2
“Nema rešenja! Između Arapa i Jevreja je ambis i ništa više ne može da ga ispuni”, prošao je gotovo ceo vek otkako je tu rečenicu izgovorio David Ben Gurion, prvi premijer Izraela, a ona je i dalje dramatično aktuelna. Štaviše, u prethodnih 75 godina je samo mržnja, na obe strane, gajena temeljno i dosledno.
Pročitajte još:
U sukobu Izraelaca i Palestinaca ne može da bude pobednika, jer niko neće priznati poraz, a Izreal s jedne strane i Palestinci s druge ne mogu da nestanu. Na Bliskom istoku nema trajnih već samo privremenih rešenja. Najbolje od svih mogućih za Izraelce i Palestince jeste da primirja traju što duže, a da sukobi budu sve kraći, odnosno da ratna dejstva budu izolovane epizode između dugih primirja, a ne obratno. Sve ostalo je utopija ili spisak lepih želja i dobrih namera.
Između reka Jordan i Sredozemnog mora živi oko 14 miliona ljudi: polovina su Jevreji, malo više od trećine stanovništva čine Palestinci (oko tri miliona živi na Zapadnoj obali sa limitiranom političkom autonomijom i u suštini pod kontrolom Izraela, dva miliona živi u Gazi, praktično u logoru na otvorenom u kojem ulogu “upravnika” ima Hamas), a u samom Izrealu imamo blizu dva miliona Arapa, od kojih se samo sedam odsto izjašnjava kao Palestinci, dok među njima ima i hrišćana, ateista, agnostika, zajedničko im je da su praktično građani drugog reda.
Jedina velika i bitna novina u poslednjem nastavku višedecenijskog sukoba koji su neki već krstili kao “Četvrti rat za Gazu” jeste nasilna reakcija izraelskih Arapa i jednako violentan odgovor Jevreja protiv sugrađana muslimanske veroispovesti u izraelskim gradovima. Arapi koji su ostali da žive u Izrealu posle “Nakbe” su se uvek ponašali lojalno ili pasivno tokom svih prethodnih kriznih situacija između Izrealaca i Palestinaca, uključujući obe Intifade. Eventualna promena njihovog odnosa prema državi Izraelu će neizbežno uticati na sve ključne sektore: od bezbednosti do politike.
Bilo bi pogrešno posmatrati sukob između Izraelaca i Palestinaca isključivo kao religijski: on je u suštini od svog početka borba za zemlju, teritoriju, prostor, za “Veliki Izrael” i “Veliku Palestinu” i zato izgleda tako beznadežno i nerešivo. Ratovalo se i dok su Izrealce vodile levičarske partije, a Palestinci bili zadojeni panarabizmom. Pucalo se i kada su u Tel Avivu vodili glavnu reč prosvetljeni jevrejski političari, a Palasetinska oslobodilačka ogranizacija i njen lider Jaser Arafat bili sekularno orjentisani.
U poslednjih par decenije obe strane su zaigrale na religioznu kartu i napravile su sebi medveđu uslugu. Izrael je koristio ultraortodoksne Jevreje za svoju “kolonijalnu” politiku na Zapadnoj Obali i za naseljavanje Jerusalima dok se značajan broj Palestinaca uz Hamas i seriju drugih ekstremnih islamističkih pokreta radikalizovao do krajnjih granica.
Račun je vrlo brzo došao na naplatu. Broj ultraortodoksnih Jevreja je porastao na oko 20 odsto i praktično bez njihovih partija nije moguće formirati većinu u Knesetu (izraelski parlament) tim pre što i broj Arapa, izraelskih državljana, iznosi takođe oko 20 odsto. To je osnovni razlog zašto ni posle četiri izborna sastanka, u dve i po godine, nije moguće formirati održivu parlamentarnu većinu za podršku vladi.
Na drugoj strani Fatah predsednika Mahmuda Abasa je izgubio vlast u Gazi od Hamasa i već više od deset godina, uz prećutnu podršku SAD i EU, odlaže izbore na Zapadnoj Obali jer su svesni da su im šanse minimalne za pobedu protiv džihadističkih pokreta i ekstremističkih stranaka.
U rečniku izraelske desnice i Hamasa reč “kompromis” ne postoji, jer ona u sebi podrazumeva susret na pola puta, razumevanje stavova suprotne strane i u konačnici znači odustajanje od “Velikog Izraela” i “Velike Palestine”, to jest priznavanje prava Izraelu na postojanje i bezbednost i Palestincima na nezavisnu i funkcionalnu državu.
Ratovanje je mnogo isplativije i jednostavnije nego građenje mira. Izgraditi mir između Izraelaca i Palestinaca ne znači samo redefinisati granice, vratiti ili dobiti teritorije. Znači stvoriti empatiju za drugog, različitog, shvatiti njegove strahove, nadanja i ambicije. Razumeti izralesku potrebu za bezbednošću i palestinsku potrebu za državom u kojoj neće biti građani drugog reda.
U nametnutoj šemi izraelske desnice i Hamasa nema prostora za centar i razum. Za desničarske i ultraortodoksne partije u Izrealu Palestinci nisu narod već “gomila” koja se doživljava kao smetnja ostvaranju nacionalnog sna. Za Hamas i dobar deo palestinske populacije Izrael nema pravo na postojanje.
