0
Miloš Crnjanski na kraju drugog toma romana “Seobe” kaže da od 200 hiljada Srba koji su krenuli polovinom 18. veka u zagrljaj “majke Rusije” niko nije sačuvao svoj identitet. Na prvom popisu u carskoj Rusiji u 19. veku registrovano je samo hiljadu Srba, a na popisu stanovništva na prelazu iz 19. u 20. vek, nije popisan nijedan Srbin.
Pročitajte još:
Sa asimilacijom Srba su nestajala i srpska imena sela, uključujući i ime oblasti Nova Srbija, današnja centralna Ukrajina, gde je ćerka Petra Velikog, carica Jelisaveta, naseljavala Srbe u bekstvu od Turaka, Austrijanaca, Mađara, katolika, muslimana, u potrazi za bratskom, pravoslavnom grudom.
“ Kada je, godine 1862, vršen u Rusiji popis stanovništva u Hersonskoj guberniji, nađeno je još HILJADU duša, koje su tražile, da se zapiše da su oni:serbski! Da im se zapiše, kad umru, da su tom nacionu pripadali i srcem svojim bili odani. Kad je popis stanovništva vršen, godine 1900, nije nađen, serbski, NIKO! Ako neko čak i danas, uzme u ruku geografske karte te zemlje, u kojoj su ti iseljenici sahranjeni, u moru ruskog naroda, naći će na karti, blizu Mirgoroda, ime mesta:Martonoš! Na reci Ingul, naći će: Pančevo! Naći će i jednu Suboticu! I jedan Nadlak…. Tamo, kud su Isakoviči i taj Soldatenvolk otišli, kao i toliki njihovi sunarodnici, koji su na svojim leđima, kao puž, svoju kuću nosili, nema više traga, svemu tome, sem ta dva-tri imena. Bilo je seoba i bići ih večno, kao i porođaja, koji će se nastaviti. Ima seoba. Smrti nema”.
Tako se završavaju Seobe II i daju vrlo jasnu sliku šta bi se dogodilo sa Srbima da su kojim slučajem malo bliže, fizički, Rusima: bili bi asimilovani i nestali bi kao nacija. A Crnjanski je među Srbima kao Prust među Francuzima, pominju ga često a slabo ga čitaju i još manje razumeju.
Iz najpoznatijeg dela Crnjanskog se shvata zašto je nesrazmerna ljubav Srba prema Rusiji autodestruktivna. Budući da smo najudaljeniji pravoslavni slovenski narod od “majčice Rusije” imamo romantičarsku, idealizovanu sliku o Rusiji i Rusima. Jednostavno, Srbi kada je u pitanju Rusija se ponašaju kao leminzi tokom migracija, spremni da brane svoje zablude o Rusiji i po cenu uništenja.
Za razliku od Srba koji su otišli u Rusiju, oni koji su se preselili u Austrougarsku monarhiju i pored svih problema na koja su nailazili uspeli su u velikoj meri da zadrže svoj nacionalni identitet. Srbi koji su otišli u Rusiju su se jednostavno utopili u rusko more i od njih je ostao tek poneki, slučajni, atavizam u lokalnim toponimima.
Rusofilstvo u Srbiji je uvek bilo više pitanje sentimenta a manje razuma. Srpski zanos prema Rusiji je bio obrnuto proporicionalan ruskom zanimanju za Srbiju i njen usud. U Beogradu su često tumačili slovenofilstvo i panslavizam u pojedinim delovima ruskog društva kao posebnu naklonjenost prema Srbima. Ko god je vladao Rusijom, od careva preko komunističkih diktatora do Putina, imao je uvek druge favorite na Balkanu, nikada Srbe, oni su u najboljem slučaju bili “topovsko meso”.
Rusija, sa izuzetkom Prvog svetskog rata, je koristila Srbiju u njenom raskusuravanju sa Zapadom i Turskom sve vreme. Ona je bila jednako veliki, ako ne i veći, protivnik nezavisnosti Srbije i ujedinjenja sa Crnom Gorom od Austrougarske, Osmanlijskog carstva ili Velike Britanije, tokom većeg dela 19. veka. Kontinuitet te politike se video i u prethodne dve decenije kada je Rusija odigrala važnu ulogu u izlasku Crne Gore iz državne zajednice sa Srbijom.
Prvi diplomatski susret između predstavnika rađajuće srpske države i zvaničnog Sankt Peterbuga se odigrao u tajnosti 1804. godine kada je srpska delegacija došla da traži vojnu i političku podršku od Rusije protiv Osmanlija. Protu Mateju Neneadovića, izaslanika vožda Karađorđa Petrovića, i još tri člana delegacije, primio je inkognito, posle ponoći, ministar spoljnih poslova Adam Čatorijski i ispratio ih rečima:”Srbija je toliko daleko od Rusije, a Turci su nam prijatelji”.
