0
Pre tačno godinu dana dogodilo se ono što je ceo svet smatrao nemogućim. Rat se vratio u Evropu. Narednih 365 dana obeležila su razaranja, reke prolivene krvi, suze, jecaji, masovni egzodus i još mnogo ružnih i odvratnih stvari. Na frontu bitke nisu stale ni sekundu, a neke od njih dovele su do nesagledivih posledica po živote običnih Ukrajinaca koji samo žele da sve prestane. Ipak, čini se da povratka nema i da su njihovi životi zauvek promenjeni, a tome je posebno doprinelo 10 najpogubnijih bitaka.
Verovatno ne postoji čovek koji ne bi znao da odgovori na pitanje šta se u prvoj polovini godine dešavalo u ukrajinskom Marijupolju.
U ovom gradu su krvave borbe trajale puna 82 dana. Epicentar sukoba bila je čeličana Azovstal – poslednje utočište ukrajinskih vojnika u Marijupolju.
Marijupolj je luka na Crnom moru, koja predstavlja centar trgovine Ukrajine sa Evropom i svetom. Njenim blokiranjem zadat je udarac ukrajinskoj ekonomiji, ali i drugim zemljama jer je izvoz žitarica onemogućen. Od početka rata, Marijupolj je pretrpeo najveću štetu, a po oceni mnogih i humanitarnu katastrofu.
Ruske snage su nakon mesec dana uspele da opkole grad, čime je dostava humanitarne pomoći postala praktično nemoguća. Stanovnici Marijupolja ostali su bez hrane, vode, kao i osnovnih životnih potrepština.
Od tada su ukrajinski vojnici bili zarobljeni u čeličani Azovstal. Treba napomenuti da je ovaj grad branio bataljon Azov, od strane Rusije označen kao neonacistički, što se Ukrajine tiče patriotski. Oko ove čeličane, jedne od najvećih u Evropi, bitke su vođene 82 dana.
Procenjuje se da je unutar bunkera i tunela, koji su napravljeni kao sklonište od nuklearnih napada, boravilo čak 40.000 ljudi. Procene su da se u tim tunelima krilo oko 3.000 ljudi – oko 2.000 ukrajinskih boraca (kako tvrdi Rusija) i oko 1.000 civila (kako tvrdi Ukrajina). Naposletku, ukrajinski vojnici su se predali, a Rusija od tada kontroliše Marijupolj.
Ono što je sada već pomalo zaboravljeno, jeste da su ruske trupe već tokom prvih dana došle „pred vrata Kijeva“ i nanele ozbiljnu štetu ovom gradu.
Naime, ruski tenkovi su već 25. februara stigli do četvrti Obolon u severnom delu Kijeva.
Borbe između ruskih i ukrajinskih snaga su se vodile svuda po kijevskoj oblasti. Najviše ih je bilo na području aerodroma u blizini grada. Zbog toga je apelovano na stanovništvo da ostane u svojim domovima.
Kako Kijev nije bio spreman na ovako brz i jak prodor, morao je da pokuša da se brani na sve načine – pa je tako oružje deljeno svim stanovnicima koji su želeli da zaštite grad.
Ipak, situacija se po dolasku zapadne pomoći značajno promenila i ruske trupe su praktično proterane iz čitave oblasti.
Međutim, iza njih su ostale razrušene zgrade, koje su iznova i iznova uništavane snažnim granatiranjima, kao i mnogobrojne ljudske žrtve.
Početkom decembra, Rusi su napravili „klanicu“ od još jednog grada – Bahmuta. Ovaj grad predstavlja bitnu tačku za rusku vojsku, koja bi mogla da ga pretvori u veliki komandni centar, odakle može da distribuira opremu, naoružanje i hranu svojim vojnicima u drugim gradovima i oblastima.
Takođe, vojni analitičari sugerišu da je ruski plan verovatno opkoljavanje grada taktičkim napredovanjem prema severu i jugu. Zauzimanje grada, iako bi imalo ograničenu operativnu vrednost, potencijalno bi omogućilo Rusiji da ugrozi veća urbana područja kao što su Kramatorsk i Slavjansk.
Uz to, kada su Rusi početkom leta zauzeli obližnje gradove Severodonjeck i Lisičansk, Bahmut je trebalo da bude sledeći. Taj san do sada nije dosanjan, iako paravojna formacija Vagner Jevgenija Prigožina – koja predvodi bitke za ovaj grad – ne bira sredstva da ga osvoji, pretvarajući ovaj grad u krvavu klanicu.
Cenu plaćaju obe strane – procenjuje se da Moskva dnevno izgubi najmanje 100 vojnika u ovoj oblasti. Ipak, uprkos velikim žrtvama napretka gotovo da nema. Najveća pobeda ruska vojske u ovom pohodu bilo je to što su nakon meseci tapkanja u mestu, uspeli da zauzmu Soledar – grad koji se nalazi u blizini Bahmuta. Ipak, to nije dovoljno.
