0
Ranim Hidžazi se seća kako je čvrsto držala svog jednogodišnjeg sina Azuza pre izraelskog vazdušnog napada. Dron koji je leteo iznad njihove zgrade u Pojasu Gaze postajao je sve glasniji i predosećala je da će se desiti nešto loše. "Šta god da se dogodi meni, dogodiće se i njemu", napominje ona. Ranim se ne seća trenutka udara, ali dobro se seća posledica koje je taj napad ostavio na nju i njenu porodicu. "Ne osećate sam udar, samo otvorite oči i shvatite da se nalazite ispod ruševina", kaže ona. CNN donosi priču majki iz Pojasa Gaze koje su prošle kroz strahovite trenutke usled žestokih izraelskih napada.
Ranim je odmah počela da traži Azuza, sve dok njena svekrva nije vrisnula. „Našla ga je preko mog stomaka i odmah ga je podigla. Držala je Azuzovo telo, a njegova glava je pala na moj stomak“, priča ona za CNN. Od tog trenutka, 24. oktobar urezan je u njeno sećanje, jer se tada pitala da li želi da nastavi da živi. Prvo je zamolila svoju porodicu da je ostavi da umre, ali su umesto toga pokušali da je izvuku iz uništene kuće u Kan Junisu.
„Nije mi se videla noga, a ruka mi je samo visila uz telo na malom komadu mesa. Pokušala sam da je otkinem, ali nisam uspela, pa sam je samo stavila preko stomaka“, kaže ona. Kad je stigla u bolnicu mislili su da je mrtva, ali pošto je bila u osmom mesecu trudnoće, lekari su je ponovo pregledali i uradili carski rez. Ranim je dobila ćerku Marijam, a izgubila sina Azuza.
„Kad je prvi put udahnula (ćerka), vratila sam se u život. Doktori su mi rekli da je njeno rođenje čudo“, kaže ona. Ranim priča svoju priču, ležeći u bolničkom krevetu u Dohi. Njena leva ruka je amputirana, a obe noge su pretrpele velika oštećenja, zbog čega je mora da prođe kroz brojne operacije.
„Moja ćerka je ta koja me je spasila. Kada sam shvatila šta mi se dogodilo, rekla sam sebi: „Ne želim je (ćerku). Želim svog sina nazad. Nisam imala snage da je pogledam, a još manje da se brinem o njoj“, kaže Ranim.
Ranim je evakuisana iz Gaze radi daljeg lečenja mesec dana nakon povrede, a Marijam je kod bake i dede u Egiptu. Ranim nije držala svoju ćerku u rukama više od šest meseci. Lekari je uveravaju da će ponovo moći da hoda.
„Radim na ortopediji oko 21 godinu. Vrsta povreda, težina povreda i vrsta infekcija sa kojima smo se suočili kod pacijenata u Gazi su nešto sa čime se ranije nisam susretao“, kaže ortopedski hirurg Hasan Abuhejleh. Mnogim pacijentima je morao da kaže da su njihove amputacije, iako su bile neophodne da bi se spasili njihovi životi, mogle da budu izbegnute da im je u Gazi bila pružena adekvatna pomoć.
Više od 4.800 ljudi evakuisano je iz Gaze radi lečenja otkako je Izrael započeo svoju vojnu ofanzivu.
Izrael je odbio 42 odsto zahteva za medicinsku evakuaciju, saopštile su Ujedinjene nacije, a zatvaranje prelaza Rafa naglo je zaustavilo sve medicinske evakuacije kritično bolesnih i povređenih pacijenata iz Gaze.
Bol odjekuje kroz bolničke sobe u Dohi. Šaima Al-Gul izgubila je muža i dvoje od četvoro dece u vazdušnom napadu u Rafi u februaru. Porodica je spavala u jednoj sobi kada se iznenada „krevet podelio na pola“, a Šaima m pala u prizemlje.
„Čula sam Hotaifu (11-godišnjeg sina) kako moli spasioce da ga ne ostave. Nisam čula svog muža, ni Dženana, ni Mohameda“, kaže ona. Bila je u devetom mesecu trudnoće i veruje da je geler koji je pogodio nju ubio i njenog nerođenog sina.
Njen sin Hotaifa luta bolničkim hodnicima na štakama. Njegova povređena noga je previše otekla da bi mogao da je koristi.
U jednoj bolničkoj sobi, Šahed Alkutati (23) upravo je završila fizioterapiju. Njena leva noga je amputirana, a druga je u gipsu, odnosno metalnom okviru koji pridržava njene slomljene kosti. Napad koji se odigrao 11. oktobra, ostavio je Šahed i njenog supruga Alija, 26-godišnjeg univerzitetskog profesora, na ulici.
Usled napada je otvorila oči i videla da joj je noga pocepana. „Moj muž je bio ispred mene. I on je bio povređen. Izgubio je obe noge i ruku. Dozivala sam ga, a kada se probudio, video je da nema ruku i pitao me gde mu je ruka“, priseća se Šahed. Oboje su prebačeni u bolnicu, ali Ali nije preživeo. Izgubila je ljubav svog života i bebu koja je bila na putu.
Pročitajte još...
„Nedelju dana pre rata kupili smo sve stvari za bebu. Bili smo toliko uzbuđeni“, priseća se ona. Otac ju je gurao u invalidskim kolicima duž oštećenih puteva u Gazi. Dok su stigli u Rafu, njene rane su se inficirale. Ipak, stigla je u bolnicu gde je dobila odgovarajuću terapiju.
„Ovo će ostati sa mnom za ceo život. Amputacije, prelomi, opekotine, stres… Za mene nema nove noge. Ovo je nešto što se neće zaboraviti. I kako da zaboravim? Izgubila sam voljenu osobu i bebu“, kaže Šahed.
Ranim dodaje da je to „bol koja nikada neće nestati“.
„To su stvari koje se ne mogu zaboraviti. Rađamo bebe samo da bismo ih izgubile“.
BONUS VIDEO Reporter N1 u Izraelu: „Kažu da je Gaza videla kako izgleda pakao“
