3
Redžep Tajip Erdogan demontirao je do temelja Ataturkovu Tursku, ali je i jedini njegov naslednik, koji je poslušao savet Kemala Mustafe na samrtnoj postelji najbližim saradnicima: “Svet je na ivici novog rata, nemojte se nikada odreći prijateljstva sa Sovjetima”. Erdogan je uz Ataturka jedini turski vladar u istoriji sa direktnom vezom u Kremlju, ali je istovremeno, posle sto godina rusko-turskog “primirja”, otvorio čak tri “posrednička rata” sa prijateljem Putinom: u Siriji, Libiji i sada oko Nagorno Karabaha.
Od kada su se Rusi i Turci prvi put ugledali, polovinom 16.veka, zapucali su jedni na druge. U sledeća tri i po veka, sve do Prvog svetskog rata, imali su svakih 30-40 godina barem jedan oružani sukob. Prvi rusko-turski rat je započeo 1568. godine veliki vezir Bajica Nenadić, poznatiji kao Mehmed-paša Sokolović. Rusi i Turci su direktno ratovali 12 puta a u višestolećnom odmeravanju snaga, po pravilu je, kao pobednik, izlazila carska Rusija. Štaviše, trupe carice Katarine II su bile prve koje su uspele da poraze i oduzmu teritoriju Osmanlijskoj imperiji na kojoj su muslimani bili većina, reč je o Krimu.
Pročitajte još:
Izlazak Rusije na Crno More ulio je prvi put osećaj nesigurnosti sultanima i njihovim podanicima. Brojni istoričari smatraju da je gubitak Krima bio početak dugog odumiranja Osmanlijske imperije. Strah od Rusa se širio Malom Azijom sa prodorom ruske konjice, pojavljivanju lađa sa belo-plavim zastavama carske flote i vijorenjem ruskih barjaka na Kavkazu. U očima Osmanlija svaki hrišćanin je postajao ruski špijun, izdajnik i ono što bi danas nazvali “petokolonašem”.
Kao što je carica Katarina II imala u fokusu izlazak na Crno more, tako je car Aleksandar I imao opsesiju prema osvajanju Kavkaza koju je na kraju i realizovao. Sa spuštanjem Rusije južno od Kavkaza, Jermeni su počeli da se sele iz Anadolije u Zakavkazje pod upravom Sankt Peterburga. Istini za volju, Rusija je ohrabrilava migracije Jermena kako bi promenila demografsku sliku osvojenih teritorija u korist pravoslavnog stanovništva. U Zakavkazju su Azeri, narod turkijskog porekla, bili dominantna etnička grupa.
Turski vladari su bes zbog inferioronog odnosa prema Sankt Peterburgu iskaljivali na hrišćanima, a posebno nad Jermenima. Na izdisaju Osmanlijskog carstva u njemu je živelo preko dva i po miliona Jermena. Njihov progon je počeo u poslednjoj deceniji 19. veka. Sultan Abdulhamid II je dobio je nadimak “Krvožedni” posle preventivnog likvidiranja nekoliko desetina hiljada Jermena između 1894. i 1896. godine. U očima krvoločnog sultana Jermeni su zbog pravoslavne vere bili prirodni saveznici sve moćnije Ruske imperije i kao takvi su morali da budu držani na oku i pod terorom. Ironija sudbine je da su glavni izvšitelji pokolja nad Jermenima bili Kurdi, čije potomke, danas proganja Erdogan, više-manje na istim prostorima gde su nekad živeli Jermeni.
Jedini front u Prvom svetskom ratu na kome je ruska vojska odnosila trijumfe bio je južni, i to zahvaljujući diletantskim potezima Envera Paše koji je odlučio da napadne Rusiju preko Kavkaza, u sred zime. Ta suluda ideja je plaćena katastrofalnim porazom kod Sarikamiša. Umesto da preuzme odgovornost, Enver Paša je okrivio Jermene da su sabotirali njegovu “genijalnu” vojnu strategiju i optužio ih za izdaju. Zatim je usledila kazna i etničko čišćenje Jermena koje je preraslo u genocid. U istorijske čitanke je ušla zlokobna rečenica Talat Paše, člana trijumvirata Mladih Turaka, američom ambasadoru Mogentou, kojom je pravdao zločine nad Jermenima:“Oni koji su danas nevini, sutra mogu da budu krivi”.
Do promene u odnosima Turske i Rusije, i posledično odnosa snaga na Kavkazu, dolazi posle revolucija u dve zemlje. Novi lideri, Ataturk i Lenjin, sklapaju veoma čvrsto prijateljstvo koje se odražava i na odnose dve nove zemlje, Turske i SSSR-a. Komunistički režim u Moskvi je potpuno preokrenuo politiku prema Turskoj: vraćene su teritorije koje su ruski vojnici osvojili u Prvom svetskom ratu, a Kremlj je direktno pomagao Ataturkovoj vojsci u ratu sa Grčkom. Štaviše, SSSR je bio jedina velika zemlja koja je bila na strani Turske tokom pregovora u Lozani i prva koja je priznala novu Republiku Tursku. Ataturk nije imao samo dobre odnose sa Lenjinom već i Staljinom koji je svojevoljno dodelio Nagorno Karabah Azerbejdžanu, kao što će Hruščov pokloniti Krim Ukrajini.
