0
"Stvarno sam želeo da Gasprom postane najcenjenija kompanija na svetu", rekao je Dmitrij Medvedev 2007. godine. Bivši ruski predsednik tada je bio na čelu upravnog odbora ove ruske energetske mega-kompanije, a to što je rekao imalo je smisla jer je Gasprom bio treći na listi najvrednijih svetskih kompanija, sveprisutan i kroz svoja razna sponzorstva - setimo se samo da je bio jedan od najvećih sponzora Lige šampiona.
Petnaest godina kasnije slika se dramatično promenila – Gasprom se sada kreće između 400. i 500. mesta, kapital izražen u dolarima pao je sedam puta, a granica se ne vidi, piše Jutarnji list.
U poretku ruske korporativne elite, Gasprom je na neočekivanom šestom mestu, iza svog ogranka Gasprom Njefta. Nekada miljenik ulagača zbog svojih unosnih dividendi, Gasprom se 2022. godine suočio s neuspehom bez presedana. Deoničarima, naviknutim na četvrt veka finansijskih dobitaka, dalja očekivanja su se izjalovila jer je država preuzela kontrolu nad dividendama. Primarni poslovni poduhvati Gasproma otišli su u minus.
Istovremeno, rat i sankcije nisu jedini uzroci strmoglavog pada – tu je i korozivni, razarajući uticaj korupcije i upravljačka nesposobnost.
Još kasnih 60-ih Nemačka je preuzela vođstvo među zapadnim državama u uspostavljanju saradnje sa SSSR-om sklapanjem sporazuma poznatog kao „Gas za cevi“. Kao rezultat, gas umerene cene iz Rusije igrao je ključnu ulogu u jačanju centralnih sektora nemačke industrije, uključujući hemijsku industriju, građevinarstvo i hranu. Po uzoru na Nemačku, potrošači ruskog gasa postale su i druge evropske zemlje.
Pola veka kasnije, tri četvrtine Gaspromovog izvoza i trećina ukupne prodaje bili su usmereni u Evropsku uniju. Ruska kompanija je na evropskom tržištu imala tržišni udeo od oko 40 odsto i činilo se da je međusobna zavisnost neraskidiva.
Sve do početka sveobuhvatne invazije na Ukrajinu, Gasprom je isporučivao oko 150 milijardi kubnih metara gasa Evropi godišnje kroz nekoliko ruta – Severni tok 1, Džamal-Evropa, ukrajinski transportni sistemi kroz ogranak Turskog toka. U planu je bio i Severni tok 2, koji je na kraju izgrađen i samo je čekao odobrenje regulatora.
A onda, u prvoj godini ruske invazije na Ukrajinu, izvoz ruskog gasa u Evropu smanjio se na 63 milijarde kubnih metara. Ove godine očekuju se samo 22 milijarde, što je uporedivo s nivoima izvoza Alžira i Azerbajdžana, dok je Norveška postala najveći dobavljač gasa za EU, kako piše ruski nezavisni portal Insajder.
U prvim mesecima nakon izbijanja rata, Rusija je pokušala da izvrši pritisak na Evropu ograničavajući snabdevanje gasom pod različitim izgovorima i do juna 2022. izvoz kroz Severni tok smanjen je za 60 odsto.
Dana 2. septembra prošle godine, navodeći kao razlog kvarove na turbinama, Kremlj je zaustavio isporuke kroz Severni tok, navodno s ciljem da to iskoristi za politički uticaj. Ali, do 26. septembra tri od četiri linije Severnog toka oštećene su u sabotaži pa se ispostavilo da Kremlj nema više čime da ucenjuje – Gasprom fizički više nije mogao da nastavi s snabdevanje jer je obnova infrastrukture dugotrajan i skup proces.
Istovremeno, ruske vlasti su zadale udarac Gaspromovom evropskom poslovanju zahtevajući obračunavanje u rubljama s klijentima iz „neprijateljskih“ zemalja, na šta nije pristala gotovo nijedna od njih. Iako ugovori s većinom evropskih potrošača formalno ostaju na snazi, isporuke su prestale. Skromna količina gasa koju Gasprom i dalje isporučuje EU-u prolazi kroz ukrajinski gasni transportni sistem i Turski tok.
Izvoz na daleka inostrana tržišta činio je značajan deo prihoda Gasproma jer su se cene za Evropu višestruko razlikovale od onih na domaćem tržištu i bivšim sovjetskim republikama. Znatno manje plaća i Kina, koja je postala najveći uvoznik ruskog gasa. Dok je prosečna cena hiljade prostornih metara u Evropi i Turskoj 2022. bila 984 dolara, Kina je plaćala samo 277 dolara, izračunao je Blumberg. U 2023. razlika će se smanjiti, ali će ostati znatna: 502 u poređenju sa 297 dolara.
Na vrhuncu panike koju je izazvao početak rata, cena hiljadu kubika u Evropi skočila je na više od 3.800 dolara, gotovo 20 puta više od proseka prethodnih godina. Te visoke cene omogućile su Gaspromu da povoljno zaključi 2022.
