0
Ugledni američki magazin "Forin afers" objavio je opširnu analizu o ulozi Rusije na Balkanu, ali i opasnom doprinosu Srbije raspirivanju krize. Kako podseća FA, krajem septembra, Srbija je rasporedila napredno oružje na svoju granicu sa Kosovom, što je označilo jedno od najvećih srpskih vojnih snaga od završetka rata na Kosovu pre skoro četvrt veka. U Sjedinjenim Državama, portparol Saveta za nacionalnu bezbednost to je nazvao "neviđenim prikazom napredne srpske artiljerije, tenkova i mehanizovane pešadije". Američki državni sekretar Entoni Blinken pozvao je predsednika Srbije Aleksandra Vučića zahtevajući "hitnu deeskalaciju".
Iako su zapadni mediji u to vreme uglavnom zanemarili to nagomilavanje – i od tada je zaboravljeno zbog izbijanja rata između Izraela i Hamasa – ono je deo alarmantnog razvoja događaja na Balkanu.
Neposredan izgovor za srpsku mobilizaciju snaga bili su višemesečni nemiri između Kosova i Srbije, dok je krhki mir održan otkako je NATO bombardovanje pomoglo Kosovu da stekne de facto nezavisnost od Beograda u ratu 1998-99.
Srbija je stavila svoje snage u borbenu pripravnost u maju nakon što su se etnički Srbi koji žive na Kosovu sukobili sa kosovskom policijom. A onda je u septembru, neposredno pre nedavne mobilizacije snaga na granici, 30 naoružanih etničkih Srba napalo policijsku patrolu na Kosovu. U tom incidentu poginule su četiri osobe.
Ali postoje mnoge indicije da ovi incidenti prevazilaze uobičajene tenzije poslednjih godina. Ovi incidenti, kako piše Foreign Affairs, takođe ukazuju na rastuću pretnju koju Rusija, partner Srbije, predstavlja po region.
Na primer, premijerka Srbije Ana Brnabić je 2022. godine rekla da su Kosovo i Srbija „na ivici oružanog sukoba“. A Moskva – koja ne priznaje nezavisnost Kosova – raspirila je vatru, koristeći informativne operacije da podstakne nepoverenje između srpske i kosovske strane i da širi „jastrebove“ poruke koje polariziraju region po etničkim i verskim linijama.
Rusija je takođe uskočila u korist Srbije jer je povećala svoju energetsku zavisnost od svojih kompanija snabdevajući gas i naftu uz velike popuste. Moskva je takođe obećala Beogradu da će blokirati Kosovo da postane članica Ujedinjenih nacija.
„Velika eksplozija se sprema u centru Evrope“, rekao je u maju ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov. Možda je to, kako piše Forin afers, bilo razmetanje.
Deo razloga zašto Rusija rado potpiruje istorijski sukob između Kosova i Srbije je taj što preopterećuje resurse NATO-a i podriva moć SAD u Evropi. NATO je primorao Srbiju da se povuče sa Kosova 1999. godine, a alijansa od tada drži manje mirovne snage NATO-a na Kosovu.
Kao rezultat toga, rastuće tenzije između Kosova i Srbije testiraju otpornost NATO-a u regionu. Podrška Srbiji daje Rusiji uporište i na Balkanu. Srpski zvaničnici su zahvalili Rusiji na „podršci teritorijalnom integritetu i suverenitetu Srbije“ i istakli da je podrška Moskve razlog zašto Srbija odbija da uvede sankcije Rusiji.
Pritiskom na Beograd SAD su uspele da smire najnoviji talas nemira, a Vučić je nekoliko dana kasnije izjavio da će povući snage sa granice i da Srbija nema nameru da upada na Kosovo. Ali tenzije su i dalje visoke. Kosovo je septembarski napad nazvalo terorizmom, dok je Vučić optužio Kosovo da je uz pomoć „međunarodne zajednice“ izvršilo „brutalno etničko čišćenje“ Srba na Kosovu.
