0
Telo 77-godišnje Splićanke, bivše radnice splitskog "Koteksa", četiri meseca "ležalo" je u ledu na odeljenju splitske Patologije, a da niko nije došao po njega.
O tome bruje stanari Lovretske ulice u Splitu, gde je mirno živela bez velike komunikacije sa susedima, a počelo je da se priča i oko njenog nasledstva jer je pokojnica imala stan od 44 kvadrata na svoje ime, nekoliko štednih knjižica u raznim bankama i automobil Reno Tvingo, piše Slobodna Dalmacija.
Očigledno je da nije imala rodbine koja bi došla po njeno telo, sahranila je i na kraju preuzela nasledstvo. Niko ne zna da li je pokojnica ostavila neki pisani trag kome ostavlja svoje nasledstvo, a kako stvari stoje, utvrđeno je da ona uopšte nema rodbine, a kamoli najbližih članova porodice. Sada se šire priče da će sva njena imovina ostati Gradu Splitu, ali to su samo nagađanja.
Njeno mrtvo telo je, nakon intervencije vatrogasaca, pronađeno u njenom stanu na drugom spratu zgrade u Lovretskoj ulici 17. septembra prošle godine, a sahranjena je na splitskom Lovrincu 15. januara ove godine. To je sigurno i to je proverljivo, kao što je sigurno da su joj čitulju bez verskih obeležja u novinama dale njene koleginice iz splitskog „Koteksa“. I niko više.
List je razgovarao sa 73-godišnjom stanovnicom Lovretske ulice, koja je policiji i prijavila da joj je nešto sumnjivo i da oseća neugodan miris iz stana ove žene, s kojom je razmenjivala knjige jer su obe imale strast prema čitanju, ali nisu bile kućne prijateljice jer takvih prijateljica i prijatelja pokojnica nije ni imala.
Živela je sama i nije dopuštala da se s njom izgradi neki dublji odnos. Nikada se nije udavala, nije imala dece, otac joj je bio bivši oficir JNA koji je umro 1981. godine, a majka 1967. godine. Ime je dobila po jednom romanu Marije Jurić Zagorke, s kojom je njena pokojna majka bila velika prijateljica.
„Ja sam, kao i svi susedi, na sve načine pokušala doći do njene rodbine jer smo uz prisutnost policije pogledali i njene rokovnike i beleške. Samo jedan trag je vodio prema Karlovcu, kod jednog muzičara, ali mi je on rekao da nema nikakve veze s pokojnicom. Zamolila sam ga da pita svoje roditelje, ali pokazalo se da ni oni ne znaju za pokojnicu. Čak sam htela da pozovem i jednog mladog reportera jedne privatne nacionalne televizije koji ima isto prezime kao pokojnica i da ga pitam da li su u rodu, ali ipak sam odustala“, kaže komšinica.
S Patologije se mesecima niko nije javljao, umrlicu niko nije dobio. Vreme je prolazilo, a nekoliko stanara zgrade odlučilo je da skupi novac i da je sahrani.
„Naša komšinica nije repa bez korena, imala je u Splitu na Lovrincu i svoju grobnicu, u kojoj su joj sahranjeni roditelji, i nije zaslužila da njeno telo bude četiri meseca u ledu na splitskoj Patologiji“, kaže ona.
„Nakon tri meseca od pronalaska tela, naša predstavnica stanara je otišla je do splitske Patologije i tada su joj rekli da mi stanari moramo platiti petnaest evra po danu ležarine za telo pokojnice ako želimo preuzeti njeno telo, a onda se to spustilo na navodnih šest i po evra po danu. Nama stanarima bi ta ležarina došla još po sto evra po osobi i na to nismo pristali. Bog njoj dao mir, ali 200 evra da penzioner da za njenu sahranu i ležanje na Patologiji stvarno je za nas penzionere puno, kad nam je penzija oko 400 evra mesečno“, kaže ona.
Nakon više od tri i po meseca, za njenu smrt su saznale i njene koleginice iz splitskoga „Koteksa“, s kojima je radila i koje su platile umrlicu u Slobodnoj Dalmaciji, ali ne zna se ko je platio sahranu.
„Te žene su bile ljute na policiju, razgovarala sam s njima, ali rekla sam im da nemaju za to razloga jer su radnici Prve policijske stanice napravili sve profesionalno, već trebaju zvati Patologiju, tačnije KBC Split. Ne znam šta su one radile nakon toga, kako su uspele doći do tela pokojnice i organizuju sahranu i da li su one trebale da plate kakvu ležarinu“, objašnjava sagovornica.
Ona dodaje da je na sahrani ukupno bilo tridesetak osoba, a iz zgrade petoro.
„U mladosti je puno putovala, bila je uspešna žena, ali ni o sebi ni o svom poslu nije govorila ništa. Sve što je očima videla, rukama je znala napraviti pa tako i svoje lepe kapute, haljine, džempere i ostalu garderobu. Bila je dama, školovana, pristojna, ali tajanstvena“, kaže ona.
Pročitajte još...
Načelnik Kliničkog zavoda za patologiju, sudsku medicinu i citologiju Šimun Anđelinović kazao je da se, u slučaju da niko od rodbine ne dođe po telo pokojnika, pokreće postupak sahrane sa socijalnom službom grada Splita i drugim nadležnim institucijama.
U konkretnom slučaju, na insistiranje bivših koleginica pokojnice, a nakon potvrđenog saznanja da imenovana nema rodbinu ali poseduje grobno mesto na Lovrincu, patolog je izdao potrebnu dokumentaciju za organizaciju sahrane, nakon čega je Pogrebno preduzeće Lovrinac pokojnicu odvezlo na gradsko groblje.
On napominje da takozvana ležarina niti bilo koji drugi troškovi KBC-a, nisu nikome naplaćeni.