Ali, 2023. krajolik se promenio – prelaskom na ukapljeni prirodni gas (LNG) i smanjenjem potrošnje Evropa je uspešno prebrodila zimu bez Severnog toka. Do sredine novembra 2023. hiljadu prostornih metara koštalo je nešto više od 500 dolara, a prosečna godišnja cena mogla bi da bude i niža, navodi Fič.
Zbog toga je osnovna delatnost Gasproma u 2023. postala neprofitabilna. Ukupnu profitabilnost diva u biti održava ogranak Gasprom Njeft.
Gasprom je verovatno zauvek izgubio zapadnoevropsko tržište. Iako ruski predsednik Vladimir Putin povremeno predlaže nastavak isporuke kroz jedini preživeli krak Severnog toka, verovatno shvata da se to neće dogoditi tokom rata. Čak i u slučaju sklapanja dogovora, Gaspromu bi bilo teško da vrati izgubljene pozicije, a čak i da dođe do promene vlasti u Rusiji, šanse su male.
EU je još pre početka rata odobrila strategiju energetske tranzicije s ciljem radikalnog smanjenja potrošnje gasa u korist obnovljivih izvora energije. Do 2030. očekuje se da će celokupni uvoz iznositi samo 236 milijardi kubnih metara. Takođe, događaji iz 2022. pokazali su koliko je riskantno zavisiti od jednog dobavljača.
Prošle zime Evropa se nije smrzla, ali je platila visoku cenu. Prema podacima Međunarodne agencije za energiju (IEA), odmicanje od ruskog gasa koštalo je 270 milijardi evra zbog rasta cena.
Za razliku od Gasprom Njefta i drugih proizvođača nafte koji su brzo preusmerili izvozne tokove na istok, Gasprom je postao žrtva dugogodišnje strategije koja datira još iz sovjetskih vremena, fokusirajući se na širenje infrastrukture gasovoda prema zapadu. Sve dok se cijevi ne polože u drugim smerovima, Gasprom je prisiljen da prihvati pad prodaje i smanji proizvodnju.
U 2022. Gaspromova proizvodnja smanjena je za 20 odsto, a u prvih šest meseci 2023. pala je za još 25 odsto. Kompanija nikada nije uložila značajan novac u infrastrukturu za proizvodnju tečnog prirodnog gasa, koji se može isporučivati bilo gde. Biće teško nadoknaditi propuštene prilike pod sankcijama. Izgradnja Gaspromove fabrike u Ust-Lugi, koja je trebala godišnje da prerađuje 45 milijardi kubnih metara gasa i proizvodi 13 miliona tona LNG-a, na čekanju je jer se američki izvođač povukao iz projekta.
Gaspromu preostaje ono po čemu se uvek isticao – izgradnja novih gasovoda. Ali, u izolaciji koju je Rusija sama sebi nametnula, malo je otvorenih pravaca.
Glavne nade Gasprom predvidljivo polaže u Kinu, za koju se, prema predviđanju IEA, očekuje da će u idućih pet godina činiti gotovo polovinu rasta svetske potrošnje gasa.
„Snabdevanje Kine putem cevovoda mogla bi uskoro da dostigne nivoe koje smo imali pri izvozu u zapadnu Evropu“, nedavno je obećao izvršni direktor Gasproma Aleksej Miler. Ali, to se čini malo verovatnim.
Primarna ruta za izvoz ruskog gasa u Kinu je gasovod Snaga Sibira. Rusija je preko njega 2022. isporučila 15,5 milijardi kubnih metara, a do 2025. količine bi trebale da dostignu 38 milijardi. Gasprom bi potencijalno mogao da isporuči dodatnih 10 milijardi godišnje iz polja u Šelfu iz projekta Sahalin-3 putem gasovoda Sahalin–Habarovsk–Vladivostok, koji će imati ogranak prema Kini do 2027. Međutim, to ne može da bude kompenzacija za 150 milijardi kubnih metara izgubljenih zbog razlaza s Evropom.
Miler bi mogao da ispuni svoje obećanje ako se izgradi gasovod Snaga Sibira 2, dizajniran za transport 50 milijardi kubnih metara gasa iz Jamalo-Neneckog okruga u Kinu preko Mongolije. Memorandum za njegovu izgradnju potpisan je još 2006. godine, ali konačnog dogovora još nema.
S jedne strane, Kina je zainteresovana za projekt jer joj je gas koji bi se isporučivao preko Snage Sibira 2 potreban za razvoj severoistočnih regija zemlje. S druge strane, Kina je itekako primetila gorko evropsko iskustvo i gradi diverzificiran sistem snabdevanja, pri čemu značajnu ulogu ima LNG.
Osim toga, Kini se ne žuri.
„Može da sebi priušti čekanje do 2025.-2026. kada se očekuje da će na tržište ući značajne nove količine LNG-a iz SAD-a i Katara“, objašnjava nezavisni stručnjak Sergej Vakulenko.
