estoniju i Finsku. On je poslednji u lancu volontera koji se protezao 1.900 kilometara od Taganroga i Rostova do Narve, estonskog graničnog grada. On ukrcava putnike nekoliko puta nedeljno u Sankt Peterburgu da bih prevezao u Finsku ili Estoniju.
Istakao je da Rusi koji pomažu Ukrajincima, uglavnom znaju jedni drugi samo preko Telegrama, pri čemu su skoro svi anonimni, jer se boje progona.
„Ne mogu to da zaustavim“, rekao je on govoreći o nasilnom premeštanju Ukrajinaca u Rusiju. „Ovo je ono što mogu da uradim. Pucanje u ljude, jel to normalno u 21. veku? Ovo je potpuna besmislica“, rekao je.
Volonteri se suočavaju sa nizom izazova. Oni u Penzi u Rusiji obustavili su svoje napore zbog anonimnih pretnji koje su uključivale isečene gume, slovo Z oslikano belom bojom na šoferšajbni i grafite na vratima i kapijama.
PROČITAJTE JOŠ:
Napuštenje Rusije i dalje često zavisi od sreće i hirova zvaničnika. Neki ruski graničari propuštaju ljude samo sa ukrajinskim ličnim kartama, dok drugi insistiraju na međunarodnom pasou. U najmanje jednom slučaju, porodicu nije bilo dozvoljeno da putuje bez ruskog pasoša.
Za Zadojanova, Bondarenka, Kovalevsku i mnoge druge, spas iz Rusije, bili su Rusi.
Posle razgovora sa sestrom Natalijom, Zadojanov je izašao iz voza u Nižnjem Novgorodu. Natalija je preko crkvenih kontakata u Rusiji pronašla lokalne ljude da odvedu njenog brata i ostale sa stanice. Završili su u crkvi, dobili hranu i sklonište.
Zadojanov je tako uspeo da ode iz Rusije i sada je u Gruziji.
Kada je Bondarenko, starica iz Marijupolja potpisala nepoznate popire, njena deca u Ukrajini su našla dobrovoljce da joj pomognu. Odvedena je u hotel, a potom i u kuću jednog bračnog para koji joj je kupio odeću, patike i hranu za put.
„Mi smo protiv rata, protiv Putina“, rekli su joj. U Sankt Peterburgu ju je sačekao drugi volonter, koji ju je odveo u smeštaj da prenoći, a potom i do autobuske stanice.
„Na ruskoj granici, bez obzira na sve, nemojte reći da želite da se vratite u Ukrajinu. Recite da idete u Estoniju da posetite porodicu“, rekli su joj. Trebalo joj je 90 minuta da pređe granicu. U jednom trenutku, čuvari su počeli da proveravaju pasoše. Bondarenko je navela Marijupolj kao rodni grad, pa su je odveli u stranu i pitali je za njeno konačno odredište.
Ona je rekla da želi da se vrati deci u Ukrajinu, a tada je već bila u Estoniji.
Uskoro se pridružila svojoj deci u gardu Užgorodu 20. maja, ne plativši ništa za putovanje od 4.300 km koje su od početka do kraja organizovali volonteri.
Viktorija Kovalevska je ubedila vozača autobusa u pritvorskom centru u Rusiji da sakrije celu porodicu.
„Sedeli smo kao miševi. Navukla sam zavese“, rekla je.
Posle sat vremena, vozač je rekao: „Idemo“. Izašli su iz skloništa u Rostovu, a po njih su stigla dva taksi vozila. U smeštaju su dobili toplu hranu, mogli su da se okupaju i operu odeću.
Potom su ih odveli do Sankt Peterburga gde su im volonteri kupili kofer da zamene njihove pohabane torbe. Potom su otišli u Estoniju.
BONUS VIDEO: Trenutak eksplozije u Vinici
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Pratite nas na Google News
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
