Piše Željko Pantelić: Sačuvaj me Bože engleskog viteštva

Sve je britanski premijer lepo zamislio: proglašavanje pobede nad Kovidom 19, trijumf Engleske na Euro 2020, dvostruki trijumf Bregzita, pumpanje patriotizma, lansiranje u mondoviziji “Global Britain”, potvrdu hegemonske uloge Londona u Velikoj Britaniji, projektovanje slike o mutlietničkoj, tolerantnoj, prosperitetnoj i ujedinjenoj zemlji.Sanjao je Džonson otvorenih očiju kako mu na srebrnom tanjiru stiže analogija: 1966. godina Engleska, pre članstva u EU, prvak sveta - 2021. godina Engleska, posle Bregzita, prvak Evrope. Engleska, kolevka demokratije i sloboda, prva vraća svojim građanima slobodu u postpandemijskom periodu, pre Nemačke, Francuske i Italije. Toliko mu je sve bilo na dohvat ruke da nije odoleo da ne obeća, u prepoznatljivom populističkom zanosu, nacionalnih praznik. Drugim rečima, Džonson je želeo da slavi samog sebe, fudbal je bio samo sredstvo.

Ipak je Džonson samo političar, egocentrični populista sa lošim ukusom za oblačenje. i humor. Da je šutno jednom ozbiljno loptu znao bi da u fudbalu, više nego u bilo kom drugom sportu, važe nepisana pravila: ne organizuje se unapred slavlje, ne proglašava se unapred pobeda, ne dodiruje se pehar i ne dolazi se na stadion sa uverenjem da si na trijumfalnom banketu.Britanska vlada je uložila dosta truda i novca za upotrebu Eura 2020 u političku promociju postbregzitske Velike Britanije kao uspešne priče. Već to je bilo sama po sebi bila znak velike slabosti. Samo države u krizi, bez strategije i sa populističkim liderima (zlo)uopotrebljvaju beskrupolozno sport i velike manifestacije u političke svrhe.Na kraju je Džonsonov plan doživeo mnogo veći debakl od Sautgejtovog. Umesto pobede nad koronavirusom u Engleskoj imamo najveći broj zaraženih. Umesto patriotizma videli smo najvulgarniji nacionalizam, na Vembliju nije bilo Junion Džek zastava, samo Svetog Đorđa. Umesto afermacije Engleske kao lidera u Ujedinjenom Kraljevstvu, čak i oni koji nisu imali pojama o težnjama Škotske da se otcepi sada to znaju.Otišla je u paramparčad i fama da su Englezi odlični organizatori, korektni domaćini i da imaju efikasnu policiju. Tek završen Euro 2020 će ostati upamćen po neredima, ulaskom ljudi na stadion bez karte, bez dokaza o vakcinaciji ili negativnog testa na kovid 19, zatvaranju očiju policije pred nasilnicima i flagrantnim kršenjem zakona.https://www.youtube.com/watch?v=hoKczOvQf_cNisu bolje prošli ni englesko društvo, kraljevska familija, a ni sami reprezentativci. Poraz u finalu je osujetio da se “fudbal vrati kući”, ali je pokazao da su huligan i te kako “doma”, štaviše stasale su nove generacije. Takođe, promašeni penali trojice igrača tamne puti su izbacili na površinu rasizam koji je u engleskom društvu jednako prisutan koliko se fingira da ga nema ili da je zanemarljivih razmera. Pošto nema više italijanskih konobara, mađarskih perača sudova, poljskih vodoinstalatera, rumunskih i bugarskih sitnih kriminalaca, na udaru su Englezi koji ne odgovaraju tipskom izgledu, kad god se za to ukaže prilika.Britanski prestolonaslednik Vilijam se propisno obrukao demonstrirajući da je propustio neke važne lekcije od svoje bake Elizabete II. Vojvoda od Kembridža nije samo bio u ulozi šefa države na Vembliju, već je i predsednik FS Engleske. Njegovo odsustvo na dodeli medalja i trofeja Italiji nije samo pokazatelj nedoraslosti ulozi već i odsustvo elementarnog sportskog duha i viteštva. Vilijam nije bio na stadionu kao navijač već kao budući kralj.Licemerstvo su pokazali i fudbaleri engleske reprezentacije. Klečali su pred početak svake utakmice u znak podrške pokretu “Black lives matter” a onda su na terenu odbijali da prihvate pruženu ruku protivnika, simulirali su, ismejavali rivale, da bi na kraju s gađenjem, teatralno, skidali srebrne medalje, kao da su šugave. Sve sam doktor Džekil i mister Hajd.Euro 2020 je trebalo da potvrdi englesku superiornost u koju dobar deo Engleza i dalje veruje, rizikujući da tu iskrivljenu sliku o njima samima učine grotesknom karikaturom. Džonson je naivno verovao da će ovog leta zatvoriti, ili barem pritvoriti, pitanje Ujedinjenog Kraljevstva i njenog opstanka. Dogodilo se suprotno, ne samo da nije pritvoreno pitanje Škotske i Severne Irske, već se širom otvorilo tzv. englesko pitanje, odnosno šta mogu da realizuju od svojih nacionalnih interesa.Englezi nisu želeli da žive u EU i pored serije privilegija (nisu usvojili evro, nisu potpisali Šengenski sporazum i nisu primenjivali seriju drugih dogovora i sporazuma na nivou EU) a onda su otkrili da ni sa njima ne želi niko da živi: ne samo Škoti i Irci već i sve veći broj Velšana. London je vekovima upravljao dobrim delom planete, imperijom u kojoj Sunce nije zalazilo, vukao konce po celoj Evropi a sada nije sposoban da obuzda ili bude dovoljno privlačan za pet miliona Škota, tri miliona Velšana i dva miliona, uslovno rečeno, severnih Iraca.https://www.youtube.com/watch?v=pNHkuwma7b4Engleska će, u svakom slučaju, nastaviti da živi na svom ostrvu, srećna što je Lamanš odvaja od Starog kontinenta, ponosna što je izašla iz EU, i dalje uverena da je forma bitnija od suštine, sa dvorskim ritualima, čajem u pet i već pijanim ljudima u sedam, izborima četvrtkom, nedeljnim platama u petak, s volanima na desnoj strani, duplim autobusima i kraljevskom familijom.Da se Čerčil pojavi po drugi put među Englezima povukao bi svoju opasku o Italijanima koji gube fudbalske utakmice kao ratove i verovatno bi im zavideo na Mariju Dragiju, baš kao što bi i imaginarni Miroslav Krleža kroz pero Slobodana Šnajdera proširio listu svojih strahova tražeći od Boga da ga ne spašava samo od srpskog junaštva i hrvatske kulture već i od engleskog viteštva i fer pleja.Bonus video: Haiti - zemja pučeva

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortihaitiam-novas-worldwide&stream=hp350&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2137100"]***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram