0
Zašto Vladimir Putin preti da će još jednom da "zagrize" Ukrajinu, nakon što je "progutao" Krim 2014. godine? Nije lako odgovoriti na to pitanje jer je Putin psihodrama za jednog čoveka, sa ogromnim kompleksom inferiornosti prema Americi koji ga ostavlja da uvek vreba svet, piše kolumnista "Njujork tajmsa" Tomas L. Fridman.
PROČITAJTE JOŠ:
Tekst prenosimo u celosti.
Da vidimo: Putin je savremeni Petar Veliki koji želi da vrati slavu Majke Rusije. On je penzionisani KGB-ov agent koji jednostavno odbija da uđe sa hladnoće i još uvek vidi CIA-u svuda kao svog protivnika. On je bivši dečko iz pakla, koji odbija da nam dozvoli da ga ignorišemo i izlazimo sa drugim zemljama poput Kine, jer uvek meri svoj status u svetu odnosu na nas. I on je političar koji pokušava da se uveri da pobedi ili namešta ruske izbore 2014. godine, i da postane doživotni predsednik – jer kada izvučete onoliko rubalja koliko Putin ima, nikada ne možete biti sigurni da vaš naslednik neće zaključati i oduzeti vam sve. Za njega je to – vladaj ili umri.
Nigde u ravnoteži svih tih identiteta i neuroza je odgovor na to šta Putin namerava da uradi sa Ukrajinom.
Da sam cinik samo bih mu rekao da ode i zauzme Kijev jer bi to postao njegov Kabul, njegov Avganistan, ali ljudska cena bi bila nepodnošljiva. Kraće od toga, bio bih vrlo jasan: ako želi da siđe sa drveta na kojem se skrasio, moraće da skoči ili da napravi sopstvene merdevine. One je u potpunosti izmislio ovu krizu, tako da ne bi trebalo da se upuštamo sa naše strane. Kina gleda, a Tajvan se znoji, sve što mi radimo sada.
Što nas vraća na centralno pitanje: Vlad, zašto si na tom drvetu?
Za početak ne tražite odgovor u Ukrajini. Ako Putin zaista odluči da još jednom „zagrize“ Ukrajinu, to će biti pre svega zato što Putin misli da će to ojačati njegove šanse da ostane na vlasti u Rusiji, što je za njega najvažnije.
Da bismo razumeli kako bi ponovna invazija na Ukrajinu mogla da posluži tom cilju, moramo da se vratimo na pomak koji je Putin napravio u poslednjoj deceniji: otišao je od prodaje sebe ruskom narodu kao lidera koji bi im omogućio da prevaziđu siromaštvo bogatstva u Rusiji u posthladnoratovskoj eri do lidera koji bi im omogućio da prevaziđu siromaštvo dostojanstva u posthladnoratovskoj eri, piše kolumnista Njujork tajmsa.
Ovo sam naučio od Leona Arona, stručnjaka za Rusiju na Američkom preduzetničkom insitutu i autora knjige „Jeljcin: revolucionarni život“, koji sada piše knjigu o budućnosti Putinove Rusije. Kako je to rekao Aron, kada je Putin došao na vlast 1999. godine, mogao je da ima koristi od rekonstruisanja ruske ekonomije od strane Borisa Jeljcina, od značajnih stranih investicija, od rasta cene nafta, gasa i minerala i od poboljšane političke stabilnosti.
Rusi su povezivali prva dva Putinova mandata – od 2000. do 2008. goidne sa akumulacijom bogatstva bez presedana u modernoj ruskoj istoriji“, rekao je Aron.
Ali počevši od 2011. godine pa sve do 2019. ruska ekonomija je stagnirala zbog nižih cena energije, i pre svega institucionalnih prepreka rastu: Putinova preferencija da koristi prirodne resurse Rusije, a ne njene ljudske resurse.
To bi zahtevalo vladivinu zakona, obezbeđenje imovinskog prava i oslobađanje talentovanih ljudi, koji postavljaju previše pitanja poput: „Vlad, odakle ti novac?“.
„Putinov odgovor na ovu ekonomsku stagnaciju i političku opasnost koju ona predstavlja bilo je prebacivanje osnove legitimiteta svog režima sa ekonomskog napretka, koji je Putina učinio popularnim u njegova prva dva mandata, na Putina kao branioca otadžbine pod opsadom Zapada“, rekao je Aron.
„Putin je zaključio da ako želi da bude doživotni predsednik, mora da bude doživotni predsednik iz vremena rata“, dodao je on.
Pišući u The Hill-u, Aron je citirao ruskog opozicionog kolumnistu Sergeja Medvedeva koji je nedavno primetio: „Putin je stvorio naciju rata koja je zatvorila vrata i gleda na svet kroz osmatračni prorez tenka… Stepen vojno-patriotske histerije u Rusiji danas podseća na SSSR iz 1930-tih, eru atletskih parada, maketa tenkova“.
