18
Tokom Hladnog rata, velike i uticajne komunističke partije u zapadnoj Evropi održavale su veze s Moskvom, u rasponu od simpatija do potpune potčinjenosti. Sjedinjene Države su se distancirale od njih i u mnogim slučajevima politički i finansijski podržavale njihove protivnike. Sada je situacija potpuno drugačija.
Portparol Kremlja Dmitrij Peskov rekao je da su spoljne politike Vašingtona i Moskve u velikoj meri usklađene sada kada je Donald Tramp na vlasti.
„Nova (američka) administracija brzo menja sve konfiguracije spoljne politike. To se u velikoj meri poklapa sa našom vizijom”, rekao je Peskov, prema objavi izveštača državne televizije Pavela Zarubina u nedelju na Telegram kanalu.
Komentari Kremlja usledili su nakon što je Tramp delovao kao da je okrivio Kijev za punu invaziju Moskve, tvrdeći da je Ukrajina mogla da „postigne dogovor” kako bi izbegla rat, kao i nakon što je SAD prošle nedelje progurao rezoluciju u Savetu bezbednosti UN-a o ratu u kojoj nije bilo kritike Rusije.
Peskov je u pravu, Amerika i Rusija se trenutno, po svemu sudeći nalaze na istoj strani.
Tokom Hladnog rata, velike i uticajne komunističke partije u zapadnoj Evropi održavale su veze s Moskvom, u rasponu od simpatija do potpune potčinjenosti. Sjedinjene Države su se distancirale od njih i u mnogim slučajevima politički i finansijski podržavale njihove protivnike.
Danas se Evropa suočava s labavim savezom proruskih partija, ali ovog puta sa suprotnog kraja političkog spektra – krajnje desnice. A američka vlada je zauzela potpuno drugačiji pristup: srdačno ih prihvata. Time SAD odobravaju rusko podrivanje posleratne Evrope, čijoj izgradnji i bezbednosti je Amerika pomogla. Partije koje Rusija favorizuje neprijateljski su nastrojene prema Evropskoj uniji, protive se povećanju vojnih izdataka i sklone su da prihvate ruske argumente o nepromišljenosti širenja NATO-a, kao i potrebi za jačanjem desničarskih hrišćanskih vrednosti, piše Njujork tajms.
Ako ove partije i njihovi populistički saveznici preuzmu dominaciju u Evropi – a već su na vlasti u Hrvatskoj, Češkoj, Finskoj, Mađarskoj, Italiji, Holandiji i Slovačkoj, dok značajno utiču na politiku u Francuskoj i Nemačkoj – mogle bi potpuno oslabiti NATO i geopolitički neutralisti, ako ne i potčiniti Evropu. To je svakako ono čemu se Moskva nada.
Evropa koja bi se našla u takvom položaju srušila bi američku posthladnoratovsku viziju kontinenta koji je „celovit i slobodan“ – viziju koju su EU i atlantski savez, uprkos svim problemima, u velikoj meri unapredili i koja je bila trajni izvor geopolitičke stabilnosti.
Naravno, administracija Donalda Trampa jasno je pokazala prezir prema tim dostignućima.
Ranije ovog meseca, potpredsednik SAD Džej Di Vens je pozvao evropske lidere na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji da prestanu da izoluju ekstremne partije u svojim zemljama. Nemački političari, poručio je, trebalo bi da uklone „zaštitni zid“ koji ih sprečava da sarađuju s populističkim partijama, očigledno misleći na ultradesničarsku i antimigrantsku Alternativu za Nemačku (AfD). Nakon toga, sastao se s liderom AfD-a. Ilon Mask, koji izgleda deluje kao Trampov neformalni premijer, čestitao je lideru AfD-a na drugom mestu na nemačkim izborima.
Zatim je, dodatno potkopavajući transatlantsku solidarnost, državni sekretar Marko Rubio u Rijadu, u Saudijskoj Arabiji, razgovarao s ruskim ministrom spoljnih poslova Sergejem Lavrovom o budućnosti Ukrajine, ignorišući samu Ukrajinu, kao i Evropu. Izgledalo je jasno da SAD nameravaju da obnove odnose s Rusijom, što bi verovatno značilo ukidanje sankcija, pritisak na Ukrajinu da preda okupirane teritorije i možda čak i garanciju da Ukrajina nikada neće postati članica NATO-a.
Pročitajte još:
18
8
3
Tramp je nakon konferencije apsurdno izjavio pred novinarima da je Ukrajina započela rat time što je odbila da ustupi teritorije Rusiji. Nazivajući predsednika Volodimira Zelenskog „diktatorom“, Tramp je otvorio put za ispunjenje konačnog ratnog cilja Vladimira Putina: smjenu ukrajinskog jevrejskog lidera kao uvod u postavljanje ruskog marionetskog režima pod izgovorom „denacifikacije“ zemlje.
Moskva teško da je mogla osmisliti ishod koji se bolje uklapa u njen sumnjivi argument da ju je širenje NATO-a primoralo da povrati svoju sferu uticaja i izvrši invaziju na Ukrajinu. Ovaj narativ, koju je u velikoj meri prihvatila evropska krajnja desnica, dodatno učvršćuje pretnju Rusije za istočne članice NATO-a, počevši od baltičkih država, ukoliko Ukrajina bude poražena ili primorana na kapitulaciju.