Ataturkovi naslednici nisu imali poverenje u komunistički režim u Moskvi, za njih je SSSR bio samo drugo ime za vekovnog neprijatelja, Rusiju. U Drugom svetskom ratu, i pored insistiranja Velike Britanije, Turska nije želela da uđe u savez protiv Nemačke jer se bojala da bi mogla da plati gubitkom teritorija alijansu sa Moskvom. Premijer Adnan Menderes je uveo svoju zemlju u NATO 1952. godine iz straha od SSSR-a i sa idejom da od Turske napravi “malu Ameriku”. Ideja koja će opstajati sve do Erdoganovog učvršćivanja vlasti.
Koliko je tačno da su odnosi Putina i Erdogana dobri, čak bolji od onih koje je Ataturk imao sa Lenjinom i Staljinom, toliko odgovara istini da su posle gotovo 100 godina “primirja”, ruski i turski vojnici počeli da pucaju jedni na druge. Novi car i novi sultan ne ratuju jedan protiv drugog, kao njihovi prethodnici imperatori, ali vode tzv. Proxy wars (posredničke ratove) u Siriji, Libiji i u Nagorno Karabahu, pazeći da ne ugroze vitalne međusobne interese.
Erdogan je zadužio Putina poprilično u krizama u Gruziji i Ukrajini. Turska nije dozvolila američkoj floti da uplovi u Crno more u leto 2008. godine tokom sukoba između Moskve i Tbilisija, zatim je držala tzv. nizak profil oko pripajanja Krima i jedina je NATO članica koja nije uvela sankcije Rusiji. Na drugoj strani Rusko-tursko savezništvo je odolelo obaranju ruskog aviona u Siriji od strane turske vojske, ubistvu ambasadora Rusije Andreja Karlova usred Ankare, kao i optužbama visokih turskih zvaničnika da ruski avioni bombarduju civile u Siriji.
Lično prijateljstvo Putina i Erdogana, ojačano zajedničkim antiameričkim sentimentom, otporom prema univerzalnim vrednostima (od ljudskih prava, preko slobode štampe do liberalne demokratije i pravne države), cementirano je energetskim paktom Rusije i Turske (gasovod Plavi tok i izgradnja nuklearnih centrala na teritoriji Turske sa ruskom tehnologijom) i prodajom protivraketnih sistema i drugog sofisticiranog naoružanja.
U jermensko-azerbejdžanskom sukobu ne bi trebalo smetnuti s uma da Jermeni nisu samo zauzeli oblast Nagorno Karabaha već i azerbejdžansku teritoriju koja je spaja sa Jermenijom. Takođe, nisu samo Turska i Rusija zainteresovani igrači u Zakavkazju. Iran i Izrael imaju svoje motive, više ili manje skrivene. Azeri čine značajnu nacionalnu manjinu u Iranu, ajatolah Ali Hamnej je po nacionalnosti Azer, ali Teheran ne želi da pokvari odnose sa Jermenima, i pre svega sa Rusima i zato radi na politici ravnoteže straha i snaga. Za Izrael je od vitalnog značaja da uspostavi odnose sa svim susedima Irana, ali i da osvoji nova tržišta za prodaju svog oružja i tehnologija: Izreal je posle Rusije i Turske treći snabdevač oružjem Azerbejdžana.
Putin ne može da dozvoli poraz Jermenije i pad Nagorno Karabaha jer bi to bio smrtonosan udarac za njegov kredibilitet i imidž koji je gradio svih ovih godina. Jerevan je ušao u Evroazijsku uniju i zajednički bezbednosni sistem Moskve uz obećanja da će Rusija zaštiti Jermeniju i Nagorno Karabah. Nije isključeno da ruski predsednik želi samo da održi lekciju premijeru Pašinjanu o važnosti veze Jerevna sa Moskvom i da neće tolerisati “namigivanje” Vašingtonu preko jermenske dijaspore u SAD.
Naravno, Moskva neće ugroziti ni svoje odnose sa Azerbejdžanom kome prodaje velike količine naoružanja i ima strateške interese u energetskoj oblasti. Putin je pre godinu dana odlikovao suprugu predsednka Azerbejdžana Alijeva. Jedini ishod koji bi mogao da spasi obraz svim akterima i produžetak “zaleđenog konfilkta”, koji odgovara svima, jeste da Azerbejdžan povrati par gradova koji su Jermeni i Rusi okupirali i koji ne pripadaju, teritorijalno, Nagorno-Karabahu, ostavljajući dovoljno veliki i bezbedni koridor između Jermenije i sporne oblasti. Tako bi Azerbejdžanci bili siti, a Jermeni na broju.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