Putin je nasilnik, ali on je klasični nasilnik sa autentičnom ruskom kulturnom dušom kokja rezonuje sa njegovim narodom. Njegova opsesija Sovjetskim Savezom i njegova nostalgija za moći, slavom i dostojanstvom koje je on dao njemu i njegovoj generaciji Rusa su duboki. Nije preterao kada je 2005. godine izjavio da je raspad SSSR „najveća geopolitička katastrofa“ XX veka.
I zato što su Ukrajina i njen glavni grad Kijev davno igrali centralnu ulogu u ruskoj istoriji, i zato što je Ukrajina bila bedem i žitnica SSSR u vreme njegovog procvata, i zato što možda osam miliona etničkih Rusa i dalje živi u Ukrajini (od 43 miliona ljudi), Putin tvrdi da je njegova „dužnost“ da ponovo ujedini Rusiji i Ukrajinu. On bezočno ignoriše činjenicu da Ukrajina ima svoj jezik, istoriju i postsovjetsku generaciju koja veruje da je njena dužnost da bude nezavisna.
Za Putina je gubitak Ukrajine „kao amputacija“, primetio je politikolog Ivan Krastev, predsednik Centra za liberalne strategije u Sofiji u Bugarskoj.
„Putin gleda na Ukrajinu i Belorusiju kao na deo ruskog civilizacijskog i kulturnog prostora. On smatra da je ukrajinska država potpuno veštačka i da ukrajinski nacionalizam nije autentičan. Razlog zašto je Putin ubrzao svoju pretnju Ukrajini – koju bih nazvao „udaj se za mene ili ću te ubiti“ – je taj što ona zna da je pod sadašnjim predsednikom Vladimirom Zelenskim, proces ukrajinizacije ubrzan i ruski jezik se potiskuje.
Rekao je Krastev: „Putin zna da za 10 godina mlada generacija u Ukrajini uopšte neće govoriti ruski jezik i da se neće identifikovati sa ruskom kulturom“.
Možda je najbolje delovati sada, smatra Putin pre nego što ukrajinska vojska postane veća, bolje obučena i bolje naoružana – i dok Evropa i Amerika u neredu zbog koronavirusa i nisu raspoložene za rat.
A tu su samo sirovi geopolitički motivi. Kreirajući krizu oko Ukrajine, rekao je Krastev, „Putin poziva Zapad na sahranu za posthladnoratovski poredak“.
Za Putina je posthladnoratovski poredak bio nešto nametnuto Rusiji i Borisu Jeljcinu kada je Rusija bila slaba. To je uključivalo ne samo guranje NATO-a u istočnoevropske zelje koje su nekada bile deo sovjetskog NATO-a – Varšavskog pakta – već i guranje uticaja NATO-a i Evropske unije na samo bivšu sovjetsku imperiju na mestima poput Ukrajine i Gruzije.
Putinovo gomilanje trupa govori Zapadu: Ili ćemo pregovarati o novom posthladnoratovskom poretku ili ću ja započeti posthladnoratovsku konfrontaciju. Kao što znaju dugogodišnji čitaoci ove kolumne, bio sam protivnik širenja NATO-a posle Hladnog rata. To je jedna od najglupljnih stvari koje smo ikada uradili – fokusiranje na „NATOizoanje“ Poljske i Mađarske umesto da gradimo na neverovatnoj, nenasilnoj, demokratskoj revoluciji u Rusiji i da je zaključamo na Zapadu.
Negovanjem te ruske revolucije do ostvaranje ne bi bilo jednostavno, ali nastavljajući dalje sa širenjem NATO-a, olakšali smo autokratskom nacionalisti poput Putina da se zaključa na vlasti govoreći ruskom narodu da samo on može da spreč NATO i Zapad od uništenja Rusije – vojno, kulturno i verski.
Ne plačem za Putinom. On je ljudsko oličenje jedne od najstarijih ruskih bajki: ruski seljak moli Boga za pomoć nakon što vidi da je njegov komšija upravo dobio kravu. Kada Bog pita seljaka kako može da pomogne, seljak kaže: „Ubij komšijinu kravu“.
Poslednja stvar koju Putin želi je uspešna Ukrajina koja se pridružila Evropskoj uniji i koja razvija svoje jlude i ekonomiju izvan Putinove autokratske Rusije koja ne uspeva. On želi da Ukrajina propadne, EU da se razbije i Amerika da ima Donalda Trampa za doživotnog predsednika tako da ćemo biti u dugorajnom haosu.
Putin bi radije video kako nam krava umire nego da uradi sve što je potrebno da odgaji zdravu kravu. Uvek traži dostojanstvo na svim pogrešnim mestima. On je prilično patetičan – ali i naoružan i opasan, zaključuje kolumnista Njujork tajmsa.
BONUS VIDEO: Vladimir Putin o borbi Rusije sa Korona virusom
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