Zapravo, ovo bi se moglo smatrati poslovičnom pobedom, obzirom da se glavnom cilju – Bahmutu, nisu primakli u proteklih nekoliko meseci.
Definitivno najveće gubitke pretrpeli su Buča i Irpin, a čitav svet je ostao šokiran nakon što je objavljen izveštaj koji opisuje masakr u Buči. Naime, izveštaj Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) pokazao je da su u Buči izvršeni stravični zločini nad civilnim žrtvama. Istražitelji su otkrili tajne komore za mučenje koje su ruski vojnici postavili u letnjem kampu, u kom su ljudi svirepo mučeni – uši su im odsecane, zubi izvađeni, tela masakrirana, a brojne žene su silovane.
U fokusu svetske javnosti se našla i bitka oko Zaporožja, pre svega zbog toga što se u ovom gradu nalazi nuklearna elektrana, čije bi eventualno oštećenje moglo da izazove katastrofu ogromnih razmera koja će ugroziti čitav svet.
Iako su na katastrofu upozoravale sve nadležne međunarodne institucije, granate nisu prestajale da padaju kako na oblasti oko nuklearke, tako i na područje na kojem se ona nalazi.
Za ispaljene projektile nijedna od zaraćenih strana nije preuzimala odgovornost. Rusi su uvek tvrdili da se njihove snage ne nalaze u elektrani, iako snimci čija je verodostojnost više puta potvrđena iz više izvora govore suprotno. Inače, ova nuklearka je pod rusku kontrolu pala u martu, ubrzo nakon početka invazije.
Rusija je nanela i težak udarac Ukrajini zauzevši bitan grad u Lugansku – Severodonjeck. Ovaj grad omogućio je Moskvi da učvrsti kontrolu nad regionom Luganska. Ni ovi napadi nisu prošli bez ljudskih gubitaka, a ukrajinski mediji su tokom dana koji su prethodili osvajanju, izveštavali o tome kako je ovaj grad na ivici humanitarne katastrofe.
Jedna od ključnih tačaka je i Zmijsko ostrvo, a bitka za njega će ostati upamćena po pomalo komičnom razgovoru između zaraćenih snaga. Naime, Ukrajinci su na ruska upozorenja i poziv na predaju odgovorili psovkama.
Ovaj grad, ali i cela oblast predstavljaju veliku ranu Rusije, koja je kontrolu nad ovim regionom izgubila nakon ukrajinske kontraofanzive.
U maju prošle godine, ukrajinske oružane snage saopštile su u kratkom ažuriranju da su ruske trupe usredsređene na povlačenje iz severnog regiona Harkova. Te trupe su se našle pod sve većim pritiskom ukrajinskih kontranapada duž širokog fronta zapadno od njihovih linija snabdevanja.
Žestoki kontranapad povratio je više sela u oblasti istočno od Harkova. Napredak Ukrajine doveo je do potiskivanja ruskih snaga do njihove granice, a takođe predstavlja stratešku pretnju presecanjem ruskih linija snabdevanja u Ukrajini i njenih snaga južnije u regionu Donbasa.
Ruska vojska je na sam Badnji dan po katoličkom kalendaru žestoko granatirala Herson na jugu Ukrajine, prisiljavajući civile na bekstvo iz oslobođenog grada.
Ovo je bio krvavi način osvete, jer su se ruske snage 11. novembra povukle iz Hersona na istočnu obalu reke Dnjepar, nakon što je mesecima grad bio pod ruskom okupacijom. Od tada Rusi granatiraju civilnu infrastrukturu u Hersonu, prekidajući pristup električnoj energiji i vodi.
Herson je strateški važna regija, jedna od četiri delimično okupirane ukrajinske pokrajine. Često se naziva „vratima Krima“ jer graniči s Krimom i pruža Moskvi kopneni most do tog poluostrva na Crnom moru, koji je Rusija anektirala 2014. godine.
Na kraju, možda i najjači udarac koji je Rusija pretrpela bio je onaj na Krimski most .Naime, 8. oktobra eksplodirao je kamion usled čega su se zapalile cisterne sa gorivom u okviru vozne kompozicije koja je u tom trenutku prolazila. Usled eksplozije došlo je do obrušavanja dela kolovoza, dok plovni lukovi mosta nisu pretrpeli nikakva oštećenja.
Pročitajte još:
0
0
0
Ruska Federalna služba bezbednosti saopštila je da su napad organizovali Glavni obaveštajni direktorati Ministarstva odbrane Ukrajine i lično njen šef Kiril Budanov.
Ova eksplozija bila je ozbiljan udarac za Putina, budući da je Krimski most jedan od simbola njegove vladavine i često je u javnosti nazivan „ruskim ponosom“.
BONUS VIDEO Ukrajinka i Rus i „zabranjena ljubav“ u Beogradu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare