1
U novembru 1930. godine, Ursulu Hamburger, 22-godišnju devojku u njenom domu u Šangaju, tada veoma živoj i naprednoj metropoli, trgovačkom središtu u koje su hrlili zapadnjaci, posetio je zgodan muškarac s jakim nemačkim naglaskom i bez tri prsta na levoj ruci. Ursula je bila oduševljena gostom.
Nemica jevrejskih korena, rođena kao Ursula Kuzinski, obrazovana i energična, bila je udata za arhitektu Rudolfa Hamburgera koji je iskoristio graditeljski bum u Šangaju kako bi iskazao svoju kreativnost i dobro zaradio. Iako je poput svoje mlade supruge bio uvereni komunista, nije baš delio njenu strast prema izgradnji „novog, pravednijeg svetskog poretka“.
Pročitajte još:
Ursula nije uživala u lagodnom životu kakav su vodile žene stranaca u Šangaju, koje je opisivala kao „male, razmažene psiće“. Zato je gostu, za javnost novinaru Ričardu Sorgeu, a ustvari ruskom tajnom agentu, lako pošlo za rukom da je regrutuje kao špijunku kodnog imena Sonja. Ubrzo mu je postala i ljubavnica. Tokom sledeće dve decenije Ursula-Sonja rodiće troje dece, svako s drugim muškarcem, i živeti u SSSR-u, Švajcarskoj i Velikoj Britaniji – u Londonu i ruralnom Oksfordširu. I svuda će se vrlo vešto baviti špijunažom.
Planiraće atentat na Hitlera i ukrasti nuklearne tajne Zapada. Na kraj će joj pokušati stati Kinezi, Japanci, Nemci, Britanci i Amerikanci, FBI, MI5 i MI6. Bezuspešno. Neverovatnu priču o najsposobnijoj špijunki 20. veka na papir je prenio Ben Mekintir, engleski novinar i pisac u čijim su ‘non-fiction’ knjigama omiljena tema stvarni učesnici hladnog rata, špijuni iz sredine 20. veka, tajni agenti s paklenim planovima, izdajnici i heroji.
Njegova knjiga „Agent Sonya: Lover, Mother, Soldier, Spy“ (Agent Sonja: ljubavnica, majka, vojnik, špijunka), upravo objavljena u Velikoj Britaniji, brzo se prodaje, a kritičari je hvale kao napeto i intrigantno štivo. Za svoju novu knjigu Mekintir je imao pristup bogatoj građi – od dnevnika, korespondencije i autobiografije Ursule Kuzinski do prašnjavih košuljica iz arhiva u Moskvi i Londonu. Sve je to upakirao u 400 stranica vrhunskog štiva koje vrišti za ekranizacijom.
Njeno putovanje počinje 20-ih godina prošlog veka u Berlinu gde su se gotovo svakodnevno na ulicama sukobljavali komunisti i nacisti. Imala je 16 godina kada je u demonstracijama dobila udarac u glavu policijskim pendrekom. Iako je rođena u dobrostojećoj, sekularnoj jevrejskoj porodici u finom kvartu i pohađala ugledne škole, mladu Ursulu privukle su komunističke ideje, ponajpre zato što joj se činilo da su komunisti jedini spremni za krvavi obračun s nacistima.
Otac joj je bio levičar, intelektualac, majka umetnica, a ona je čitala Marksa i sviđala joj se ideja radničke utopije. Ideologija je Ursuli bila jako važna i nikad se neće odreći komunizma, ali Mekintir je zaključio da se kod nje više radilo o svojevrsnoj zavisnosti od opasnosti, nego o provođenju ideja u delo. Školovala se za bibliotekarku, radila u izdavaštvu, čak se i usavršavala u Njujorku, a kada se 1929. godine vratila u Nemačku, zaljubila se u Rudolfa Hamburgera i udala za njega.
Ubrzo se preselila u Šangaj gde će uz tutorstvo Ričarda Sorgea početi njena karijera Staljinove najbolje špijunke. U Šangaju će roditi i svoje prvo dete, sina Maika. On će postati prevodilac, pisac, dramaturg i jedan od najvećih stručnjaka za Šekspira na nemačkom govornom području. Knjiga se poprilično bavi i Ursulinom roditeljskom stranom jer je celog života bila rastrgana između majčinstva i posla.
Kada ju je Sorge regrutovao, bila je trudna šest meseci. Većina žena pomislila bi kako je špijuniranje opasna rabota dok nose svoje prvo dete, ali Ursula je trudnoću smatrala prednošću i sjajnim paravanom za obavljanje zadataka. S druge strane, jedino vreme koje je provela odvojena od svoje dece bilo je kada je dvogodišnjeg Maika ostavila kod deke i bake dok je nekoliko meseci boravila u SSSR-u. Tamo je učila „špijunske stvari“: da rukuje radiostanicama, šifrira i „diže vozove u vazduh“.
