0
Oni koji nisu naročito naklonjeni Kremlju nazvali su odluku ruske Dume da reformiše Ustav – i da, između ostalog, odobri amandman koji će Putinu omogućiti da se još dva puta kandiduje za predsednika – ciničnom manipulacijom; ne samo da se spekulisalo u medijima da će ruski predsednik napustiti funkciju posle 20 godina, već je i sam krajem protekle godine tokom godišnje konferencije za novinare istakao da Ustav ne treba menjati, jer je “živi dokument koji treba da održava volju naroda”.
Oni promućurniji odmah su uvideli da Putin sebi priprema teren. Volja je naroda da Vladimir Vladimirovič Putin bude presednik svih Rusa u još jednom mandatu i “Ustav je živ” bila je jasna poruka, ako nikom drugom, onda vladajućoj stranci da pokrene inicijativu za ustavnu reformu koja će, kako je jedan poslanik to već objasnio, “resetovati mandate na nulu“.
Izmene o kojima je Putin govorio na televiziji pre nepunih par meseci, u Dumi je iznela poslanica Valentina Terješkova, prva žena u svemiru i snažna zagovornica njegovog predsedništva.
Predlog „resetovanja na nulu“, prema Putinovim rečima, značio bi „uklanjanje ograničenja za bilo koju osobu, bilo kog građanina, uključujući aktuelnog predsednika, i omogućavanje da učestvuju na izborima u budućnosti, naravno na otvorenim i konkurentnim izborima“.
I tako je i bilo, Duma je shvatila poruku i u trećem i poslednjem čitanju 11. marta odobrila niz amandmana na Ustav, uglavnom su poslanici glasali za, sa ponekim uzdržanim, ali protiv nije bio niko, i iako će o ustavnim amandmanima građani glasati na referendumu zakazanom za 22. april, skoro da je izvesno da će Putin biti predsednik Rusije makar do 2036. godine.
Ovog puta je Putin izveo direktan manevar kako bi sebi produžio “staž”, najduži koji je neki ruski vođa imao još od Staljina. Na vlasti je već 20 godina zahvaljujući nekoj vrsti rupe u zakonu: prvi put je izabran za predsednika 2000. godine, a onda je 2008. godine prešao na mesto premijera dok je njegov bliski saveznik Dmitrij Medvedev obavljao predsedničku funkciju.
Pročitaj i:
Važeći zakon dopušta predsednicima dva uzastopna mandata, i posle tog jednog Medvedevog, Putin se vratio u Kremlj 2012. U međuvremenu je trajanje mandata predsednika produženo na šest godina.
Putin je, po svemu sudeći, uveren da će na izborima i osvojiti svaki naredni mandat. Pitanjem zašto Rusi za njega glasaju iako nije ispunio obećanja poput onoga da će rešiti problem miliona siromašnih, zastarele infrastrukture, zdravstva ili masovne i duboko ukorenjene korupcije mediji i politički analitičari bave se godinama unazad.
Plauzibilno objašnjenje definitivno jeste ono da je uz strogu kontrolu medija i eliminaciju protivnika Putin ojačao svoju poziciju stvorivši imidž branioca Rusije. Zapadu je teško da ga uceni, potkupi ili mu se dodvori – legitimitet je i izgradio na kritici Jeljcinove prozapadne politike – čime je ljudima, kako je ocenio jedan moskovski novinar, “povratio osećaj veličine koju su imali do raspada Sovjetskog Saveza; oni su uvek gajili to osećanje da je Rusija velika zemlja koja ima misiju”.
Naposletku, skoro tri četvrtine stanovništva Rusije rođeno je i odraslo za vreme Sovjetskog Saveza i otuda se kod njih održao, kako je RSE pisao, hladnoratovski mentalitet i osećaj izloženosti pretnjama sa Zapada.
Putin njih ne kupuje samo onim sentimentalnim izjavama da bi sprečio raspad SSSR da može da vrati vreme, već i serviranjem novih strateških oružja – šalje im poruku da je Rusija zemlja koja može da zaštiti sebe i svoje građane.
#related-news_1
Endru Kaufman je to objasnio potrebom običnih Rusa da posle svih tragedija u ruskoj istoriji u 20. veku, a naročito poniženja u poslednjih dvadesetak godina traže nedvosmisleni dokaz svoje nacionalne vrednosti – “zaista superiornosti” – u porodici država.
Putin je i tu kartu iskoristio kada je rekao da je ova zemlja “po prvi put u poslednjih 200-300 godina suočena sa pretnjom da sklizne u drugi ili čak treći ešalon država”.
Istraživanja javnog mnjenja pokazivala su dugo unazad da su antizapadna osećanja veoma duboko ukorenjena u ruskom društvu i da se Rusija oseća poniženom od Zapada. Putin je u tom smislu utelovio ruski otpor, inat, rešenost da nekadašnja carska zemlja ne bude igračka zapadnjaka; tako je i istakao u svom manifestu 1999. godine – „Rusija je bila i biće velika sila.”
Sve je dodatno zakomplikovala situacija sa američkim sankcijama protiv ruskih državljana posle navoda o umešanosti Moskve u predsedničke izbore u Americi 2016. godine, a onda i posle optužbi Velike Britanije da upravo Kremlj stoji iza trovanja bivšeg špijuna Sergeja Skripalja. Rusija je okružena neprijateljima – to je diskurs koji je ruski predsednik zajahao, a on, Putin, će odbraniti Rusiju.
Nekadašnji šef Putinovog kabineta, Vjeceslav Volodin, 2014. godine je rekao: “Putin je Rusija, bez Putina nema Rusije”, i ako izborni rezultati išta govore, oni su dokaz da su Rusi u tu tezu poverovali.
Ima onih priča, pisao je o tome Brodski, koliko traje dobra tiranija, i Putin se dobrano približio onoj fazi tipičnoj za autoritarne režime da ne zna kada treba da se zaustavi. Rusi će makar pojavno imati priliku da ga na referednumu kazne za latentno nezadovoljstvo “putinizmom” koje neupitno osećaju na pragmatičnoj, svakodnevnoj ravni; ako svejedno budu izglasali ustavne reforme koje, osim što Putinu dopuštaju da još 12 godina bude predsednik, predviđaju i šira ovlašćenja ruske Dume, zabranu istopolnih brakova i “veru u Boga” kao jednu od tradicionalnih vrednosti Rusije, u njima neće ostati ni trunke demokratije koja bi mogla da ih izbavi iz Putinovog stiska pre nego što on sa odluči da ih se kane.
