Turska formula za kraj rata: "Moguć je mir koji će odgovarati svim stranama"

Ruski predsednik Vladimir Putin rekao je da je njegova vlada spremna za mirovne pregovore sa Ukrajinom, nakon što je prethodno rekao da je ukrajinski upad u Kursk onemogućio pregovore.

On je rekao da bi sporazum koji je zacrtan tokom ranijih mirovnih pregovora u Istanbulu, ali nikada nije sproveden, mogao da posluži kao osnova za novo primirje.

„Da li smo spremni da pregovaramo sa njima? Nikada to nismo odbili, ali ne na osnovu nekih efemernih zahteva, već na osnovu onih dokumenata koji su dogovoreni i faktički parafirani u Istanbulu“, rekao je Putin na forumu u Vladivostoku.

Putin je sugerisao da države članice BRIKS Kina, Brazil i Indija mogle da deluju kao posrednici. Rusija predsedava ovom grupom ekonomija u razvoju, koja takođe uključuje Južnu Afriku.

Međutim, moguće je ipak da se u ulozi posrednika ponovo nađe Turska, za koju autor članka u “Atlantik kounsil” kaže da “možda ima formulu za kraj rata”.

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je nedavno ponovio da je moguć mir između Rusije i Ukrajine i rekao Putinu da bi Ankara mogla da pomogne.

Erdogan je, razgovarajući sa Putinom na marginama samita Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS) u Kazahstanu, rekao da veruje da je moguć pravičan mir koji odgovara obema stranama, saopštilo je tursko predsedništvo.

“Kao velika vojna i diplomatska sila posvećena opstanku Ukrajine i zajedničkim politikama sa Rusijom, Turska poseduje alate da spreči eskalaciju Rusije (što pokazuje njena sposobnost da potisne ili odvrati Rusiju u Libiji i Siriji) i da se pozicionira kao zemlja koja može da ponudi izlaz iz rata koji sve strane mogu da podrže. Tokom proteklih trideset meseci, Ankara je dala vojnu podršku Ukrajini, trgovala i sa Rusijom i sa Ukrajinom, sazvala pregovore, ograničila pomorski saobraćaj u Crno more i upozorila svoje saveznike da ne preduzmu korake koji bi mogli da prošire obim sukoba. Turci imaju veliki interes da se rat obuzda, deeskalira i završi što pre”, piše Rič Oucen, penzionisani pukovnik i nekadašnji savetnik u Stejt dipartmentu za “Atlantik kounsil”.

"Trougaoni balans"

Turska, prema svojoj viziji bezbednosti Crnog mora, upravlja onim što se može opisati kao trougaoni balans između Rusije, NATO zemalja u regionu i turskih saveznika koji nisu u NATO-u na Crnom moru ili blizu njega. Jačanjem odvraćanja od Rusije i direktno (jačanjem bezbednosne saradnje sa Ukrajinom i Azerbejdžanom) i indirektno (jačanjem jugoistoka NATO-a kroz koordinaciju sa Bugarskom i Rumunijom), istovremeno održavajući trgovinske i diplomatske veze sa Moskvom, Ankara ima za cilj da obuzda tenzije koje pokreću rat.

“Ne završavaju se svi ratovi dramatičnim porazom ili pobedom; neki se gase ili prelaze u fazu mirovanja nakon strateškog zastoja. Ako agresor i branilac dođu do međusobnog iscrpljivanja u narednim godinama, to bi mogla biti najmanje loša opcija za Rusiju, Ukrajinu, region i Zapad — i ostavila bi Turke u optimalnoj strateškoj poziciji, pod uslovom da se postigne rešenje uz uveravanja da će da se spreči ponovno izbijanje sukoba”, navodi Oucen.

Zahvaljujući toj svojoj politici trougaonog balansa, Turska se nalazi u poziciji da napravi svojevrsnu silaznu rampu iz konflikta i to onu koja bi mogla da odgovara umešanim stranama.

Vašington je nastojao da nametne troškove Rusiji zbog njenog rata u Ukrajini i da odvrati eskalacije ili nove ratove. Američka strategija za Crno more naglašava saradnju među primorskim partnerima kako bi se podstakao ekonomski rast i ublažio ruski uticaj.

Ali, kako piše Atlantik kounsil, ne može biti stabilnosti u Crnom moru ili bezbednosti za Evropu uopšte dok se ne završi ruski rat u Ukrajini. Ipak, Rusija ima resurse koji, čini se, pomažu u nastavku rata Moskve. Ekonomska izolacija i strategije kažnjavanja, nisu očigledno promenile posvećenost Moskve, a čini se da Zapad nije voljan da pruži dalju podršku Ukrajini zbog straha od eskalacije.

“Alternativa je otvoreni nastavak rata. Umesto toga, predlog je diskusija o budućnosti rata koja bi trebalo da počne da izlaže kakvu će ulogu Rusija igrati u regionu nakon prestanka borbi. Turska i njen pristup stvaranju mira ovde nudi jedinstvenu vrednost: kombinuje dovoljno čvrste moći da jasno stavi do znanja da Rusija neće izaći kao regionalni hegemon ili osvajač, ali ostavlja dovoljno otvorena vrata za negovanje veza da bi Kremlj imao razloga da okonča rat. Teorije o evropskoj i NATO bezbednosti, prekidu sukoba u Ukrajini i stabilizaciji Crnog mora moraju se razmatrati holistički — a turski trougaoni pristup pokriva i ono što bi Rusi možda bili spremni da progutaju i ono što Zapad može prihvatiti ako i kada Ukrajina bude spremna”, predlaže Oucen.

Rusija bez kazne?

Članak navodi da moralni kompromis povezan sa nekažnjavanjem okončanja ruskog agresivnog rata može biti odbojan i da Ukrajinci zadržavaju konačnu reč o tome kako da brane svoju domovinu (a Amerikanci imaju reč o tome koliko dugo će izdržati sa davanjem velike vojne pomoći). Ipak, Ukrajinci su bili primorani da razmatraju neprijatnu mogućnost višegodišnjeg nastavka rata, ukrajinskog poraza i ustupaka, dok su Amerikanci podeljeni u pogledu otvorene posvećenosti ukrajinskoj pobedi.

Uspešno partnerstvo između Vašingtona, evropskih članica NATO-a i Ankare po ovim pitanjima zahteva daleko veći stepen konsultacija i priznavanja turskih zabrinutosti. Takve konsultacije mogu da podstaknu projekte poput evropskog finansiranja turskih dronova za Ukrajinu i zajedničke američko-turske proizvodnje artiljerijske municije za Ukrajinu. Turska mornarica je moćno oruđe za regionalnu stabilnost, a nedavna saradnja sa NATO saveznicima Rumunijom i Bugarskom na deminiranju Crnog mora pokazuje da Alijansa može da pronađe načine da ojača svoje prisustvo i odvraćanje bez oštre eskalacije koja direktno ugrožava Rusiju.
Američki i evropski partneri trebalo bi da povećaju strateške konsultacije, da razviju zajedničko razumevanje uloge Turske u budućoj bezbednosnoj arhitekturi u crnomorskom regionu i da pomognu u nabavci resursa kroz odbrambene industrijske i vojne operativne projekte. Izgledi za mir, odvraćanje i regionalnu stabilnost bi imali veliku korist ako bi to učinili, zaključuje se u članku Riča Oucena.