4
Kako se čini, dugogodišnjem "poslednjem diktatoru Europe", beloruskom "Batku" (ocu) Aleksandru Lukašenku, došao je politički kraj. On je politički mrtav i samo se čeka njegov konačni odlazak.
No, šta je s Belorusijom? Postaje li ona u tom prelaznom razdoblju Lukašenkova odlaska u ropotarnicu istorije žrtva tzv. tihe aneksije od svog velikog suseda Rusije koja nimalo ne želi da dopusti da joj još jedna država iz njenog postsovjetskog atara izmakne kontroli i ostavi je na cedilu bez sanitarnog kordona koji je želela da ima prema Zapadu?
Naime, Belorusija je poslednja linija obrane današnje Putinove Rusije, njenog uticaja i potvrde kao velesile te zaštita njenih prostora. Mnogi osvajači su u prošlosti na putu ka Moskvi lomili zube iscrpljujući se u beskrajnim belorusko-ukrajinskim prostranstvima koja su bila bedem Rusije. Rusija se ne oseća ugodno bez tog prostora koji joj pruža sigurnost i distancu od „neprijateljskog“ Zapada. Taj prostor se u poslednjih 30-ak godina itekako smanjio, a nekad je bio čak na reci Elbi.
Pročitajte još:
Belorusiju potresaju višenedeljni masovni protesti protiv vlasti Aleksandra Lukašenka, koji zapravo označavaju njegov kraj, ali niko još ne može da kaže kada će biti gotovo, pogotovo jer, kako ističu strani obaveštajni krugovi i beloruska opozicija, Rusija polako preuzima kontrolu nad tom zemljom, održavajući Lukašenka na površini dok ne nađe „novog Lukašenka“, prihvatljivog njima, koliko-toliko Zapadu, ali i većem delu beloruskog stanovništva, piše Jutarnji list.
Naime, Moskva je, navodno, potpuno preuzela kontrolu nad glavnim polugama Lukašenkova režima – njegovom tajnom službom KGB, vojskom i policijom, a ruski „savetnici“ kolo vode. Sve ide do toga da su u Minsk stigli i provereni medijski kadrovi iz prokremaljskih propagandnih medijskih uzdanica kao što su RT i neke vodeće ruske TV stanice, koji su zauzeli mesta beloruskih kolega koji su na talasu protesta odbili da i dalje budu na Lukašenkovom režimskom brodu.
Osim toga, ubrzano se ide u realizaciju zajedničkih ekonomskih projekata, u prvom redu u energetici i poljoprivredi, kako bi se Belorusija što više i time vezala uz Rusiju. Konačno, ekonomska i socijalna stabilnost Belorusije počivala je upravo na jeftinim ruskim energentima i činjenici da su Rusi otkupljivali beloruske poljoprivredne proizvode i kad im nisu trebali po višim cijenama. Ali, sve je to cena „privrženosti“.
Kako stvari stoje, Moskva potpuno nadzire i upravlja beloruskim režimom. Osim toga, kako stoji u spoljnopolitičkoj koncepciji Rusije, Belorusija je strateški saveznik, a Kremlj je aktivirao i dugo godina tavoreći sporazum Savezne države Rusije i Belorusije (na sastanku Putina i Lukašenka u Sočiju raspravlja se o „perspektivama razvoja integrativnih procesa u sklopu savezne države“).
Taj sporazum iz 1999. godine zapravo je priča o „ujedinjenju“ dve države, odnosno usisavanje i pripajanje Belorusije Rusiji.
I Lukašenko je svestan da u ovom trenutku zavisi samo od volje Kremlja, kao što je i njima kristalno jasno da ne smeju da dopuste Svetlani Tihanovskoj ili bilo kome drugom iz opozicionog Koordinacionog tela da preuzme vlast jer bi gotovo svako nov, nakon Lukašenka, okrenuo Belorusiju od Moskve prema Briselu. A upravo to je najveća noćna mora za Putina i njegovu političku elitu.
Rusija sada ima veliki problem kako da pronađe nekog pogodnog i proruskog a bez masovnih protesta, represije i zanovetanja iz Brisela i Vašingrona.
Kako izvršiti „tihu aneksiju“ i privezati Belorusiju k sebi, a da to opet ne izazove nova trvenja i napetosti s EU i SAD-om? Pred Moskvom su veliki problemi, pogotovo jer im je još i afera s trovanjem vodećeg Putinovog protivnika Alekseja Navalnog dodatno otežala situaciju koju imaju u Minsku.
Rusija ne može sebi da dopusti novu Ukrajinu ili Gruziju. Te dve bitne bivše republike SSSR-a odmetnule su se od Rusije i okrenule Zapadu, što ih je koštalo: Gruzija je ostala bez više od trećine svojih teritorija – pokrajine Abhazija i Južna Osetija proglasile su se državama, što je Moskva priznala, a ukrajinska „izdaja“ završila je otimanjem Krima, ratom i osnivanjem, prema gruzijskom modelu, paradržavnih tvorevina koje destabilizuju Ukrajinu i ne daju joj da u potpunosti prodiše kao nezavisna država. Tako obe te države koje su izmakle ruskom zagrljaju grcaju u nestabilnosti i ne mogu zaokružiti vlastite nezavisnosti ni politički, ni teritorijalno.