Ruski car Aleksandar I je pritekao u pomoć Srbiji tek kada je Osmanlijsko carstvo napalo rusku carevinu, uvereno da može da iskoristi pobedu Napoleona kod Austrelica u svoju korist protiv Rusije, 1806. godine. Odnos Sankt Peterburga prema Srbiji se najbolje video u Sanstefanskom sporazumu iz 1878. godine koji su pisali, od prve do poslednje reči, Rusi. Taj mirovni ugovor je favorizovao Bugarsku i Crnu Goru, nije čak predviđao ni granicu između Srbije i Crne Gore, već je, kao neku vrstu zemljouza, ostavljao deo Raške oblasti i dalje u posedu Porte, kako bi se preventivno sprečilo ujedinjenje.
O nepoverenju koje je je ruska vlast imala prema Beogradu eksplicitno svedoči aneksija Bosne i Hercegovine 1908. godine. Nju nije predložio ni Beč, ni Berlin, ni London, već ruski ministar spoljnih poslova Aleksandar Izvolskij. Njegova namera je bila da dobije slobodan prolaz za rusku flotu kroz Dardanele i Bosfor i zato je napravio pakt sa ministrom spoljnih poslova Austrougarske Alojzom fon Arentalom koji je predviđao da Beč uzme BiH a Rusija da dobije neograničeni pristup Mediteranskom moru.
Izvolskij je prevideo dve činjenice. Prvo, nije računao na snagu panslavističkih pokreta u Rusiji i potcenio je raspoloženje Srba u BiH i u Srbiji. Drugo, nije shvatio da u Istanbulu ne komanduje Beč, već London i Berlin, tako da njegov dogovor sa Arentalom nije mnogo vredeo ruskoj strani za dobijanje sigurnog prolaza kroz turske moreuze.
Kriza oko aneksije BiH je okončana tako što je nemački kanelar Bernard fon Bulov zapretio caru Nikolaju II da će obelodaniti tajni sporazum Beča i Sankt Peterburga. Rusi da bi spasli obraz, morali su da priznaju aneksiju BiH. Ironija sudbine je da je carska Rusija platila nestankom sa istorijske scene kada je prvi put, odmah i bez oklevanja, stala uz Srbiju po objavi rata Austrougarske u leto 1914. godine.
Rusija ne predstavlja validnu alternativu ni u jednom vitalnom sektoru za Srbiju, dok Beograd za Moskvu nema geostrateški, ekonomski ili bezbednosni značaj, pogotovo posle propasti izgradnje Južnog toka i ulaska Crne Gore i Severne Makedonije u NATO. Iz geografskih razloga, a geografija za razliku od istorije ne može da se menja, bilo kakvo vojno savezništvo sa Rusijom je nemoguće. To su čak shvatali i salonski rusofili Vojislava Koštunice kada su lansirali politiku vojne neutralnosti, jedina tekovina koja je ostala od DSS-a i njegove vladavine.
Imajući u vidu sve prethodno rečeno logično je da će Moskva “trgovati” do kraja sa Beogradom u odnosima sa SAD i EU. I to nije iznenađenje, tako rade sve velike sile, bez obzira da li imaju demokratsko, autokratsko ili kleptokratsko uređenje. Kockaju se rado sa tuđim životima i sudbinom naroda i država pogotovo kada sem propagande i korumpiranja malog broja političara nemaju drugih troškova.
Moskva nikada nije i ne veruje ni danas Beogradu. Ruku na srce, dvoličnost i dvostruke igre nisu dolazile samo sa ruske strane. I Srbija je, od Krimskog rata pa do danas, par puta birala suprotnu stranu ili sklapala tajne dogovore u kontrastu sa ruskim interesima. Kao nekada Nilkola Pašić, otac modernog političkog rusofilstva u Srbiji, i današnja vlast kipti na rečima od ljubavi prema majci Rusiji. Međutim, kao i Baja, trguju i posluju sa Zapadom a i tamo šalje decu na školovanje, čuvaju pare, kupuju nekretnine i provode godišnje odmore.
Marko Nikezić, jedini lučonoša među srpskim vladarima u drugoj polovine 20. veka je govorio “da sam Meksikanac za mene bi đavo bile SAD, da sam Vijetnamac Kinezi bi bili najveći imperijalisti, a pošto sam Srbin prva opasnost je Rusija”. Ali, Nikezić je bio liberal a takvi su među Srbima uvek bili oksimoron.
BONUS VIDEO:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
