0
Broj poginulih u zemljotresima u Turskoj i Siriji povećao se na 6.326. BBC donosi reportažu iz područja koje je pogođeno stravičnim zemljotresom. Ispovesti ljudi koji su trenutno na hladnoći i koji su izgubili sve, kidaju dušu.
U zoru po velikoj hladnoći stigli smo do desetospratnice u Adani koja se potpuno srušila. Sreo sam dve žene umotane u ćebad, koje su krenule ka ruševinama. Umu Bajraktar i Nazife Batmaz borave u džamiji u turskom gradu, koja je postala središte za akciju pomoći nakon zemljotresa u ponedeljak.
Njihova sopstvena kuća u blizini je teško oštećena. Šetamo i razgovaramo dok oni kreću da pronađu svog prijatelja, jednog od Umuinih rođaka. Saputnik nas poziva da ne hodamo blizu druge zgrade. Napukla je, kaže: „Svi će morati da siđu“, prenosi BBC.
Prolazimo pored dva kopača koji rade na ivici zone urušavanja, dok šest spasilaca bušilicama i rukama u rukavicama baca ruševine prema njima. Zatim idemo sporednom ulicom, gde vidim grupu preživelih umotanih u ćebad kako sede na plastičnim stolicama i greju se oko vatre.
Dve žene traže svoju prijateljicu Nurten, koja je ogrnuta ćebetom na ledenoj hladnoći. Ona sedi i plače. Njena odrasla ćerka Senaj bila je na drugom spratu srušene zgrade. Nurten čeka ovde ceo dan i celu noć, ali vesti nisu stigle.
„Kad moja ćerka leži na hladnom, kako da legnem u topli krevet?“, ona pita. „Moja ćerka nikada nije volela hladnoću, o Bože. Ona je pod zemljom. Moje srce gori“, plače.
Čujemo bušilice i kruženje kopača. Nurtenovi prijatelji je teše. Njena ćerka ima dve devojčice – obe trenutno studiraju u inostranstvu. Pokušavaju da se vrate u Tursku.
„Šta ću da kažem devojčicama? One danas dolaze ovde. Šta da im kažem? Oni su mi poverili svoju majku“, kaže Nurten. Osećaj gubitka se širi brže nego potraga za preživelima.
Južnije, na granici Turske sa Sirijom, preko noći je stiglo više vesti iz provincije Hataj, jednog od najteže pogođenih regiona.
U mraku, snimci pokazuju kako stanovnik pretražuje ruševine. On veruje da je neko živ ispod.
„Govori naglas“, preklinje on. „Kao što vidite, ovde je leš. On je mrtav i niko ga nije uklonio. A ispod se čuje ženski glas.“
Dok govori, iz ruševina viče ženski glas. Ona ponovo plače, a onda lupa o metal pokušavajući da zadrži pažnju čoveka. Ali on sam ne može ništa. Čitava kuća je urušena i biće potrebna mašinerija da se ruševine podignu.
Ovo je priča o povicima bez odgovora, koji se ponavljaju iznova i iznova širom ovog regiona.
U blizini, drugi stanovnik Hataja, Deniz, pokazuje na srušenu zgradu u kojoj su njegovi roditelji ostali zaglavljeni.
PROČITAJTE JOŠ:
0
0
0
„Prave buku, ali niko ne dolazi. Mi smo slomljeni. Bože moj… Oni zovu. Govore „Spasi nas“, ali mi ne možemo da ih spasemo. Kako ćemo?“, on pita.
Još bliže epicentru, u gradu Kahramanmaraš, pucketa vatra. Tamo se navodi da su hiljade zgrada srušene, a broj beskućnika još veći.
Okuplja se porodica, previše uplašena od naknadnih potresa da bi se vratila u svoju teško pogođenu zgradu. Drva su sve što imaju. Plamen donosi malo topline golim rukama.
„Jedva smo pobegli iz kuće“, kaže Neset Guler.
„Imamo četvoro dece. Sa njima smo u poslednjem trenutku izašli iz kuće. Unutra je zarobljeno nekoliko ljudi. Velika je katastrofa. Sada čekamo bez vode i hrane, u očajnom smo stanju.“
Region čeka pomoć koju je možda nemoguće pružiti u potrebnom obimu. A u međuvremenu, rizikuje da padne još zgrada, a vatre na otvorenom biće jedini način da se zagrejete.
BONUS VIDEO: Akcija spasavanja u Turskoj nakon zemljotresa