0
Zidovi na granicama nisu novina u ljudskoj istoriji. Podizali su ih i pre Hristovog rođenja, i dobri i prosvećeni vladari poput rimskog imperatora Hadrijana i svirepi i despotski kao što je bio prvi kineski car, odnosno Ćin Ši Huang. Razlika između nekadašnjih i sadašnjih barijera je u tome da su prethodne imale odbrambenu i vojnu svrhu a aktuelne su preventivne i civilne, ne zaustavljaju ni vojnike, ni teroriste već migrante, ljude u potrazi za boljim životom.
PROČITAJTE JOŠ:
Zigmunt Bauman, jedan od najznačajnjih sociologa u prethodnom veku, pre nego što nas je napustio 2017. godine, govorio je da u vremenima kada nedostaju sigurnost i izvesnost i kada smo pod udarom posledica ekonomske krize, pojava migranata u našim gradovima se tumači kao rđav predznak onoga što će se događati.
“Migranti nas podsećaju koliko smo ranjivi i na sve ono što želimo da zaboravimo ili da potisnemo. Njihovo prisustvo nam pokazuje koliko te globalne sile o kojima smo toliko slušali i koje su i dalje za nas nedokučive, misteriozne mogu da utiču na naše živote, ignorišući u potpunosti naše izbore i naše želje. Migranti nam pokazuju koliko je naše blagostanje krhko, bez obzira što mi smatramo da smo ga s teškim radom stekli. I tako mi mrzimo glasnika globalizacije, odnosno migrante, a ne one koji su globalizaciju stvorili, i to je tako ljudski, mnogo lakše je pronaći žrtvenog jarca u siromašnom, ružnom i prljavom, nego u nekoj apstraktnoj grupaciji koja upravlja našim životima”, pisao je Bauman koji je dva puta u svom životu bio izbeglica, prvo pred najezdom nacista a zatim komunista.
Svi “zidovi” i “žičane ograde” u poslednje dve decenije su podignutena da bi se sprečile neželjene migracije ljudi. Kada je pao “Berlinski zid”, koji za razliku od današnjih nije dozvoljavao da se izađe a ne da se uđe, u svetu je postajalo tek desetak takvih konstrukcija. U poslednjih 30 i kusur godina njihov broje je ušestostručen sa tendencijom daljeg rasta.
Po uklanjanju Berlinskog zida u kontinentalnoj Evropi nije bilo nijedne barijere, danas je svaka četvrta na svetu izgrađena na Starom kontinentu, samo ih u Aziji ima više nego u Evropi. Evropska unija koja se rađala na momentumu pada Berlinskog zida, danas se brani podizanjem novih.
Više od hiljadu kilometara bodljikave žice i zidova je podignuto na granicama država Evropske unije posle velikog migrantskog talasa iz 2015. godine. Do sledećeg proleća taj broj će biti gotovo udvorstučen i pojačan svim mogućim tehnološkim sredstvima, od dronova do najmodernijih videokamera i radara. Nove barijere će biti fortifikovane od Baltičkog do Crnog i Egejskog mora.
Kada posao bude kompletiran, praktično petina svih kopnenih granica na Starom kontinentu će biti “obezbeđena” žicom, zidovima i čuvarima. Nova “Gvozdena zavesa” je bukvalno samo pomerena malo više ka istoku i jugoistoku. Zapadni Balkan nije više samo meteforična rupa u Evropi već je i bukvalno ograđen i odvojen od ostatka kontinenta.
Trećina članica EU je već utvrdila, zidovima, žičanim barijerama i drugim preprekama, svoje granice.U javnom mnjenju vlada pogrešno uverenje da su ograde i barijere izum mađarskog premijera Viktora Orbana. Činjenica je da je Španija počela da podiže barijere oko svojih enklava u Maroku još krajem prošlog veka.
Španske varoši na afričkom kontinentu, Seuta i Melila, su izložene već decenijama desantima hiljada i hiljada migranata, svaki put kada bi Madrid podržao Front Polisario u Zapadnoj Sahari, ili kada bi marokanskom kralju Muhamedu VI trebala neka usluga od Španije ili EU. U međuvremenu su Seuta i Melila postali kompletno izolovani gradovi, dostupni samo morskim putem, budući da su opasani sa dvostrukom barijerom, ispred visokih zidova raspletene su još više žičane ograde sa brisanim prostorom pod nadzorom oružanih snaga.