Istovremeno, Vučiću nije potrebno da vodi punu vojnu kampanju na Kosovu da bi unapredio svoj projekat destabilizacije zemlje i ponižavanja NATO-a. Poput predsednika Rusije Vladimira Putina, Vučić koristi paravojne grupe za postizanje svojih ciljeva.
PROČITAJTE JOŠ:
0
0
0
1
Prema kosovskoj vladi, Beograd je pomogao u orkestriranju septembarskog napada. Kako navodi Forin afers, Vučić bi mogao da iskoristi „male zelene čovečuljke“ (nadimak za ruske vojnike u neobeleženim uniformama koji su pripremali put za otcepljenje poluostrva Krim od Ukrajine, op.a.) da preuzme kontrolu nad severom Kosova i da to i dalje ubedljivo negira, baš kao što je to učinio Putin na Krimu.
Vreme je, kako se navodi u analizi Forin afersa, da NATO odlučno stavi tačku na Vučićevu sporednu igru koju vodi Kremlj. SAD i Evropa moraju jasno staviti do znanja Beogradu i Moskvi da će oštro reagovati na buduće provokacije na Balkanu.
Oni moraju ojačati prisustvo NATO-a u regionu i uspostaviti kredibilne „crvene linije” koje Srbija ne može da pređe bez izazivanja vojnog sukoba sa NATO snagama. I moraju sankcionisati Beograd ako se čelnici Srbije ne distanciraju od Moskve i ne deeskaliraju tenzije.
Vučić kao ključni pokretač tenzija sa Kosovom ne treba da čudi. Vučić je kao mlad političar bio uporni srpski nacionalista. Tokom balkanskih ratova koji su usledili nakon raspada Jugoslavije, Vučić je ohrabrivao novu srpsku državu da slomi svoje etničke protivnike – Albance, bosanske Muslimane i Hrvate. Ovo se posebno odnosi na kosovske Albance, koji su većinom muslimani i čine više od 90 odsto stanovništva Kosova.
Vučić je danas više oportunista nego nacionalista, uglavnom vođen željom da ostane na funkciji i proširi vlast. Ali ova nova motivacija srpskog predsednika nije učinila posebno dobronamernim – Vučić ima političke koristi od haosa na Balkanu jer mu pomaže da opravda svoju političku relevantnost i zadrži kontrolu.
Kriza na Kosovu, na primer, pomaže Vučiću da skrene pažnju sa sopstvenih unutrašnjih političkih pitanja i da uguši antivladine proteste. To je povećalo i njegov međunarodni uticaj – eskalacijom i deeskalacijom krize na Kosovu, Vučić se pozicionirao kao onaj koji određuje stabilnost regiona, što mu omogućava da pregovara i cenjka sa zapadnim zemljama, obećavajući da će ublažiti tenzije ako se sretnu njegove zahteve za ekonomskom podrškom.
Takvo cenkanje je samo jedan od načina na koji je Vučić prevario SAD i Evropu. Uključio je i EU u vezi sa kandidaturom Srbije za članstvo. Evropski lideri, uključujući i šeficu Evropske komisije Ursulu fon der Lajen, kažu da žele Srbiju u svom bloku, a Vučić je, teoretski, pristao da se pridruži. Ali on to čini jednostavno zato što to donosi pomoć EU, a ono što on zaista želi jeste da zadrži Srbiju na dugom i beskrajnom putu pridruživanja – ne želi da se pridruži organizaciji koja bi ga naterala da jača vladavinu prava.
U stvari, čim je Vučić došao na vlast, on je potkopao svu prozapadnu političku opoziciju dok je jačao ekstremno desničarske srpske grupe da poboljša svoju političku poziciju.
Da bi proširio svoju moć u regionu, on takođe pokušava da zadrži etničke Srbe na Kosovu u orbiti Beograda. A izgleda da je i dalje zainteresovan da nasilno zauzme delove Kosova.
