0
Stotine, ako ne i hiljade migranata luta po graničnom području između Belorusije, Litvanije i Poljske. Jedan Sirijac kojeg je Austrija primila kao izbeglicu, na poljskoj strani granice čeka svoje roditelje.
PROČITAJTE JOŠ:
Tridesetrogodišnji Haval Rojava (ime je promenjeno zbog zaštite identiteta) dvanaest godina nije video roditelje. Kurd iz Sirije od 2009. godine živi u Austriji gde je kao frizer pokrenuo sopstveni biznis. Sada, kaže, sve preti da propadne. Haval gubi mušterije, a neizmireni dugovi sve su veći. On, međutim, ne može da radi svoj posao u Austriji – trenutno je u Poljskoj, želi da bude što bliže roditeljima.
Prema rečima Havala, majka (55) i otac (60) se već nekoliko dana nalaze u šumama, u beloruskom graničnom području prema državama EU, Poljskoj i Litvaniji. Bez vode, hrane i lekova. Kad god im se ukaže prilika da napune mobilne telefone, iskoriste je, kaže Haval za DW. Dva puta je uspeo da otkrije gde se nalaze, uz pomoć aplikacije za lociranje, ali već nekoliko dana ne može da ih dobije.
Stotine, ako ne i hiljade migranata luta po graničnom području između Belorusije, Litvanije i Poljske. Jedan Sirijac kojeg je Austrija primila kao izbeglicu, na poljskoj strani granice čeka svoje roditelje. https://t.co/Q8HEPxlgS7
— DW Српски/Srpski (@DW_Srpski) November 9, 2021
„Bila je loša ideja da dođu u Belorusiju“, dodaje samokritično mladi čovek, prenosi Dojče vele.
Haval je unajmio sobu u jednom hotelu u Poljskoj, nedaleko od granice sa Belorusijom. Tokom razgovora za DW svako malo mu zvoni telefon. Izvinjava se što se povremeno javlja – mogao bi da bude važan poziv. Nada se da će, kada telefon sledeći put zazvoni, biti „korak bliže“ roditeljima. Od majke i oca deli ga nepunih trideset kilometara vazdušne linije, ali oni su i dalje nedostupni.
„Moji roditelji nisu došli u Belorusiju zbog novca ili zbog rata u Siriji“, kaže Haval. Njegove dve sestre već godinama žive u Nemačkoj, dok su brat i on u Austriji. „Moja majka je jednostavno rekla: ’Nisam videla decu više od deset godina’. Ona i otac uopšte nisu mogli da se naviknu na život u Austriji, njihov mentalitet je sasvim drugačiji. Jedini razlog što su se našli u ovoj situaciji je taj što su hteli da vide svoju decu“, ističe Haval.
Dileme muslimana
Roditelji su, kaže, u jednoj turističkoj agenciji u Siriji kupili kartu za Minsk. Takva putovanja su tamo u ponudi na svakom ćošku. I on sam je do sada smatrao da je to dobro.
„Samo sam razmišljao o tome da ću konačno ponovo vidim majku i oca.“ Haval kaže da je on Siriju napustio, jer taj rat nije bio njegov. S obzirom na to da je izbegao služenje vojnog roka, u rodnoj zemlji mu preti smrtna kazna.
„Ali i kada bi me neko iz IS zaustavio – ubio bi me ukoliko bi otkrio da sam Kurd“, dodaje Haval. „Tako je to: bežimo od fundamentalista, jer hoće da nas ubiju, a kada stignemo do granica Evrope, govore nam da smo muslimani. Dakle, bežiš da bi pronašao neko sigurno mesto na kojem fundamentalisti ne mogu da te pronađu, a budeš odbijen zato što si musliman. Znaš li koliko je to teško?“ Zatim kratko izlazi, jer je ponovo zazvonio telefon, ali ni taj poziv ne donosi ništa novo.
Vanredno stanje u pograničnom području
U hotelu u kojem je odseo, Haval je upoznao aktivistkinju Magdalenu Lučak iz poljske humanitarne organizacije
„Grupa granica“. Ona kaže da joj se mladi Sirijac poverio kada je video nju i druge pomagače kako pakuju pakete pomoći za migrante.
„Nije znao da je kod nas na granici vanredno stanje i da Poljaci bez dozvole ne mogu da pristupe tom području“, kaže za DW Magdalena Lučak.
„To ga je šokiralo. On je mislio da će moći da dođe barem do granice kako bi tamo roditeljima predao hranu, piće i tople stvari. Kada je shvatio da ni mi to ne možemo, bio je očajan.“ Magdalena Lučak smatra da su šanse da Haval vidi svoje roditelje ravne nuli, kao i da su njegovi roditelji već više puta bili žrtve ilegalnih ’pušbekova’, odnosno proterivanja.
