0
Dok su pojedine zemlje širom sveta uvodile karantine i policijski čas u pokušaju da se izbore sa pandemijom koronavirusa, sa drugim talasom epidemije neke evropske zemlje i neke američke savezne države, sada se odlučuju za ciljanije, targetiranije mere. Dok su građani, mahom, besni, eksperti su pak podeljeni oko delotvornosti tih mera.
Pročitajte još:
Njujork je tako počeo da uvodi karantin u određenim gradskim četvrtima, zatvara škole i kompanije u žarištima koja se ponekad prostiru na svega nekoliko kvadratnih kilometra. Španski zvaničnici prvo su delimično ograničili kretanje u Madridu, a potom su uveli restrikcije za ceo grad i neka predgrađa. Italijanski zvaničnici su išli toliko daleko, nakon što su se opekli u prvom talasu, da su stavljali pojedinačne zgrade u karantin.
Neke zemlje poput Izraela i Češke ponovo su uvele karantin na nacionalnoj osnovi, dok se druge zemlje nadaju da će manja, ograničenija zatvaranja ovoga puta biti efikasnija, uz testiranje, praćenje kontakata i druge inicijative.
Koncept izolovanja žarišta nije nov, ali su mnoge zemlje sada suočene sa mnogo većim pritiskom nego početkom godine jer su ekonomije oslabile, a stanovništvu je podjednako muka novim mera, a istovremeno strahuje od novih restrikcija i nejednakog tretmana građana.
Trenutno je u svetu koronavirusom zaraženo više od 40 miliona ljudi. Neki naučnici smatraju da lokalizovan pristup, ako se dobro osmisli i objasni javnosti, može da pomogne u ovom kompleksnom trenutku pandemije.
„Pragmatičan je jer uzima u obzir ‘umor od restrikcija’, a istovremeno je strateški jer dopušta prebacivanje resursa na područja gde su najpotrebniji“, rekla je za AP dr Vafa el Sadr, epidemiolog sa Univerziteta Kolumbija.
Drugi naučnici nisu baš sigurni u to. „Ako smo ozbiljni u želji da u određenom području iskorenimo kovid, moramo koordinisano da delujemo na naširem mogućem području“, kaže Bendžamin Olthaus, istraživač na vašingtonskom Institutu za modelovanje bolesti.
U studiji objavljenoj onlajn, koju nisu pregledali nezavisni stručnjaci, Olthaus i drugi naučnici su naveli su da su se neki Amerikanci tokom proleća svojski potrudili da bi izbegnu restrikcije pa su, primera radi, putovali dalje nego inače kako bi otišli na službu u crkvu.
Olthaus kaže da je izbor između ograničenih zatvaranja i sveobuhvatnijih restrikcija „veoma, veoma teška odluka“ i dodaje da mu je drago što on nije taj koji će odlučivati o njoj.
Na početku epidemije, pojedine zemlje su pokušale da uguše žarišta poput onih u Vuhanu ili na severu Italije, uvođenjem strogih karantina na nivou države, da bi nakon inicijalne faze pandemije, zvaničnici poslednjih meseci zatvarali samo pojedine gradove kao što je to bio slučaj sa Barselonom ili Melburnom.
U Lesteru u Engleskoj, krajem juna zatvorene su seve prodavnice koje se ne smatraju neophodnim, a domaćinstvima je zabranjeno da se druže. Te mere su rezultirale padom stope zaraze sa 135 slučajeva na 100.000 građana na 25 slučajeva na 100.000 građana u roku od otprilike dva meseca.
Predlagači mera te brojke koriste kao argument da lokalizovani karantini funkcionišu. Skeptici, međutim, tvrde da je broj zaraženih u Velikoj Britaniji tokom leta generalno bio nizak i da lokalizovani karantin tu nije mnogo pomogao.
Sa ponovnim skokom zaraženih i umrlih od korone u Velikoj Britaniji, eksperti su predložili uvođenje dvonedeljnog karantina na nacionalnom nivou. Vlada je umesto toga uvela semafor sistem novih mera kako bi izbegli bes javnosti i dodatno opterećenje ekonomije. U tome baš i nisu uspeli.
Naučnik sa Kembridža, Flavio Toksvaerd, specijalizovan za ekonomsku epidemiologiju, smatra da su lokalne mere bolje od nacionalnih jer smanjuju štetu koje fizičko distanciranje čini društvu u ekonomiji. Sa njim se ne slaže Stiven Goldstin koji je zbog pandemije morao da zatvori svoju šeširdžijsku radnju u Njujorku koja posluje već 72 godine.
Kaže da epidemiju shvata veoma ozbiljno jer je preživeo koronu i da razume zašto se poseže za lokalnim, a ne širim merama zatvaranja, ali smatra da se lokalnim merama ipak ne obuhvataju dobro sva žarišta i smeta mu što je njegova prodavnica, koja je poštovala sve preporučene mere, ipak bila zatvorena. „Ja sam dao doprinos, mnogi su ljudi dali doprinos, a svejedno nas teraju da zatvorimo“, rekao je Goldstin, koji je pomoću ušteđevine prodavnicu držao u životu.
U njujorškim „crvenim zonama“ verski objekti ne smeju da prime više od 10 ljudi odjednom, a škole i prodavnice robom koja nije nužna ne rade. „Narandžaste“ i „žute“ zone neretko okružuju „crvene“ i u njima su restrikcije blaže. Neki stručnjaci tvrde da bi zvaničnici morali da vode računa i o tome gde se ljudi kreću. Primera radi, Njujorčani restrikcije mogu da izbegnu tako što će se metroom odvesti jednu ili dve stanice.
„Situacija bi se poboljšala kada bi se uzelo u obzir kretanje ljudi na obodu tih zona“, rekao je profesor Džon Bridž sa Ekonomskog fakulteta Univerziteta But u Čikagu.
Različite grupe građana i preduzetnika širom sveta žale se da se lokalne mere uvode na nepošten način. Zajednica ortodoksnih Jevreja u Bruklinu tvrdi su nepravedno targetirani, stanovnici madridskih četvrti u kojima žive radnici tvrde da se merama stigmatizuju siromašni, a vlasnici kafića i restorana u Marselju kažu da su mere uvedene prošlog meseca u tom gradu „nefer“.
Kada je stambeni kompleks u italijanskom gradu Mondragoneu u kojem stanuju uglavnom siromašni najamni radnici iz Bugarske krajem juna stavljenu karantin, radnici su se pobunili i mnogi su prekršili mere izolacije. Ostali stanovnici grada, u strahu da se korona ne proširi, okružili su taj kvart i urlali na Bugare, Na kraju je vojska poslata na lice mesta i red je uspostavljen.
Stručnjaci kažu da iza svake mere treba da stoji jedinstvena poruka. „Treba nam više saosećanja“, kaže profesor epidemiologije Henri Rejmond sa Rutgers univerziteta. „Mere nisu kritika ponašanja tih ljudi već pokušaj da im se pomogne“, dodao je on.
BONUS VIDEO
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