„Svi Srbi znaju da su izgubili Kosovo“, rekao je on 2018. godine. „Ali daću sve od sebe da vratim ono što mogu da na kraju ne bude potpuni poraz ili potpuni gubitak“. Dok je Zapad zaokupljen snabdevanjem Ukrajine, podrškom Izraelu i obuzdavanjem Kine, Vučić veruje da bi uskoro mogla da se ukaže prilika za izvođenje operacija na Kosovu.
Međutim, da bi uspeo, Vučić treba Putinovu pomoć. On želi, pre svega, rusku energiju, ključni alat Moskve za ostvarivanje uticaja. No, Rusija i Srbija su takođe pojačale svoju vojno-tehničku saradnju, koju je Beograd potom koristio kao adut u pregovaranju sa Zapadom.
Vučić je čak pozvao Moskvu da mu pomogne kod kuće – u maju je, na primer, Vučić upozorio na „pokušaje obojenih revolucija“ – niz protestnih pokreta koji su pomogli u svrgavanju proruskih vladara u postsovjetskim državama – dok su 2021. Srbija i Rusija obećale da će se zajednički boriti protiv njih. Rezultat bi mogao biti rusko mešanje u prevremene parlamentarne izbore u Srbiji u decembru.
Da bi pobedio na tim izborima, Vučić će se verovatno snažno oslanjati na medije. To je područje koje Vučić, kao bivši srpski ministar informisanja, dobro poznaje. Pod Vučićevim nadzorom, Beograd je širio dezinformacije kako bi pripremio Srbe za eskalacije na Kosovu. Srpske novine, koje uglavnom slede vladinu liniju, pune su antikosovskih narativa. Ulice Srbije preplavili su grafiti na kojima piše „Kosovo je Srbija“ i „Kad se vojska na Kosovo vrati“, što je zapravo poziv za napad na Kosovo.
Pomogla je i Rusija – u svojim gradovima postavila je bilborde sa porukom „Sa Srbijom tugujemo/Jedna boja, jedna vera, jedna krv“, podržavajući teritorijalne pretenzije Srbije. Omogućila je i širenje srpske propagande u svojim medijima, kojima Vučić takođe dozvoljava da slobodno deluju u svojoj zemlji. Te stanice, kao što su RT i Sputnjik, iskoristile su ovu slobodu za širenje proruskih poruka o Ukrajini uz prosrpske – i to sa velikim uspehom. Mnogi Srbi veruju ruskim pričama o ratu, a srpski domaći mediji su prihvatili narative Kremlja i širili propagandu Moskve. Srpski izvori vesti, na primer, često prikazuju Ukrajince kao naciste i lažno navode da je Ukrajina prva napala Rusiju.
Za Putina je ovo otvaranje bilo blagodat. Rusija gleda na Balkan kao na meko podnožje Evrope, a Moskva smatra da je Srbija njena najranjivija tačka. Njegov cilj je da Moskvu pretvori u jedinog pouzdanog pregovarača u sukobima na Balkanu, što bi omogućilo Kremlju da utiče na zapadne sile.
Naime, ako mir na Balkanu zavisi od Putina, zvaničnici NATO-a će možda morati da naprave ustupke Kremlju ako žele da izbegnu rat. Gurajući Balkan na ivicu, on se takođe nada da će pokazati da je NATO ‘papirni tigar’ koji neće funkcionisati ako se stavi na probu. Čak i ako NATO uzvrati Srbiji, Putin bi ipak mogao da trijumfuje – otvaranjem drugog fronta Zapad bi imao manje kapaciteta da pomogne Ukrajini.
Kremlj ima i druge razloge da podržava haos na Balkanu. Ruski lider koristi tzv Kosovski presedan za odbranu svoje ilegalne invazije na Ukrajinu, tvrdeći da je aneksija ukrajinskih teritorija opravdana nezavisnošću Kosova.
Prema ovoj iskrivljenoj logici, koju je artikulisao stalni predstavnik Rusije pri UN u govoru u januaru, nezakoniti i lažni referendumi o aneksiji održani na okupiranim ukrajinskim teritorijama slični su borbi Kosova za nezavisnost od Srbije pre više od dve decenije.
