0
Erik Zemur galopira u istraživanjima javnog mnjenja u praskozorje predsedničke kampanje u Francuskoj zajedno sa prodajom svoje najnovije knjige “Francuska nije rekla poslednju reč”. Novinar, polemičar, televizijska zvezda, kolumnista Figaroa, pisac bestselera koji se izjašnjava kao berberski Jevrejin, objašnjava svoj uspeh činjenicom da on govori naglas ono što drugi govore tiho ili uopšte ne smeju da kažu.
A šta to govori Zemur? U jednoj rečenici bi se moglo reći da je Zemur politički izraz ili produžena ruka književnog opusa Mišela Ulebeka. Strahovi, mučnine, nesigurnosti, nostalgija za slavnim vremenima, opijenost francuskom veličinom (grandeur), ksenofobija, islamofobija, antifeminizam, koketiranje sa homofobijom, totalitarističkim desničarskim ideologijama prethodnog veka, antivakserima ili najnovijom modom “antigrinpaserima”, sve se to koncentrisalo u Zemurovom manifestu s kojim je lansirao svoj pohod na Jelisejsku palatu “La France n’a pas dit son dernier mot”.
Zvuči kao okrutna igra sudbine prema Marin Le Pen. Čitavu deceniju je ćerka Žan Mari Le Pena pokušavala da normalizuje svoju stranku, da učini prihvatvljivom većini Francuza sebe i svoje saradnike. Promenila je ime partije, odrekla se neofašističkog plamena u grbu pozajmljenog od Italijanskog socijalnog pokreta, rasterala iz stranke Petenove nostalgičare i režima iz Višija, zavadila se sa ocem i sestričinom, da bi na kraju doživela da je Zemur pretekne na desnom krilu.
POGLEDAJTE JOŠ:
Kolokvijanlnim rečnikom 19.stoleća, Zemura bi mogli definisati kao reakcionara koji pogađa nepogrešivo “stomak” svojih potencijalnih birača koji gutaju njegove knjige, ispunjavaju sale svih veličina širom Francuske da bi ga čuli i dobili potpisani primerak njegove poslednje literalne muke.
Na vrlo inteligentan način Zemur koristi promociju svoje knjige da vodi predsedničku kampanju i pored toga što nije još uvek i zvanično istakao svoju kandidaturu za Jelisejsku palatu. Naslov njegove knjige “Francuska nije rekla poslednju reč” i plakati sa natpisom “Z 2022” Zemurovih fanova, koji reklarmiraju promociju knjige po francuskim gradovima, zvuče i izgledaju kao savršeni slogani za predsedničku kampanju, što verovatno i jesu.
Kao stari, prevejani, novinar Zemur tačno zna gde se nalaze zamke na njegovoj stazi ka predsedničkoj fotelji. Pratio je lično političko samoubistvo Eduara Baladura (napisao je o tome knjigu) i Žan-Pjera Ševenmana koji su prerano izašli na čistinu sa predsedničkim ambicijama i tako direktno doprineli da se njihovi snovi o dolasku na čelo Pete Republike rasprhnu.
U poslednja dva meseca podrška Zemuru je porasla sa par procenata na čak 18. Površno informisanom biračkom telu, prestravljenom od promena i brzine kojom svet ide, okrenutom ka prošlosti, Zemur sa bogatim istorijskim znanjem, vrcavim i lucidnim dosetkama i efektnim citatima, izbrušenim u dugogodišnjim televizijskim i radijskim duelima, govori ono što želi da čuje.
Zemur je među prvima počeo da govori i piše o islamizaciji Francuske. On je prvi upotrebio izraz “grande remplecement” za navodnu opasnost da bi u budućnosti etnički Francuzi mogli da postanu manjina u vlastitoj zemlji a da bi stranci, muslimani i crnci kreirali novu dominantnu većinu. Istakao se i sa idejama poput uvođenja obaveze da imigranti daju francuska imena svojoj deci: “Ko se rodi u Francuskoj treba da se zove Žak a ne Muhamed”.
Pre deset godina je prvi put osuđen zbog podsticanja rasne diskriminacije pošto je rekao da poslodavci imaju pravo da odbiju kandidate za posao Arape i crnce, bez obrazloženja, pošto su oni velika većina kriminalaca i trgovaca drogom. Od tada je redovan gost u sudnicima ne samo zbog raspirivanja mržnje na rasnoj i religijskoj osnovi, već i zbog ženomrzačkih stavova a i seksualnog uznemiravanja.
U mladosti se izjašnjavao kao “degolistički bonapartista”, odnosno partizan “francuskog grandura”, da bi u poslednjih deset godina izoštrio svoje anti-islamske, anti-migrantske, suverenističke i identiteske, poprilično zadrte i zastarele, stavove. Otišao je toliko daleko da je počeo da brani Petena tvrdeći da je režim iz Višija isporučivao nacistima samo Jevreje strance a da je domaće, francuske, štitio. Serija istoričara je demantovala Zemura sa dokazima da petenisti nisu imali milosti prema Jevrejima, bez obzira na njihovo državljanstvo.
Olivije Veran, minstar zdravalja u Makronovoj vladi, dao je veoma efektan opis novog tribuna francuske desnice: “Zemur je rasistički avanturista. Nije dovoljno citirati Talerana da bi postali državnik”. Međutim, nije daleko od istine ni Žan Mari Le Pen koji je bez okolišanja rekao da će podržati Zemura ako bude imao više šansi na izborima: “Jedina razlika između mene i Erika je što je on Jevrejin, tako da mu nije lako prilepiti etiketu fašiste ili naciste. To mu daje veliku slobodu koju ja nisam imao”, izjavio je matori Le Pen u intervju za “Mond” koji je oktrio da su njih dvojica prošle godine imali ručak sa ćerkom Joahima fon Ribentropa, ministra spoljnih poslova nacističke Nemačke.
Popularnost Zemura se objašnjava činjenicom da više od polovine Francuza vidi u islamu realnu pretnju, dok jedna trećina ima izrazito islamofobne stavove. Takođe, ne treba potceniti da je Zemur godinama na televiziji gradio imidž hrabrog itelektualca koji se ne boji da kaže ono što misli i da je bio voditelj veoma gledanih talk show programa u kojima je briljirao svojom erudicijom.
Zemur u svojim nastupima pothranjuje nostalgiju prema slavnoj prošlosti predstavljajući nekritički francusku istoriju kao neprekidni niz podviga, pobeda, prosvetljenosti. On, bolje nego bilo ko drugi, uljuljkuje Francuze da su i dalje svetska sila, svetionik čovečanstva i bastion odbrane laičke države.
Ne treba smetnuti s uma da je esej “Samubistvo Francuske” (Le Suicide français) objavljen 2014. gdoine prodat u preko 500 hiljada primeraka. I druge knjige Zemura su imale tiraže u nekoliko stotina hiljada primeraka. Poslednja knjiga “Francuska nije rekla svoju poslednju reč” izašla je prošlog meseca i planula je već u prvoj nedelji: preko 90 hilijada primeraka.
U poslednje dve godine Zemur je bio vodeća zvezda Cnews-a, francuske verzije američkog Foks Njuza, na kojoj je od ponedeljka do petka, svako veče držao slovo. Pored pomenute televizije, moći će da računa i na otvorenu ili prigušenu podršku nekoliko francuskih nedeljnika i dnevnih listova.
Biračko telo na koje cilja Zemur nije samo limitirano na Marin Le Penovo, već i na republikansko, ali i na neodlučne i one koji nisu izlazili na izbore koji u novom tribunu vide spasioca na koga su čekali.
Najveći dobitnik od medijske lavine Erik Zemur je Emanuel Makron. Aktuelni predsednik je popravio značajno procenat odobravanja i podrške u biračkom telu zahvaljujući sve oštrijoj retorici desničarskih kandidata. Samo je Fransoa Miterana imao veću podršku od Makrona na kraju svog prvog mandata u Petoj republici. Zahvaljujući Zemuru, gotovo je izvesno da će u drugi krug predsedničkih izbora ući kao prvoplasirani, a odgovara mu da Zemur blokira i eventualni uspon Ksavijera Bertrana (ili nekog drugog republikanca, oni biraju svog kandidata u decembru) jer bi on bio mnogo opasniji protivnik u drugom krugu od Zemura ili Le Penove.
Ipak, postoji jedan drugi podatak koji zabrinjava i predstavlja neku vrstu alarma. Prema svim istraživanjima, Zemur i Le Pen bi u drugom krugu izgubili tesno. Previše tesno za jednu stabilnu demokratsku zemlju. Za samo 20 godina, francuski suverenisti su utrostručili svoju podršku: Žan Mari Le Pen je 2002. godine osvojio 16,86 odsto glasova, njegova ćerka Marin je 2017. godine je duplirala broj glasova na 33,90 a sada se Zemur i Le Penova daju, u drugom krugu, između 45 i 47 odsto glasova.
Erik Zemur tvrdi da on govori što niko drugi nema hrabrost da kaže, ne znam da li bi Francuzima bilo pametno da provere da li sme i da uradi ono što kaže.
BONUS VIDEO Trijumfalna kapija
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