Za razliku od Kine, Gasprom nema vremena. Stručnjaci Oksfordskog instituta za energetske studije veruju da su za ponovno pokretanje izvozne strategije na raspolaganju dve do tri godine. U protivnom, kako bi nadoknadile izgubljene prihode Gasproma, ruske vlasti će morati da povećaju cene gasa za domaće potrošače, a taj scenario trenutno se čini najrealnijim.
Gasprom bi mogao lakše da prebrodi geopolitičke oluje da je bio učinkovita moderna kompanija, ali sistemska i raširena korupcija u tome je bila prepreka. Prema analitičaru za naftu i gas Mihailu Krutihinu, korupcija ne samo da je progutala značajan deo prihoda, već je dovela i do brojnih strateški pogrešnih odluka i propasti projekata, ne samo onih sa zapadnim kompanijama pokrenutih pre invazije na Ukrajinu i prekinutih nakon nje.
Ali, ne može se reći da se korupcija pojavile tek u maju 2001. s dolaskom Alekseja Milera, Putinove ‘desne ruke‘ još od njegovih dana na mestu gradonačelnika Sankt Peterburga. Prethodni čelnik Gasproma, Rem Vjahirev ozloglašen je zbog prenosa imovine kompanije na svoje prijatelje i pokušaju preuzimanja kontrole nad do 30 odsto Gasproma.
Njegov naslednik, pak, podigao je nivo korupcijskih praksi na visoki državni nivo. Kompanija je počela da troši ogromne iznose na mega-projekte koji su sami po sebi bili neprofitabilni, kao što su Snaga Sibira, novi koridor za transport gasa iz Džamala, gasovod Sahalin-Habarovsk-Vladivostok itd.
Teško je razumeti motive inicijatora takvih poduhvata osim ako se ne uzmu u obzir interesi izvođača radova koji su raspolagali s milijardama koje je dodelio Gasprom – osoba bliskih Putinu. Možda su ti izvođači radova parazitirali na Putinovim geopolitičkim iluzijama pa mu pod nos gurali za sebe unosne i apsurdne ideje. Ili je, pak, možda sam Putin bio samo deo tih koncepata.
U industrijskim krugovima kružila je priča kako je Putin pozvao na sastanak vlasnike četiri kompanije koje se bave proizvodnjom cevi. Njegov zahtev je bio da pokrene proizvodnju cevi velikog prečnika za gasovode, nazivajući to „zamenom izvoza“ u Nemačku, Japan i Ukrajinu. Preduzetnici su bili zatečeni neverovatnom količinom kapitala potrebnim za takav poduhvat, posebno uzimajući u obzir očigledan nedostatak potražnje u Rusiji da bi se opravdali tako veliki izdaci.
Kako priča kazuje, predsednik ih je uveravao da će doći do potražnje, a nakon toga je krenuo niz Gaspromovih mega-projekata koji su, kako se čini, služili samo interesima onih koji su vešti u proneveri dodeljenih sredstava.
Ovakav razvoj događaja pokazao se povoljnim i za proizvođače cevi i za graditelje gasovoda. A troškovi tih finansijski teških i neisplativih projekata, međutim, pokrivali su se i nastavljaju se pokrivati iz Gaspromove blagajne. Ta su sredstva, uključujući prihode od izvoza gasa, koji su mogli da doprinesu saveznom proračunu i društvenim potrebama, umesto toga išla na projekte za koje se čini da prvenstveno koriste proneveriocima sredstava.
Gasprom je u biti funkcionisao kao kanal za prenos državnih sredstava u džepove Putinovih saradnika, bili oni izvođači radova ili rukovodioci u Gaspromu, a ispunjavanje predsednikovih želja na račun Gaspromovih sredstava obilato je nagrađeno.
Pročitajte još...
0
0
0
Finansijske nagrade za Milera i njegov najuži krug nekontrolisano su rasle, bez obzira na učinak kompanije. Istovremeno su eskalirali neproduktivni troškovi zbog, na primer, nebodera u Sankt Petersburgu, domaćim i međunarodnim sportskim klubovima, samopromociji i slično. Upravni odbor, umesto da nadzire upravljanje u interesu deoničara, odavno je puka formalnost i mesto za uhljebljivanje Putinovih poslušnika.
Kompanija se udaljila od svog primarnog izvoznog tržišta u Evropi prema predsednikovim direktivama, što je dovelo do smanjenja proizvodnje. Verovatnost isplate dividendi sve je manja jer Gasprom sada mora da izdvoji sredstva za završetak projekta Snaga Sibira i potencijalno da pokrene još jedan preterano skup megaprojekat, Snaga Sibira-2 – prema Putinovim uputstvima. Uprkos kineskoj nezainteresovanosti za projekat, čini se da je Putin odlučan.
Lični Putinov nadzor nad Gaspromom, s Milerom koji se smatra samo „glasnikom“ koji prenosi predsedničke direktive upravnom odboru, i dalje predstavlja izvor bogaćenja za oportuniste, dok to „nacionalno blago“ klizi prema finansijskoj propasti.