Kosovo je, drugim rečima, imalo pravo da napusti Srbiju, tako da i okupirane ukrajinske teritorije imaju pravo da se pridruže Rusiji – činjenica da Rusija ne priznaje nezavisnost Kosova, ili da je nezavisnost Kosova, u stvari, presedan za borbu same Ukrajine za slobodu, je ironija kojom se Moskva nije bavila.
Ali podrška Kremlja Beogradu prevazilazi uske interese – Rusija, u stvari, ima istinsku ideološku vezu sa srpskim nacionalistima. Putin je radio na pozicioniranju Rusije kao vodećeg branioca tradicionalnih kulturnih vrednosti, kao što su stroge rodne uloge i konzervativno hrišćanstvo, protiv liberalnog Zapada.
Srpski mediji optužuju Zapad da pokušava da uništi Rusku i Srpsku pravoslavnu crkvu i pobuni se protiv liberalne politike, poput prava LGBTK.
Mnogi u Srbiji podržavaju stvaranje „srpskog sveta“ – balkanskog ekvivalenta Putinovom „ruskom svetu“ – osmišljenog da ujedini sve Srbe, uključujući i one na Kosovu, u zajednički srpski kulturni okvir. Obe države čak imaju temeljne mitove ukorenjene na teritorijama koje bi želele da zauzmu.
Mnogi ruski nacionalisti rusku civilizaciju vezuju za kneza koji je vladao sa područja današnjeg Kijeva, a mnogi Srbi smatraju da njihova zemlja treba da povrati Kosovo jer je dom mnogih srednjovekovnih srpskih pravoslavnih manastira i mesto Kosovske bitke godine 1389. kada je rođen mit o stvaranju srpske civilizacije.
Zapadni lideri shvataju da je Vučić u velikoj meri motivisan željom da ostane na vlasti, pa pokušavaju da umire predsednika Srbije davanjem podsticaja Beogradu, uključujući ekonomske inicijative i investicije, smišljene da zaustave njegovu eskalaciju. Međutim, Vučić nastavlja da hoda po ivici kada su u pitanju odnosi sa Zapadom.
Prema dokumentu koji je procurio, Srbija je pristala da isporuči municiju Ukrajini, a Vučić to nije demantovao. Srbija je u martu čak glasala za rezoluciju UN kojom se osuđuje ruska agresija. Međutim, ovi koraci su samo deo Vučićevog balansiranja. Za Vučića je isporuka municije u Ukrajinu jednostavno poslovni dogovor i nije pokvario rusko-srpske odnose.
A rezolucija UN bila je sasvim simbolična – bila je to prilika da se Srbija ojača u očima zapadnih lidera bez ugrožavanja njenih odnosa sa Moskvom.
U stvari, šifrovano značenje glasanja za rezoluciju bilo je da Srbija neće odustati od svojih zahteva za Kosovo. „Za nas je Krim Ukrajina, Donbas je Ukrajina i tako će i ostati“, rekao je Vučić januara 2023. Ali to je samo zato što Beograd veruje da je, kako piše na srpskim grafitima, „Kosovo Srbija“.
Ako Zapad nastavi da igra Vučićevu ruku, to će ga samo ohrabriti – nastaviće da testira NATO i pokušava da dokaže da je alijansa krezuba. Zapad mu je već dao ohrabrujuće signale – nakon što je više od 30 mirovnih snaga NATO-a povređeno u sukobima sa srpskim demonstrantima u maju, alijansa nije privela nasilne demonstrante iz straha od eskalacije sukoba. Međutim, takva suzdržanost je poziv na dalju Vučićevu eskalaciju, kao i na eskalaciju Kremlja. Ruski zvaničnici, zapravo, posmatraju šta se dešava na Kosovu i pitaju se da li mogu da se izvuku sa napadima na NATO snage i infrastrukturu.
