0
Kada se svakog jutra probudi na podu škole UN-a u južnoj Gazi, Eman Bašer proverava da li su njena deca nepovređena. Kad god je probudi obližnji vazdušni napad, ona to shvata kao dobar znak da je to čula – preživeli od drugih udara joj kažu da nisu čuli eksploziju.
Bašerin muž studira u inostranstvu, tako da je tokom poslednjih mesec dana bombardovanja u Gazi ona sama čuvala njihovo troje dece na sigurnom, u zaklonu i odvraćala im pažnju od bombardovanja.
Prvo se pridružuje jednosatnom redu za hleb, a zatim odlazi u kuću svog ujaka u Kan Junisu da doručkuje i koristi kupatilo: morala bi satima da čeka na kupatilo u školi. Međutim, ona nastavlja da spava u školi, jer je kuća njenog ujaka sada sklonište za 50 ljudi i ona smatra da bi bilo „sebično“ da se poveća pretrpanost.
„Dajem sve od sebe da ostanem jaka, ali biti samohrana majka u ovoj situaciji je zaista loše“, kaže Bašer. „Ovu decu, morate da im odvraćate pažnju. Šta god da se desi, oni moraju da jedu. Nemam vremena za žaljenje zbog gubitka voljenih jer imam troje dece o kojima treba da se brinem. Bukvalno nemam vremena da plačem“, prenosi Gardijan.
Bašer je među 1,4 miliona ljudi koji su sada raseljeni u Gazi. Živela je u izbegličkom kampu Džabalija, gde je prošle nedelje u izraelskom vazdušnom napadu ubijeno do 195 ljudi. Porodica se preselila na jug, sa hiljadama drugih civila, jer je Izrael rekao da će stanovništvo tamo biti bezbedno. Ali južna Gaza je takođe bila izložena redovnim vazdušnim napadima i sada se suočava sa nedostatkom goriva, vode i hrane.
Bašerina dnevna rutina je opterećena izazovima. Voda koju može naći uznemirila je stomak njene dece, ali najbliža apoteka je udaljena sat vremena hoda i možda nema lekove koji su joj potrebni.
Nestašica struje u Gazi znači da se hrana mora svakodnevno kupovati sveža, ali do pijace je dva sata hoda. Tamo se povremeno kreću automobili, ali nedostatak goriva znači da su magareća kolica pouzdanija. Kada stigne, kupuje sve što može da napravi obrok, nadajući se da vlasnici tezgi ne iskorištavaju očajne ljude. Brine se da uskoro više neće imati gasa za kuvanje.
Prema Hamasovom ministarstvu zdravlja, više od 9.000 ljudi je ubijeno u Gazi, a Ujedinjene nacije sada kažu da je humanitarna situacija „katastrofalna“, sa blokadom goriva koja zatvara bolnice i pogađa transport i snabdevanje vodom. Čak ni skloništa nisu bezbedna – UN su saopštile da su četiri osobe pogođene granatiranjem prošlog četvrtka, pri čemu su poginule 23 osobe.
„Osećam se kao da nije stvarno: nema vode, nema struje“, kaže Bašer. „Dok razgovaramo, teško ranjeni ljudi umiru zbog nedostatka medicinske službe i agresije koja se nastavlja“.
PROČITAJTE JOŠ:
0
2
Bašerin muž, Abdalrahim Abuvarda, studira za master studije u SAD. Stipendija mu nije dozvoljavala da povede porodicu sa sobom, a kaže da se oseća bespomoćno, pogotovo što zbog potpunih prekida u komunikaciji dva puta u protekloj nedelji nije mogao da razgovara sa porodicom.
„Osećam se kao da vrištim u prazninu“, kaže on. „Čak i kada zovem svoju ženu i decu, ne mogu da ih utešim. Ne mogu čak ni da lažem i da im kažem da će sve biti u redu. Ne znam da li ću ih izgubiti sledećeg dana ili sledećeg sata. Boli me srce – bukvalno. Otkako je počeo rat, imam ovaj fizički bol u srcu“, rekao je.
Život u školi postao je nadrealan za Bašer. Ona predaje engleski u drugoj školi UN-a u severnoj Gazi i poigrala se idejom da iskoristi prostorije za kampovanje sa svojim učenicima, jer im nedostaju otvoreni prostori. Sada, ona i oni – i stotine hiljada širom Gaze – žive u školama.
Njenih 200 učenika joj je često na pameti, i dok su neki u kontaktu na društvenim mrežama ili nalete na nju u Kan Junisu, drugi nisu odgovorili na njene poruke. Ona zna da je jedan učenik ubijen.
„Uvek sam bila kritikovana kao emotivna učiteljica koja se veže za svoje učenike“, kaže ona. „Samo se nadam da su u redu jer sam oduvek imao ideju da oni imaju moć da promene stvari. Ali ako ih nema, ne mislim da će se stvari uskoro promeniti.”