Pretvaranje palestinskog pitanja u versko je teklo paraleleno sa radikalizacijom islama u državama Bliskog i Srednjeg istoka, od izraelskog-palestinskog sukob se pretvorio načelno u jevrejsko-muslimanski. To je imalo za posledicu perverznu ideju koju su zagrlili i sami Palestinci: nije važno stvoriti Palestinu, već uništiti Izreal, po cenu uništavanja generacija koje odrastaju u bedi, beznađu u krljuštima džihadista ili mafijaša.
Palestinci su od Nakbe (Katastrofe) iz 1948. godine, moneta za potkusurivanje okolnih arapskih država, Irana, Turske i petromonarhija u Persijskom zalivu koje na palestinskoj nesreći žele da se nametnu kao moralni lideri i hegemoni u muslimanskom svetu.
Od sunita, vođe Al Kaide Osame Bin Ladena i iračkog diktatora Sadama Huseina, preko šiita ajatolaha Homeinija, Ali Hamneja ili Ahmadinedžada do predsednika Turske Erdogana, prestolonaslednika Muhameda bin Salmana ili katarske vladajuće familije Al Tani, svi su pokušavali ili pokušavaju da se predstave kao šampioni muslimanskog sveta braneći Palestince. Korumpirajući politička vođstva Palestinaca i manipulišući sa finansijskom i humanitarnom pomoći Gazi i Zapadnoj Obali, svi odreda su realizovali njihove lične i nacionalne ciljeve ili lečili vlastite frustracije.
Pored takvih prijatelja, neprijatelji nikome ne bi trebali, a Palastincima je zapao Izrael koji se ne boji da upotrebi silu i ne libi se da odgovori prekomerno. To radi bez pardona, bez obzira ko je na vlasti, od prvog dana svog nastanka. Sve okolne arapske države nisu uspele da ga “uguše” u kolevci pre 70 i kusur godina, kada još uvek nije imao Vašington iza sebe i najjače evropske države koje još uvek nose osećanje krivice za dve hiljade godina progona Jevreja koje su kuliminirale holokaustom.
U nezavisnu, održivu, funkcionalnu državu Palestinu sve manje veruju i sami Palestinci. Štaviše, pojedinci se autoironično šale da je ideja o dve države moguća, obe palestinske: Pojas Gaze i Zapadna Obala, odnosno ono što je od nje ostalo. Istini za volju u ideju o “dva naroda, dve države” ne veruju više ni u Izrealu, mada ostaje na stolu kao jedino izvodljivo rešenje.
Postojale su i ideje o stvaraju jedinstvene binacionalne države sa parlamentarnom demokratijom i federalnim uređenjem. Međutim Izrael je uvek uspevao da osujeti u startu takve inicijative, uglavom preko samih Palestinaca koji nisu shvatali potencijal takve ideje, odnosno da evropske države i SAD ne bi mogle, a da je ne podrže. Da su se Palestinci borili za pravo glasa, umesto za pravo na državu, da su se borili za slobode i prava umesto protiv okupacije, Izrael bi se našao u situaciji sličnoj kao režim u Južnoafričkoj Republici.
U međuvremenu, Izrael je izašao iz izolacije u regionu. Egiptu i Jordanu, koji već nekoliko decenija imaju odnose sa Izrealom, pridružio se Maroko, a sa Avramovim sporazumom i zalivske petromonarhije sa izuzetkom Katara, sponzorom Muslimanske braće i saveznikom Irana i Turske. Motiv je prilično jasan: Izrael jeste smetnja ali su Iran i Muslimanska braća pretnja, i to ozbiljna za dinastičke diktature. Njima treba dodati i Tursku, pošto je Erdogan sve agresivniji u svojim ambicijama da se nametne kao plantetarni zaštitnik i glasnogovornik mulslimana.
Poslednji sukob je srušio i poslednju oazu saradnje dva naroda i pozitivan primer da ekonomija i zajednički interesi mogu da kreiraju ambijent tolerantnog suživota. Do prošle nedelje se držao na nogama prećutni dogovor da Jerusalim bude pošteđen sukuba. Stari grad i Jerusalim su bili, pre pandemije, jedna od najposećenijih turističkih destinacija i bili su neka vrsta preko potrebne finansijske injekcije za posrnulu palestinsku ekonomiju.
Izraelci i Palestinci se poznaju tako dobro kao što samo neprijatelji mogu da se poznaju. Da su Izrael i Palestina u Alpima bili bi kao Švajcarska sa kantonima i konfederalnim uređenjem gde bi svako upravljao svojim poslovima, društvom, načinom života, obrazovanjem, kulturom, jezikom i naravno svaka religija bi imala svoje mesto. Ali, nisu u Alpima nego na Bliskom istoku i što bi rekao Đani De Mikelis, bivši italijanski šef diplomatije: istoriju možeš da menjaš, ali ne i geografiju. Ako Palestinci i Izraelci to ikada shvate možda i postanu bliskoistočna Švajcarska.
BONUS VIDEO:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
