Seks-skandal Benžamena Grivoa: Kako je Makron izgubio Pariz

Više nije ni bitno da li iza ovog seksualnog skandala zaista stoji ruski ekscentrik Petar Pavlenski, poznat javnosti po onom performansu na Crvenom trgu 2013. godine kada je ekserima zakucao svoj skrotum za asfalt, niti ko je Pavlenskom dao taj seks-snimak; Pavlenski je ponudio dovoljno dobro objašnjenje za to što se Grivo našao na meti „gnusnih napada“, kako ih je nazvao, na internetu i društvenim mrežama. Grivo je licemer, rekao je Pavlenski, jer uvek tako ponosno ističe porodične vrednosti, govori da želi da bude gradonačelnik porodica i uvek kao primer navodi svoju suprugu i njihovo troje dece. Ali ponaša se suprotno. U Francuskoj se vanbračne afere i bilo kakve druge (legalne) seksualne veze i odnosi ne smatraju nekakvom preprekom za uspešan javni život – dokaz toga ne treba tražiti dalje od Fransoa Miterana koji je, dok je obavljao predsedničku funkciju, imao paralelni bračni život, ali kada je francuska štampa prekršila omertu i objavila priču o tome, javnost se više skandalizovala što je predsednik svoju ljubavnicu i njihovu ćerku izdržavao novcem poreskih obveznika nego što je Miteran imao tajnu porodicu. Sa Grivoom se dogodila slična stvar: nije ni do toga što je varao ženu, niti što je mislio da je pametno da se snima dok svojoj prijateljici pokazuje koliko je uzbuđen što je vidi, već što je snimak procurio i doveo do nečega što se u Francuskoj jednostavno ne događa – da se političar povuče zbog nečega iz svog privatnog života.Dok tvrda levica lamentuje nad „amerikanizacijom“ političkog života u Francuskoj koja podrazumeva da „ljudi sada moraju da se izvinjavaju što imaju ljubavnice“ – „Grivogejt“ je shvaćen pomalo kao francuska verzija američkog kongresmena Entonija Vinera koji je takođe pao zbog seksualno eskplicitnog materijala na internetu - portparolka Makronove stranke Republika u pokretu objašnjavala je da je Grivo sam doneo odluku da se povuče.„Ovo je odluka slobodnog čoveka. Njegova odluka“, rekla je i istakla: „Republika u pokretu je snažna. Republika u pokretu je još uvek ovde. Nećemo dopustiti da izgubimo Pariz.“Republika u pokretu očito nije razumela da ga je već izgubila.

Makronova stranka otpočetka je odbijala da se naziva strankom i težila deprofesionalizaciji politike, ali su izbori u Parizu za Francuze najatraktivniji posle predsedničkih, i Republika u pokretu je verovatno intuitivno pokušala da usvoji neke osobine tradicionalnih političkih stranaka. Sam odabir Grivoa za kandidata je većina medija označila kao nedemokratski – on je obeležen kao apartčik, a znalo se da ga je Makron odabrao s predumišljajem – i naveliko se polemisalo o tome da je odluka da on bude kandidat samo intenzivirala već nastale napukline u vladajućoj stranci. Situaciju je dodatno zakomplikovala činjenica da je matematičar Sedrik Vilani, sada disident Republike u pokretu, pre Grivoovog povlačenja praktično izbačen iz stranke jer nije hteo da propusti Grivoa. U retrospektivi je ovaj potez ispao još jedna strateška greška Emanuela Makrona jer Republika u pokretu nije imala nikakav rezervni plan, odnosno rezervnog kandidata.Šanse ionako nisu bile sjajne ni sa Grivoom, svakako bi to bila tesna borba za glavni grad, ali je osvajanje Pariza u jednom trenutku delovalo kao nemoguća misija. Republika u pokretu je onda uspaničeno počela da traži novog kandidata i odluka je pala na ministarku zdravlja, Agnes Bizin. U trci za Pariz sada su tri žene i jedan muškarac, a Bizin se kotira slično Grivou – na trećem je mestu, iza aktuelne gradonačelnice, socijalistikinje Ane Hidalgo i nekadašnje ministarke pravde, konzervativne Rašide Dati.

Oni optimistični veruju da Makron još ima šanse; vlast u Parizu je stvar prestiža, a za Makronovu Republiku, mogla bi da bude i kompenzacija za gubitke u ostatku Francuske. Ako ništa, Makron dobro zna da mu je Pariz neophodan i u martu će imati priliku da pokaže da je to ozbiljno shvatio.