Tramp i članovi njegovog okruženja takođe su pokazali simpatije prema desničarskim populističkim strankama i uticali na njih u Austriji, Francuskoj, Italiji, Holandiji, Poljskoj, Rumuniji, Slovačkoj i Španiji. U Velikoj Britaniji, Ilon Mask pokušava da potkopa Laburističku partiju u korist desničarske stranke Reform UK. Tramp i njegovi saradnici otvoreno se dive mađarskom premijeru Viktoru Orbanu, koji ga je više puta posećivao u Mar-a-Lagu i pružio mu svojevrsni nacrt za autoritarne politike.
Paralela između evropskih partija naklonjenih Moskvi tokom Hladnog rata i ultradesničarskih partija 21. veka svakako nije potpuno precizna. Ultradesničarske partije takođe pokazuju različit stepen simpatija prema ruskim interesima.
Zapadne komunističke partije bile su formalnije povezane sa Sovjetskim Savezom nego što su današnje evropske ultradesničarske partije povezane s Putinovom Rusijom. Pre Drugog svetskog rata, one su pripadale Komunističkoj internacionali pod kontrolom Moskve, koju je Staljin kasnije raspustio da bi umirio nove američke i britanske saveznike tokom rata. Posleratna naslednica, Informbiro, uključivala je francuske i italijanske komuniste, kao i istočnoevropske partije direktno odgovorne Moskvi, pre nego što je ukinuta 1956. Do 1970-ih, neke zapadne komunističke partije – naročito u Italiji i Španiji – proglasile su određeni stepen nezavisnosti od Sovjeta pod zastavom „eurokomunizma“.
Dosledan faktor, međutim, ostaje sklonost Moskve ka petim kolonama radi ostvarivanja svojih interesa – od Informbiroa u ranoj fazi Hladnog rata do današnjih međunarodnih desničarskih grupa. Današnji desničari uključuju kvazi-fašiste i hrišćanske bele suprematiste, čiji stavovi jačaju i privlače hrišćanski nacionalistički konzervativizam u SAD; Putinovu nacionalističku autokratiju koju štiti Ruska pravoslavna crkva; i Orbanovu „neliberalnu demokratiju“.
Moskva je aktivna u Evropi. Politička i materijalna podrška Kremlja ultradesničarskim grupama produbljuje društvene i političke podjele, pomažući Rusiji da diskredituje zapadnu demokratiju. Rusko mešanje obuhvata prikrivene operacije uticaja za koje nemački zvaničnici veruju da su prodrle u političke institucije Njemačke i AfD. Prošle godine, nemački novinari su otkrili mejlove i tekstualne poruke između ruskog obavještajnog oficira i savjetnika jednog člana Bundestaga iz AfD-a, s ciljem da se podrže napori stranke da zaustavi slanje nemačkih borbenih tenkova u Ukrajinu. Oficir i savetnik su negirali umešanost.
Češke vlasti veruju da je Voice of Europe, informativni portal sa sedištem u Pragu, preusmeravao novac političarima u najmanje šest evropskih zemalja kao deo, kako vlasti tvrde, ruske operacije uticaja. Rusija je negirala umešanost u kampanje dezinformisanja protiv Zapada.
Bez obzira na taktike Rusije, današnje ekstremno desničarske partije u Evropi dele neprijateljstvo Trampove administracije prema „wokenessu“ i imigraciji, slično kao što su zapadne komunističke partije 20. veka zastupale ciljeve koji su bili bliski demokratskim administracijama tokom Hladnog rata: socijalnu pravdu, građanska prava za Afroamerikance i antikolonijalnu agendu. Ipak, za razliku od Vensa danas, demokratske administracije nikada nisu sugerisale da bi evropske vlade trebalo da im se prilagode.
Američke administracije su tada procenjivale sovjetsku pretnju kao previše opasnu da bi se upuštale u političke eksperimente. Danas su ulozi barem jednako visoki: ako bi se ratoborna Rusija temeljno infiltrirala evropsku politiku, njeni krajnje desničarski posrednici mogli bi potkopati političke strukture koje su evropske nacije mukotrpno izgradile kako bi sprečile regionalni povratak autoritarizmu.
Kao znak blage kritike na račun Trampa, Vensa i Maska, AfD na izborima u Nemačkoj nije prošao tako dobro kao što su neki očekivali. Međutim, s obzirom na uspon krajnje desnice, evropske vlade su danas podložnije njenom uticaju nego što su bile komunizmu do 1960-ih, kada se politički centar u Evropi stabilizovao.
Čini se da Trampova administracija ne mari za to. Vens je jasno stavio do znanja da umereni evropski lideri ne mogu računati na američku umerenost, da zvaničnici Trampove administracije verovatno neće biti voljni da prihvate obaveštajne podatke koji osvetljavaju dubinu i širinu ruske pretnje Evropi i da su nemarnost i izdaja postali deo američke politike.