2
Posle šest nedelja krvavih sukoba i dva neuspešna prekida vatre, u Moskvi je postignut mirovni sporazum između Jermenije i Azerbejdžana o okončanju rata u Nagorno-Karabahu koji, bar za sada, deluje kao da će opstati.
Pročitajte još:
Tenzije i sukobi u Nagorno-Karabahu, međunarodno priznatom delu Azerbejdžana pod kontrolom Jermenije, traju više od jednog veka, a ovaj najnoviji, najgori je od primirja iz 1994. kada je potpisan mirovni ugovor opet uz posredovanje Rusije.
Još na samom početku sukoba, Turska je stala na stranu vojno nadmoćnijeg Azerbejdžana šaljući im ljude (uključujući sirijske plaćenike), opremu i oružje.
Rusija – koja ima bazu u Jermeniji i nekako prirodno bi bilo da je na strani hrišćana i protiv Turske sa kojom ima zategnute odnose – stajala je po strani, pozivajući na primirje i šaljući oružje obema stranama, ali ne uplićući se. Zašto?
Jerevan se od prvog dana okretao put Moskve tražeći vojnu pomoć budući da su obe države članice, Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti, svojevrsnog ruskog odgovora NATO savezu, a i svesni da i pored hrabrosti i srčanosti svojih vojnika i civila koje su mobilisali, ne mogu da se odupru vojno nadmoćnijim Azerbejdžancima.
Moskva je, uprkos rastu broja civilnih žrtava, izbegavala da se uključi u sukob svesna da bi ulaskom u Karabah ušla i u otvoreni sukob ne samo sa Azerbejdžanom, već i sa Turskom, što bi preraslo u veći rat, a i dodatno opteretilo odnose sa Ankarom na Bliskom istoku.
Isto tako, ruski predsednik Vladimir Putin ne voli previše jermenskog premijera Nikolu Pašinjana koji, iako se svestan da je za dobrobit Jermenije važno da ima dobre odnose sa Rusijom, ipak nije „ruski čovek“ i nije bio mnogo oduševljen postavljanjem ruske baze u Jermeniji.
Mediji prenose da je Pašinjan bio nateran da potpiše primirje u Moskvi jer uprkos pozivima na mobilizaciju, odbranu jermenskog Nagorna i pravljenje Velike Jermenije, Jerevan nije imao vojnu moć da to uradi, što su potvrdili i ljudi koji su bili u prvim borbenim redovima u Karabahu.
Sa sve većim i prodornijim učešćem Turske u sukobima i posle incidenta kada su Azeri greškom (kažu) oborili ruski vojni helikopter, Rusija je procenila da je došlo vreme da se zaustavi prodor Ankare na područje južnog Kavkaza, koje Moskva doživljava kao svoj postsovjetski posed. Na kraju krajeva, za haos u ovom delu sveta delimično su zaslužne i sovjetske vođe koje su šakom i kapom delile i poklanjale teritorije o čemu je nova.rs već pisala.
Na osnovu sporazuma, Rusija je poslala 2000 mirovnjaka u Nagorno-Karabah gde će ostati najmanje pet godina, a Putin je objavio da će biti raspoređene na prvoj liniji sukoba te na granici između te oblasti i Jermenije.
Turska, i pored nekih poruka iz Bakua, neće imati stacioniranu vojsku u Karabahu, ali to ne znači da će ostati kratkih rukava – pokazala je svetu da je važan igrač na međunarodnoj sceni i vojna sila koju ne treba ignorisati.
A Rusija – Rusija je Jermenima pokazala istinitost narodne: „Teško onom koga Rus brani“.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
