0
Jedno stravično „ubistvo iz časti“ na brutalan način pokazuje koliko je neophodna reforma zastarelog pravnog sistema u Iranu. Međutim moćni protivnici modernizacije blokiraju taj proces.
Jedno selo na severu Irana krajem maja bilo je poprište stravičnog tzv. „ubistva iz časti“. Reza Ashrafi (37) odsekao je glavu svojoj ćerki. I dok brojne slične slučajeve porodice uspevaju da sakriju, ovaj je ipak izazvao veliku pažnju na društvenim mrežama i kod tradicionalnih medija, piše DW.
Četrnaestogodišnja ćerka počinioca tog zločina, Romina, kradom je napustila porodičnu kuću zajedno s jednim 29-godišnjim muškarcem. On je kasnije tvrdio da je u to dete bio zaljubljen već pet godina. Rominina porodica zabranila im je da se venčaju. Udaja 14-godišnjakinje bila bi moguća uz pristanak oca.
Pet dana nakon Romininog bekstva, policajci su uhvatili par i vratili devojčicu njenom ocu. Sudeći po izveštajima medija, nakon toga su se stvari razvijale ovako: Rominina majka je u kući čula kako njen muž od ćerke traži da se ubije. U suprtonom će je, pretio je – ubiti. Majka ništa nije preduzela kako bi spasila Rominu. A nakon brutalnog ubistva devojčice, rodbina je u ime „časnog oca“ organizovala sahranu.
„Gorka istina je da je patrijarhalna kultura duboko ukorenjena u iranskom društvu“, kaže za DW spisateljka i aktivistkinja za ženska prava Asijeh Amini. „Ovde uopšte nikakvu ulogu ne igra to koliko su dobro obrazovane iranske žene ili koliko su postigle zahvaljujući svom jakom položaju u civilnom društvu“, dodaje Amini. Ona je, inače, nakon nereda 2009, pobegla iz Irana i danas živi u Norveškoj. „U tom političkom sistemu muškarci na svojoj strani imaju ne samo tradiciju, već i zakonodavstvo.“
Žene su u Iranu na prvi pogled postigle mnogo, pogotovo u poređenju s drugim zemljama u regionu. U Saudijskoj Arabiji na primer, žene donedavno nisu smele čak ni da voze automobil. Tek od 2015. u toj zemlji one imaju pravo glasa.
U Iranu žene automobile voze još od 1940, a smeju da biraju i da budu birane od 1963. Svaka druga osoba u Iranu sa diplomom fakluteta je ženskog pola. Kontinuirano raste i broj žena koje podnose zahtev za razvodom braka ili se sporazumno „oslobađaju“ iz nesrećne bračne zajednice.
Ali i za žene u Iranu i u Saudijskoj Arabiji važi jedna ista stvar: smatra se da one „nisu samostalne“, da su one osobe o kojima se „neko brine“ – i to zbog zakona koji počivaju na šerijatskom pravu.
Pročitajte još:
Sve važne odluke donose njihovi očevi ili muževi, pa čak i u vezi života i smrti. U islamskom krivičnom zakonu u Iranu na snazi je načelo osvete. A to znači sledeće: ukoliko žena postane žrtva nekog zločina, onda otac odlučuje što očekuje počinioca – osveta (a to je često smrtna kazna) ili pomilovanje.
Koliko je taj sistem apsurdan, najbolje pokazuju slučajevi poput ovoga – ubica devojčice Romine istovremeno je i osoba koja odlučuje o pomilovanju ili osveti. I tu pravosudni ssistem u potpunosti zakazuje. Rominin otac Reza Ashrafi se, kako javljaju iranski mediji, pre samog čina ubistva informisao kod jednog advokata kakva ga kazna očekuje. I dobio je sledeću informaciju: između tri i deset godina zatvora.
Ashrafi pritom nije jedini otac koji je „iskoristio“ tu rupu u iranskom pravosuđu. Sudeći po rezultatima jedne studije Iranske policijske akademije, u regionima na zapadu i jugu zemlje, tamo gde tradicija igra veliku ulogu, od ukupnog broja ubistava, 45 odsto otpada na „ubistva iz časti“.
„U tradicionalnom društvu je pristojnost najvažniji kapital jedne žene“, objašnjava iranska novinarka Mahrok Golamhoseinpur. „Društvo odbacuje, ignoriše pa čak i ponižava onog muškarca čija žena ili kćerka nisu pristojne.“ Golamhoseinpur je nekoliko godina istraživala „ubistva iz časti“ u Iranu. „Sećam se jedne devojčice po imenu Ala, iz jednog sela na jugu Irana. Njena majka mi je rekla da ju je, dok je čuvala ovce, silovalo nekoliko muškaraca iz jednog drugog plemena. Kad su je polumrtvu doneli u selo, brzo je pala odluka da ona mora biti – uklonjena.“
U mnogim slučajevima otac ili deda nalog za ubistvo „obeščašćene“ devojčice daju njenom bratu ili nekom rođaku. Nakon zločina, on onda preuzima odgovornost ili pomiluje počinitelja. „Kod većine takozvanih ’ubistava iz časti’ nema žalbe tužioca ili staratelja. A ubica se brzo pušta na slobodu, uz pristanak obeju strana“, opisuje Mahrok Golamhoseinpur. Ni ona, inače, više ne živi u Iranu, već u SAD.
Rominino bekstvo, odnosno otmica, verovatno ne bi bila okončana njenim ubistvom da su ona i njena porodica stanovali u nekom velikom gradu, kaže Golamhoseinpur.
Rominina sudbina uznemirila je iransko društvo, i to ne samo korisnike društvenih mreža. Gotovo sve iranske novine izveštavale su o ubistvu 14-godišnjakinje. Predsednik Hasan Rohani zatražio je od svog kabineta da se konačno pobrine oko zakonske reforme kako bi se ubuduće strožije kažnjavalo nasilje u ime navodne „porodične časti“.
Ali predsednik vrlo dobro zna da konzervativno iransko pravosuđe odbacuje predloge zakona koji bi žene trebalo da zaštitite od nasilja u porodici. Tim zakonima se „kopiraju zapadna rešenja“ i njihovi ciljevi u suprotnosti su sa osnovim načelima islama – to su argumenti konzervativnih krugova u Iranu.
Za Romininu smrt nisu krive islamske vrednosti i zakoni, već pristalice „Agende 2030“ Ujedinjenih nacija, kojom se želi da se postigne ravnopravnost polova, tvrdi Kobra Kasali. On je član uticajnog Saveta za kulturu i socijalna pitanja za žene i porodice. To telo direktno je podređeno duhovnim vođama u Iranu. Već 35 godina Savet radi na tome da u iranskom društvu etablirati navodnu islamsku kulturu i vrednosti, i ogorčeno se bori protiv razvojnih ciljeva UN do 2030. godinu, zato što se njima, između ostalog, podstiču seksualno obrazovanje, kao i ravnopravnost devojčica i dečaka. Konzervativci pritom imaju i svoj „predlog rešenja“ koji glasi: udati devojčice – što mlađe, to bolje.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