Glavni razlog za to što je mališan ostao s njenim roditeljima u Švajcarskoj bio je strah da dete ne nauči koju rusku reč i uvali majku u nevolje. Nakon toga, i kada je već imala troje dece, vodila ih je sa sobom gde god je išla jer joj je bilo draže da ih izloži opasnosti nego da se razdvoji od njih. Nakon obuke u Sovjetskom Savezu vratila se suprugu i sinu. Tokom japanske okupacije Mandžurije upoznala je šefa ruskih agenata kodnog imena Ernst i s njim imala ljubavnu aferu.
Zatrudnela je i u leto 1936. godine rodila ćerku Janinu ili Ninu koju će njen suprug prigrliti kao svoje dete. Putovala je u Moskvu, živela neko vreme u Poljskoj, da bi se 1938. cela porodica preselila u Švajcarsku odakle je ona slala informacije Rusima i pomagala organizaciji ubacivanja agenata u nacističku Nemačku. Tu je završio i njen brak s Hamburgerom. Razveli su se 1939. godine, a ona se ubrzo udala za Britanca Lena Burtona, još jednog pristalicu komunizma i moskovskog agenta.
Brak koji je trebao biti formalnost, kako bi Ursula dobila britansko državljanstvo, potrajaće 50 godina. Porodica se preselila na Otok gde će se dogoditi najfascinantniji deo njene špijunske priče, u slikovitom okruženju engleskog sela. I njeni roditelji uspeli su da pobegnu od nacista te su se smestili u Oksfordširu, u blizini ćerke. Žena s dvoje, a od 1943. kada je rodila sina Petera, troje dece i mužem koji vredno privređuje (a posle odlazi u rat kao britanski vojnik) bila je savršena domaćica. U jednom je trenutku kuvala večeru, a u drugom prenosila šifrirane informacije ekipi u Kremlju preko radiostanice smeštene u spoljnom toaletu njenog doma.
Sitna, mršava crnka, koju su sada svi poznavali kao Rut, najviše je pažnje privlačila time što je savršeno svladala recept za omiljenu englesku poslasticu, pogačice. U leto 1942. u njenu je špijunsku mrežu uleteo pravi kapitalac, Klaus Fuš. Taj teorijski fizičar je 1941. godine postao deo britanskog tima koji je radio na stvaranju nuklearnog oružja. Baza im je bila smeštena u Harvelu nedaleko od Ursulinog doma.
Povezao ih je Ursulin brat Jurgen Kuzinski, ugledni ekonomista koji je godinama predavao na London School of Economics. On je nagovorio Fuša da Rusima osigura što više informacija o projektu Menhatn, a veza mu je postala njegova sestra. Kako Mekintajr piše u svojoj knjizi, Ursula je, na neki način, bila zaslužna za Staljinovu neverovatnu mirnoću koju je pokazao kada mu je Hari Truman 1945. godine na Potsdamskoj konferenciji rekao da ima novo, moćno oružje. Ruski vođa odavno je preko Ursule-Sonje i njene ekipe dobio sve bitne informacije.
Dva puta su je 1947. godine ispitivali pripadnici sigurnosne službe MI5 i nisu otkrili ništa. Mekintajr piše da se izvukla jer u toj službi nisu mogli da veruju da bi jedna domaćica mogla biti vešta špijunka. Iako je njihov agent tvrdila da joj je domaćica sumnjiva, kolege su odmahnule rukom na „žensku intuiciju“ i tu je priča završila. Ipak, počela je da oseća nelagodu. Roditelji su joj umrli i pokopani su na groblju u Great Rollrightu, a ona je u martu 1950. susedima rekla da mora da otputuje „kako bi sredila neke stvari oko ostavštine“ i pobegla iz Ujedinjenog Kraljevstva.
Suprug je stigao u julu, a u novembru je Klaus Fuš priznao britanskoj tajnoj službi da je sovjetska krtica i završio u zatvoru. Ursula se vratila u rodni Berlin, naravno, u njegov istočni dio, u DDR. Osim atomske bombe, koja je bila pièce de résistance njenog delovanja, za Ruse je nabavila i druge sjajne stvari, na primer detalje britanske podmorske radarske tehnologije i planove za iskrcavanje tenkova.
Prema svemu sudeći, Ursula-Ruth-Sonja, koja je umrla 2000. u Berlinu u 93. godini, nikad nije posumnjala u svoje ciljeve. Nikad se nije kajala ni zbog čega što je učinila, niti osudila komunističku diktaturu. Bila je, do kraja, spremna žrtvovati sve za san izgrađen na lažima. Kada su je pitali šta misli o tome da je zovu najboljom Staljinovom špijunkom, ona je lakonski odgovorila: „Ja sam samo prenosila poruke“.
