10
Zvona na cetinjskom manastiru ispraćala su danas iz Njegoševog grada mitropolita Amfilohija. Sa ovog mesta, gde je nekad boravio Sveti Petar Cetinjski, nekoliko hiljada građana uputilo je poslednji pozdrav svom Đedu - kako su ga iz milošte zvali.
Pročitajte još:
Suze velikog broja prisutnih svedočile su o značaju koji je pokojni mitropolit imao za vernike u Crnoj Gori. Jecaje su, s vremena na vreme, prigušivali zvukovi zvonjave sa manastirske kupole kojima, kako nam objašnjavaju okupljeni vernici – „vaseljena obaveštava nebesa da su postala bogatija“.
„Nemojte nas ništa pitati. Ova zemlja, ovaj grad, ovaj narod, ništa nije isto bez njega“, rekla nam je jedna gospođa dok je skretala pogledom u suprotnu stranu iz straha da joj ne snimimo suzama natopljeno lice.
„Nisam za snimanje. Oprostite“, rekla nam je ona.
Sveštenstvo i vernici, jedni pored drugih, ujedinjeni kao i ranije na litijama, ovoga puta u tišini, uz poneku reč utehe, čekali su na stepeništu manastira znak za pokret ka Hramu u Podgorici.
„Kad je mitropolit došao u svoju Crnu Goru, na tom mestu je bila poljana, obična ledina. Danas je to jedan od najlepših pravoslavnih hramova i nešto što će biti večna duhovna zaostavština našeg Đeda“, priča nam Jovan, jedan od vernika, dok se žuri do automobila:
„Moram da budem napred. Danas će u Podgorici biti mnogo više ljudi nego na Cetinju. A tek sutra…“, podseća nas Jovan na sutrašnju najavljenu sahranu Amfilohija u Hramu Hrista spasitelja u Podgorici.
Odlazimo ka svom automobilu, a sa proplanka koji gleda ka putu već vidimo stotinu vozila iza crnog kombija u kojem se nalaze zemni ostaci upokojenog mitropolita.
Među poslednjima koji su se udaljilo od manastira, uz nas repotere, našao se i jedan mlad sveštenik kojem su vernici prilazili, da ga zagrle i izjave mu saučešće. „Ja sam Vladimir Radović, bratanac mitropolita“. Započinjemo priču sa njim, svesni da smo uveliko rezervisali začelje kolone. Priču o stricu, ocu, duhovniku, završavamo izvinjenjem zbog toga što smo u nekoliko momenata bili nerazumnjivi i pokazujemo na zaštitnu masku.
„Bolje da je nosite. I treba. Da ju je on češće nosio i da smo ga mi rođaci malo bolje čuvali, ne bismo danas bili ovde“, presekao nas je Vladimir, poželevši nam srećan put.
Krećemo ka Podgorici koja će i danas i sutra biti mesto najvećeg okupljanja pravoslavnih vernika.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