NATO mora da stvori koaliciju voljnih, na čelu sa Sjedinjenim Državama, koja može uspešno da pritisne Beograd i Moskvu da prestanu da promovišu političku nestabilnost – a to znači da Vučiću jasno stavi do znanja da će ga, ako nastavi da preduzima mere eskalacije, suočiti sa nizom veoma opipljivih posledica, uključujući moguće sankcije.
Zapad je u dobroj poziciji da preduzme ove korake. U junu 2021, američki predsednik Džo Bajden potpisao je izvršnu uredbu kojom se Vašingtonu dozvoljava da uvede sankcije protiv svakoga ko destabilizuje zapadni Balkan. Vašington ne bi trebalo da se uzdrži od njihove upotrebe protiv pojedinaca koji „prete miru, bezbednosti, stabilnosti ili teritorijalnom integritetu“ u regionu. Da bi američke sankcije imale maksimalan efekat, Velika Britanija i EU treba da se pridruže naporima Vašingtona. Evropski lideri bi takođe trebalo da buduću pomoć Srbiji stave u zavisnosti od konkretnih promena politike u Beogradu.
EU bi dalju pomoć Vučiću mogla da uslovi uvođenjem sankcija Rusiji, usklađivanjem njene spoljne politike sa politikom bloka, suzbijanjem regionalnih provokacija i ispunjavanjem reformskog programa EU, posebno kada su u pitanju vladavina prava i sloboda medija. Na terenu, NATO bi trebalo da rasporedi timove na Kosovu da se suprotstave rusko-srpskoj propagandnoj mašini. Ovi timovi bi trebalo da ciljaju na ekstremno desničarske srpske grupe i da ih podsete da su ruske poruke o ‘slovenskom bratstvu’, kome Srbija navodno pripada, mit i da im Putin neće pomoći ako dođe do sukoba. Da bi u tome uspeli, dovoljno je da kažu istinu – Putin ima pune ruke posla u izgubljenom ratu protiv Ukrajine i neće da obezbedi resurse Srbiji za oružani sukob sa Kosovom.
Kao dokaz za to, ovi timovi bi mogli da ukažu na kratak rat između Jermenije i Azerbejdžana u septembru. Rusija je dugogodišnji saveznik Jermenije, ali uprkos zahtevima Jermenije, Rusija nije pružila vojnu podršku u nedavnom sukobu u Nagorno-Karabahu, koji je Jermenija izgubila. Ovi timovi bi mogli da podsete i srpske nacionaliste da im Moskva nije pomogla tokom ratova 1990-ih.
Zemlje NATO-a možda neće želeti da preduzmu ove mere i verovatno žele da potpuno ignorišu Vučića. Zapadna alijansa je već iscrpljena pomaganjem Ukrajini, pa bi trošenje vremena i sredstava na Kosovo i Srbiju moglo izgledati previše, posebno kada mogu samo da potkupe predsednika Srbije.
Ali Zapad mora da shvati da bi tenzije u ovim državama, ako se ostave da se zagnoje, mogle postati mnogo teže i skuplje za rešavanje. Ono što se dešava na Kosovu iu Srbiji retko ostaje u tim zemljama, a ova kriza bi se lako mogla proširiti i na druge balkanske zemlje. Severna Makedonija, članica NATO-a, mogla bi biti uvučena u sukob, a dalja eskalacija na Kosovu izazvala bi haos i u Bosni i Hercegovini, gde lider bosanskih Srba Milorad Dodik, koji ima bliske veze sa Putinom, preti da će otcepiti srpske teritorije u BiH. .
Proširivanje sukoba bilo bi još veći poklon Putinu, kome je potrebno da Zapad skrene pažnju sa Kijeva dok pokušava da okupira veći deo zemlje. Kako bi zaštitio Evropu i zaustavio Kremlj, neophodno je da NATO odmah ojača svoje balkansko krilo, dok je cena toga još uvek niska, zaključuje se u analizi Forin afersa.