Grčka je pokrenula radove na izradi fizičkih prepreka na garanici sa Turskom u 2012. godini. U prvom momentu se smatralo da je dovoljno napraviti veliki jarak na mestima gde reka Marica, prirodna granica između Grčke i Turske, nije dovoljno odvraćajuća prepreka. Međutim, u poslednjih devet godina na reci na kojoj su Mrnjavčevići poraženi od Osmanlija, nikao je zid dugačak 40 kilometara nadograđen bodljikavom žicom i opremljen najsavremenijom tehnologijom za nadzor, uključujući i eskadrilu dronova. Atina je za taj projekat potrošila 63 mliona evra.
Sledeći primer Grka, Bugari su fortifikovali čitavom dužinom svoju granicu sa Turskom. Svih 235 kilometara granice je u dvostrukom redu bodljikave žice sa stražarskim kulama, naoružanim vojnicima i videokamerama sa infracrvenim zračenjem i osetljivim na toplotu. Bugarsku je samo žica i izgradnja nadglednih punktova koštala preko 50 miliona evra.
Mađarska je u 2015. godini počela da rasteže bodljikavu žicu od Banata do Međimurja. Već šest godina mađarska vojska i dobrovoljci čuvaju granicu sa Srbijom i Hrvatskom od neželjnih gostiju. Budimpeštu je “odvajanje” od Srbije i Hrvatske koštalo oko 800 miliona evra.
Slovenci su takođe postavili žičane prepreke od Lendave do Izole. Od 2015. godine, malo po malo, cela dužina granice između nekadašnjih jugoslovenskih republika je “ožičena”. Paradoksalno, Hrvatska i pored toga što je članica EU i NATO odvojena je fizički od svojih saveznika jer nije deo Šengenskog prostora.
Velika Britanija nije bila deo Šengenskog sporazuma i dok je bila članica EU, pa je zato platila Francuzima da podignu zid u Kaleu. Veliki zid u francuskom lučkom gradu na Lamanšu je od armiranog betona, visok četiri metra i dugačak jedan kilometar. Njegova svrha je da spreči migrante u opsedanju brodova, trajekta i kamiona koji polaze iz luke u Kaleu za Dover u Engleskoj. London tu uslugu plaća milionima evra Francuzima svake godine.
Pribaltičke republike su počele da podižu ogradu prema Rusiji i Belorusiji 2018. godine i kompletiraće posao sledećeg proleća, zajedno sa Poljskom. Prvo je Estonija obezebdila svoju granicu sa Rusijom pre tri godine, a zatim su Letonija i Litvanija počele da konstruišu odvraćajuće barijere na granici sa Belorusijom. Njima se pridružila i Poljska posle masovne zloupotrebe migranata iz Azije od strane beloruskog kleptokrate Aleksandra Lukašenka.
Ne treba zaboraviti i da su Makedonci podigli 37 kilomatera žičanih ograda na međi sa Grčkom, odnosno na punktovima koje su najviše koristili ilegalni migranti na putu iz Azije i Afrike u zemlje Šengenskog sporazuma.
Mediteransko i Egejskom more su prirodna barijere i u poslednje dve decenije postali su najveće grobnice na svetu. Samo je u centralnom delu Mediteranskog mora smrt pronašlo blizu 25 hiljada ljudi od 2014. do 2020. godine.
Ukrajina je postavila bodljikavu žicu i razne prepreke na granici sa Rusijom. Međutim, za razliku od komšijskih država koje su digle barijere da bi se zaštitile od dolaska migranata, Ukrajinci su to uradili iz, uslovno rečeno, tradicionalnih razloga, plašeći se ruske invazije ,odnosno njihovo utvrđivanje granice ima odbrambeno-militarnu konotaciju.
Linija Mažino i pored dokazanog fijaska još uvek ima mnogo pristalica.
BONUS VIDEO: Vodeni topovi i kamenice na poljsko-beloruskoj granici
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
