U rukama francuskog predsednika koncentrisana je ogromna količina moći. Kada se na vođenje Republike, kontrolu Vlade, parlamenta i Ustavnog suda, doda predsedavanje Evropskom unijom postaje jasno zašto je predsedničkim kandidatima Marin le Pen i aktuelnom predsedniku Emanuelu Makronu toliko stalo do pobede u izbornoj trci.

Francuski predsednik Makron je pre nego što je izabran na trenutnu poziciju sugerisao da je Francuskoj potreban „jupiterovski“ predsednik, jer bi „normalna“ osoba mogla da naruši stabilnost.

Ta poređenja su osnovana, obzirom na to da predsednik ima apsolutnu kontrolu nad četiri najvažnije institucije – državom, parlamentom, Vladom i Ustavnim sudom.

Do toga je dovela ustavna reforma koje je svu moć stavila u ruke predsednika.

Time je francuski parlament dobio ulogu sličnoj onoj koju uživa britanska kraljica – odobrava sve predsednikove predloge.

Zbog toga brojni francuski političari pozivaju na novi ustav koji bi doneo više ravnoteže u institucije.

„Predsednik Republike u Francuskoj po zakonu ima mnogo više moći od bilo kog drugog predsednika u Evropi“, rekla je Delfin Dulong, profesorka političkih nauka na Sorboni.

Dodaje da su, u praksi, predsednici „veoma široko koristili svoja ustavna prava“.

Zapravo, ustav koji je trenutno na snazi u Francuskoj datira iz 1958. godine kada je general Šarl de Gol formirao novu republiku nakon ustanka u Alžiru.

Tadašnji predsednik Rene Koti rekao je da je Francuska na ivici građanskog rata i da će odrediti „najslavnijeg Francuza koji je, u najmračnijim godinama naše istorije, bio naš lider“, da vodi vladu.

Kasnije te godine, De Gola su političari izabrali za prvog predsednika nove Pete republike. Želeo je da u ovoj republici ovlašćenja izvršne vlasti budu znatno ojačana što se i dogodilo.

„De Gol je želeo predsednika koji nije ograničen. Po njegovom mišljenju, predsednik je bio iznad političkih partija i morao je da bude politički neutralan“, rekla je Dulong.

De Gol je ovlašćenja nastavio širi i u godinama koje su usledile. Naredna izmena stigla je nakon ustavnog referenduma iz 1962. godine. U nastojanju da ojača svoj legitimitet, De Gol je raspisao referendum na kome se odlučivalo o tome kako će se birati predsednik.

Čak 62 odsto glasova išlo je u prilog tome da građani biraju predsednika, a ne političari. Stručnjaci kažu da je ovaj potez ojačao moć i legitimitet predsednika, ali da je istovremeno i politizovao njegovu ulogu.

Ipak, to još uvek nije značilo da predsednik uživa apsolutnu moć. Pojavio se problem koji se zove kohabitacija, kada su predsednik i parlament dolazili iz suprotstavljenih političkih partija.

Od početka Pete republike, kohabitacija se dogodila tri puta – 1986, 1993. i 1997. godine.

Poslednji put, Žak Širak bio je prinuđen da imenuje socijalistu Lionela Žospena za premijera zemlje nakon raspisivanja vanrednih izbora. Širak je potom predstavio zakon o promeni ustava 2000. godine, ograničavajući predsednički mandat na pet godina umesto na sedam. Pitanje je postavljeno stanovništvu na referendumu, a 73 odsto građana glasalo je „za“.

Referendum je značio da će predsednički izbori biti održani u tandemu sa parlamentarnim, u razmaku od oko mesec dana, što je garantovalo da će onaj ko bude bio predsednik, istovremeno dobiti i parlamentarnu većinu.

To važi za svakog predsednika od tada, uključujući Makrona koji je osvojio većinu u parlamentu mesec dana nakon izbora sa potpuno novom političkom strankom i sa poslanicima koji su ranije bili nepoznati biračima.

BONUS VIDEO: Čarolije referenduma: Pola sela glasalo od kuće

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Pratite nas na Google News