0
Džek Dorsi je - makar donedavno - verovatno bio čovek sa najmanje stresova u životu; probudio bi se u svojoj staklenoj vili vrednoj ko zna koliko miliona dolara sa pogledom na Golden gejt, pogledao taj čudni prsten na svojoj ruci koji mu govori koliko je sati spavao, a onda se bućnuo u ledenu kupku pre nego što pođe u saunu na meditaciju.
Onda sedam minuta vežba, pa popije doručak (popije jer doručkuje nešto što se zove „slani sok“), jedini obrok pre večere za koju slisti dobar komad mesa. Sledi još petnaestak minuta sauine, pa opet ledena kupka, pa još malo meditacije. I tako celog dana.
Možda je basnoslovno bogat kao generalni direktorTvitera, verovatno najrelevantnije društvene mreže, ali do posla – na koji ode tek ponekad jer uglavnom radi od kuće – uvek ide peške. Povremeno ode u Mjanmar da tamo u tišini meditira.
Ili je bar sve to tako bilo dok američki predsednik Donald Trapm nije objavio rat Tviteru, nakon što je ova društvena mreža označila Trampov tvit kao neproveren, i sakrila ga, a dva dana kasnije ponovo je cenzurisao još jedan Trampov tvit jer je glorifikovao nasilje.
Mnogi su se zapitali da li će Tviter preživeti Trampa, ali to Dorsiju ne smeta da živi i dalje užasno privilegovanim životom.
Oni nešto ciničniji primećuju da Dorsi boluje od boljke koju izaziva novac – kad ga je toliko i čovek više ne zna šta će sa sobom, on odlazi na meditaciju u Mjanmar. Sa druge strane, Dorsija ljudi doživljavaju – a i tretiraju – kao slavnu ličnost delom zato što su ga mediji maltene čitavu deceniju nazivali inkarnacijom Stiva Džobsa i najvećim preduzetnikom čitave jedne generacije. Dorsi je poslednji izdanak Silicijumske doline koga percipiraju kao boga.
To jeste koncept svojstven Silicijumskoj dolini, da osnivači kompanija utelovljuju najviše vrednosti industrije i Dorsi je epitom uspeha po uzusima tehnološkog sveta – čovek koji odlazi na hodočašća, oblači se u high couture, vodi dve kompanije istovremeno i šeta supermodele.
Filozofija „kulta osnivača“ dobro zarađuje i to je verovatno bio razlog iz kog je Vol Strit tolerisao hirove tehnoloških genija – ekscentričnost ljudi poput Marka Zakerberga, Trevisa kalanika i upravo Džeka Dorsija se toleriše, dok investitori i deoničari broje milijarde.
Pročitaj i:
U tom smislu se primećuje obrazac u životima koje ovi ljudi vode; Dorsijevi jutarnji rituali vrlo su nalik onima koje praktikuje, recimo, Adam Nojman, osnivač WeWork-a.
U njihovim filozofijama ima mnogo rupa, od onih banalnih do ideoloških stvari. Temperatura na kojoj Dorsi meditira u sauni je svega deset stepeni niža od one na kojoj su svetske rekordere izvačili iz sauna sa opekotinama prvog stepena posle deset minuta. Dorsi se navodno krčka unutra ležerno i po dva sata.
Možda je filantropija znak njegovog altruizma, ali ga mnogi s razlogom kritikuju da je na Tviteru ostavio prostora belim suprematistima koji šire mržnju i da ga za to nije preterano briga. Dorsijeva parola je, kažu, ona koju ima i toliko drugih velikih tehnoloških genija, naročito onih iza društvenih mreža; ne smatra da je Tviter kriv za bilo šta, već da je samo „ogledalo društva“.
Tviter je u međuvremenu postao više od društvene mreže i praktično se transformisao u oružje, u bojno polje na kojem se politički lideri obračunavaju i mesto na kojem se šire najopasnije teorije zavere. „Kult osnivača“ ga možda trenutno čuva i Dorsi jeste pokazao hiruršku preciznost u osveti kada je sa čela Tvitera odstranio svog nemezisa Evana Vilijamsa koji je zauzeo njegovo mesto, pokazao je da nije šarlatan koga se ne treba bojati i da i te kako ume da izvede briljantne manevre kada je to potrebno, ali iza kompanije i sada stoji odbor kojem se Dorsi ne dopada preterano.
Neki predviđaju mogućnost da Tviter ode u privatno vlasništvo i u tom slučaju bi Dorsi bio zauvek prognan iz „ptičice“, ali sve dotad, čovek koji se pretvorio u neviđenog hipika i filantropa zaljubljenog u meditaciju, na neki sulud način, bez trunke osećaja odgovornosti, kroji sudbinu miliona ljudi dok opušteno troši svoje milione.