Moskva sigurno neće samo tako prepustiti Belorusiju. Rusija nema ništa protiv njihovih nezavisnosti dok su okrenute licem prema Moskvi ili, kako to kažu, ostaju delom „ruskog sveta“, odnosno prihvataju i dalje Moskvu kao svoju „majčicu“ i središte, s Ruskom pravoslavnom crkvom kao vodećom te ruskim jezikom kao službenim (najmanje drugim).
No, Rusija zabija glavu u pesak odbijajući da se upusti u razloge – zašto se sve zemlje iz njenog okruženja u nekom trenutku okreću za tragom sunca, prema Zapadu. Nikako da promene svoje imperijalne i sovjetske manire u odnosu na „bratske “ narode. Isto tako Putin i ekipa paze da im se ne ponovi beloruski sindrom pod prozorima Kremlja.
Naime, nedavno je najveća živa ruka književnica Ljudmila Ulickaja u svom otvorenom pismu kolegici Svetalni Aleksijevič bez ustručavanja rekla da su događaji u Belorusiji dobar model za ono što sledi u Rusiji, odnosno „naša skora budućnost“.
Sadašnja vladajuća poslovno-politička elita toga se boji više nego Gali da im nebo ne padne na glavu, a i demonstranti u dalekoistočnom gradu Habarovsku, gde se građani okupljaju već mesecima u podršci svom uhapšenom (za umešanost u ubistvo) guverneru Sergeju Furgalu, sve više ističu parole protiv Putina te daju podršku Belorusima.
Konačno, nedavno je i sam Lukašenko u intervjuu ruskim medijima rekao: „Ako mene sruše, sledi Rusija“. Lukašenko insistira da su protesti protiv njega zapravo američka, zapadnjačka ujdurma i zavera kojoj je cilj rušenje Putina. (On kaže da se sve rukovodi iz američkih obaveštajnih centara u Varšavi i Pragu). I zbog toga je Putinu važno da zadrži Belorusiju u šaci.
Navodno je već pripremljen novi beloruski Ustav kao najava novih izbora, i predsedničkih i parlamentarnih, ali Moskva dotad mora da pripremi dovoljno „svojih“ stranaka i nađe svog „pobedničkog“ kandidata. Moraće brzo da razmišlja jer joj vreme curi, a protesti su sve veći i brojniji, bez obzira na represije.
Neki smatraju da je to s Ustavom i izborima idealna, ali najteže sprovodljiva varijanta te da je u kremaljskim krugovima već razrađena i „gruzijsko-ukrajinska“ varijanta s raskolom ne samo u beloruskom društvu, nego i na liniji „istok-zapad“ zemlje.
Pročitajte i:
Tu je i taj famozni Dogovor o saveznoj državi, no koliko je ona moguća bez većih konflikata unutar beloruskog društva koje se probilo? Naime, Belorusi su narod kojem je poprilično dugo trebalo da prihvate vlastitu državnost i neku svoju nezavisnu nacionalnu samostalnost, veću od folklornog društva kako je to bilo u godinama SSSR-a. Beloruski jezik i pismenost su praktički na umoru.
Mnogi beloruski analitičari znali su da kažu da je Belorusima neugodno s njihovom nezavisnošću te bi je oni rado vratili, ali očito su s vremenom došle nove generacije koje su svesnije svoje nezavisnosti i činjenice da Belorusi nisu tek neka od „varijanti Rusa“ ili „ruskog sveta“.
Danas demonstranti izlaze s nacionalnom zastavom belo-crveno-belo, koju je zabranio Lukašenko. On je vratio nekadašnju zastavu beloruske sovjetske republike, rekavši da je „belo-crveno-belo“ simbol kolaboracije iz Drugoa svetskog rata. No, to je simbol koji sada dominira antilukašenkovskim protestima i s kojim se sada identifikuje nova generacija Belorusa koja se probudila iz začaurene i potisnute nacionalne svesti svojih dedova i očeva. Očigledno je da je došlo novo pokoljenje koje je u sebi prihvatilo činjenicu da je Belorusija država i da su Belorusi posebna nacija sa svojim osobitostima koja želi biti delom „evropskog“, a ne „ruskog“ sveta.
No, i Briselu je jasno da bi gubitkom Belorusije Rusija postala još nepredvidljivija, izolovanija i očajnija te da bi bez zadrške destabilizovala EU. Putin je nedavno izmenom ruskog Ustava sebi omogućio još najmanje dva nova (peti i šesti) predsednička mandata, ali nije razlog samo to, nego da on i njegova oligarhija imaju dovoljno vremena pronaći „novog Putina“ koji će održati, kako oni misle, „stend baj“ aranžman, bez ikakvih potresa kakvi su zadesili sve njihove susedne države, pa i Belorusiju za koju su mnogi mislili da je zaleđena u svom stanju, zaboravljena i nekonfliktna, poput teta koje se oblikuje kako nekome odgovara, te da će pre doći do Majdana na Crvenom trgu nego u Minsku.
No, Belorusija je sada ruski prioritet broj 1. Čvor koji se mora razrešiti. Kako će se s tim snaći, tek treba videti. Ukrajina je tek polazna tačka.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