Bez priliva izbeglica
To što je ona doživela na granici, „mnogo je gore“ nego što je prethodno mogla da pretpostavi. Radi se o ljudima i njihovim sudbinama – ne o prilivu izbeglica: „Niko nas ovde ne pita za finansijsku pomoć. Svi traže samo jedno – mogućnost da prežive i da budu u nekoj sigurnoj zemlji“, objašnjava humanitarka.
I Haval nekoliko puta tokom razgovora za DW naglašava da su njegovi roditelji imućni i da im nije potrebna finansijska pomoć. „Siromašan čovek ne kupuje kartu za 16.000 ili 20.000 evra. Pokažite mi jednog Poljaka ili Evropljanina koji će toliko novca dati za kartu. Ljudi koji se nalaze ovde u pograničnom području imaju novac, ali ipak u ratu niste sigurni.“
Pucnji upozorenja iz Belorusije
Njegovi roditelji, kao i ostale migrantkinje i migranti, u Belorusiji nisu bezbedni. Graničari prate posmatraju jedni druge. Ministarstvo unutrašnjih poslova Poljske govori o „provokacijama“ koje se ponavljaju: uniformisane osobe iz Belorusije ispalile su hice upozorenja, oštetile provizornu bodljikava žicu i prodrle na poljsku teritoriju. Možda će već sledeće godine na poljskoj strani granice, što je i spoljna granica EU, biti postavljena čelična konstrukcija sa bodljikavom žicom, visoka pet i po metara. Ta ograda bi, na pojedinom delovima, trebalo da bude opremljena senzorima pokreta i kamerama.
„Barijera koju želimo da podignemo na granici Poljske i Belorusije je simbol odlučnosti poljske države“, najavio je početkom novembra poljski ministar unutrašnjih poslova Marijuš Kaminski. On je naglasio da ilegalna migracija prema Poljskoj „nema „prirodne uzroke“. Dešavanja na istočnoj granici Poljske su, tvrdi, „hibridni rat“ beloruskog vlastodršca Aleksandra Lukašenka protiv Poljske.
Pomoć za migrante
Haval kaže da ima isključivo pozitivna iskustva sa Poljakinjama i Poljacima u malom gradiću u kojem trenutno boravi. Mnogi ljudi tamo žele da pomognu migrantkinjama i migrantima koji su na beloruskoj strani granice. Ali poljsku politiku Haval ne može da razume.
„Ne razumem kako političari mogu mirno da spavaju. Pa i oni imaju porodice!“ Za vreme nacističke okupacije 1939-45, Poljaci su doživeli slično ono što Sirijci danas doživljavaju, dodaje.
Od početka septembra 2021. godine ni novinari više nemaju pristup tri kilometra širokoj zabranjenoj zoni na granici s Belorusijom. Zato nije moguće steći utisak šta se tamo dešava. Ali to koliko je situacija napeta, vidi se kad se prolazi kroz delove tog šumovitog kraja koji nisu deo zabranjene zone, gde policijski automobili neprestano zaustavljaju vozila sa stranim registracijama.
Susret nakon dvanaest godina
Katarina Zdanovič iz Poljske granične službe u Bjalistoku kaže da su njenoj službi poznati slučajevi slični Havalovom: da članovi porodica koji imaju sređen boravišni status u nekoj od zemalja EU, dolaze u Poljsku po svoje bližnje.
„Ali isto tako znamo i da ima kriminalaca koji situaciju zloupotrebljavaju i koji su spremni da za nekoliko hiljada evra po osobi pokupe migrante na granici i voze ih širom zemlje“, kaže Zdanovič za DW.
Na pitanje koliko dugo planira da ostane u Poljskoj, s obzirom na neizvesnu situaciju, Haval sleže ramenima i kaže da ne zna. „Naravno, ima mnogo trzavica između Poljaka i Belorusa, ali ti ljudi tamo u šumi nisu ništa krivi“, kaže Haval, pre nego što se ponovo javlja na telefon.
A onda, kratko pred objavljivavanje ovog teksta, stiže nova informacija: Havalova majka je nakratko bila u bolnici u Poljskoj, javlja telefonom aktivistkinja Magdalena Lučak. Zdravstveno nije bila dobro, ali su barem majka i sin mogli da se vide – prvi put nakon dvanaest godina, iako samo petnaestak minuta.
Kako javlja Lučak, Havalova majka je trenutno u Bjalistoku, u prostorijama poljske fondacije „Dijalog“, koja, između ostalog, pomaže bolesnim migrantima. Poljska granična služba potvrdila je da je žena u Poljskoj registrovana kao tražiteljka azila. Gde mu se otac nalazi i kako je, Haval još uvek ne zna. Roditelji su se očigledno izgubili u pograničnom području, pre nego što je majka prešla poljsku granicu.
BONUS VIDEO Lukašenko gura migrante, Poljska diže 12.000 vojnika
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
