0
Svaki put kada ratni bubnjevi počnu da odzvanjaju u jednom kvadratnom kilometru Starog grada u Jerusalimu, gde se bukvalno naslanjaju jedna na drugu najveće svetinje tri monoteističke religije, setim se Marka Tvena i njegovog putopisa “The innocents abbroad”. U svojoj ironičnoj hronici putešestvija po Evropi i Palestini 1867. godine, tvorac Toma Sojera i Haklberi Fina, je opisao Jerusalim kao napuštenu, siromašnu, dosadnu provinciju Osmanske imperije u kojoj se decenijama ništa ne događa.
Pročitajte još:
Paradoksalno, Jerusalim je bio važniji Evropljanima nego Jevrejima i Arapima u drugoj polovini 19-og i prvoj polovini 20-og veka. Od tada datira i njegova podeljenost. Sve ondašnje carevine, od tek rođenih poput Nemačke i Austru-Ugarske, do Rusije i britanske imperije su finansirale vlastite misionare u Svetoj zemlji, od arheologa do sveštenika.
Jerusalim nije bio toliko bitan, kao što se predstavlja, ni pre sedam decenije za Jevreje i Arape. O tome svedoči istorijska anegdota po kojoj je Moše Dajan, komandant izraelske vojske u Arapsko-izraelskom ratu 1948. godine, izvestio “oca nacije” Davida Bena Guriona da je pred Starim gradom i da ga može lako vojno osvojiti. Prvi izraelski premijer mu je rekao da se zaustavi jer nije želeo da na pleća tek rođene jevrejske države stavi odgovornost čuvanja najvažnijih svetinja muslimana i hrišćana. Štaviše, Ben Gurion je u to vreme bio spreman i da žrtvuje Zid plača zarad države na koju su Jevreji čekali dva milenijuma.
Prema svedočanstvima direktnih učesnika, i Jevreji i Arapi nisu imali nameru da osvoje ceo grad za sebe, već im je bio cilj da ga podele. Tako je i došlo do egzodusa Jevreja iz Starog grada a Palestinci su proterani iz zapadnog dela Jerusalima.
Ben Gurionu se nisu sviđali mnogo Arapi, ali ni ortodoksni Jevreji. Za njega, kao i za većinu Jevreja povratnika iz Evrope u prvoj polovini 20.veka, ortodoksni Jevreji su budili sećanja na ono od čega su pobegli sa Starog kontinenta. Jerusalim i mitologizacija Jerusalimskog hrama su izgledali staromodno i prevaziđeno. Tel Aviv je simbol Izraela o kakvom su oni sanjali, a ne Jerusalim. Nije slučajno što je Ben Gurion otišao u Jerusalim tek četiri godine nakon svog povratka u tadašnju Palestinu 1906. godine. Ni tada se nije tamo obreo da bi se pomolio pred Zidom plača već iz poslovnih razloga.
Ocu nacije se svakako ne bi dopao današnji Jerusalim, ne samo zbog tenzija između naroda, zida koji ga okružuje, već i zato što je jevrejska zajednica koja čini dvotrećinsku većinu u Jerusalimu podeljana između sebe. Ortodoksni Jevreji su mnogo sličniji vahabitima i talibanima nego sekularnim Jevrejima. U pojedinim kvartovima gde su oni većina na snazi su verski a ne državni zakoni. Žene i muškarci su striktno odvojeni, zabranjeno je slobodno odevanje, a devojke ili žene koje su malo ležernije obučene reskiraju ne samo prekorne poglede već i teške uvrede. Problem je što su njihovi politički predstavnici već godinama glavni saveznici izraelskog dugogodišnjeg premijera Bibija Netanjahua.
Danas mnogi Palestinci žale što nisu prihvatili ponudu posle završetka Drugog svetskog rata o podeli Palestine na jevrejsku i arapsku državu i Jerusalim sa statusom autonomnog grada pod međunarodnom garancijom. Jevreji su oberučke prihvatili taj predlog, ali su ga Palestinci odbili jer su oni polazili od toga da cela Palestina pripada njima i nisu želeli da se odreknu polovine bez borbe. Pogubnost te odluke, u dobroj meri fabrikovane u Egiptu, Jordanu i Siriji, plaćaju već decenijama generacije Palestinaca.
Pročitajte još:
Stari grad u Jerusalimu za hrišćane i muslimane, ali i za većinu Jevreja, postao je interesantan tek kada su ga Izrealci osvojili u Šestodnevnom ratu. Šest dana juna 1967. godina bili su dovoljni Izraelu da u jednoj od najefikasnijih vojnih akcija koje se pamte, porazi sve tri komšijske arapske države. Egiptu su uzeli Sinaj, Siriji Golansku visoravan, Jordanu Zapadnu Obalu i Istočni Jerusalim, uključujući i Stari grad. I pored toga, tadašnji ministar odbrane i heroj Arapsko-jevrejskog rata iz 1948. godine, Moše Dajan se zapitao: “Zar nam zaista treba ovaj Vatikan?”. Naravno, Dajan je mislio na Stari grad, ne na ceo Jerusalim.
Ironijom sudbine, da jordanski kralj Husein nije napao Izrael, nasevši na propagandu Kaira da su egipatski vojnici naneli teške gubitke protivniku i da je izraelska vojska na kolenima, Jerusalim danas ne bi bio glavni grad Izraela, Zapadna Obala ne bi bila išarana izraelskim kolonijama i inkorporirana u jevrejsku državu.
Potez bivšeg američkog predsednika Donalda Trampa da implementira odluku Kongresa iz 1995. godine i preseli ambasadu SAD u Jerusalim kreirala je mnogo više problema nego što je donela koristi. Tramp je priznavanjem Jerusalima za glavni grad Izreala, bez opipljive “premije” za Palestince, stavio svoje lične interese ispred strateških ciljeva SAD u regionu. Trampa je interesovalo samo kako da republikanci zadrže većinu u dva doma Kongresa, a on da ostane u Beloj kući.
Jerusalim je teško ujediniti, a još teže ga je podeliti, kao i samu “Svetu zemlju”. Meron Benvenisti, zamenik gradonačelnika Jerusalima tokom šezdestih godina prošlog veka, dok je grad bio podeljen, imao je običaj da kaže: ”Znali smo da Jerusalim deli, a ne ujedinjuje jer on govori o prošlosti, a ne o budućnosti”. Svetom gradu ostaje samo da se uzda u božansko proviđenje ili što bi Šimon Peres rekao: ”Stari grad bi trebalo predati pod Božiji suverenitet”.
Saudijska Arabija nije nikada pokazivala veliko interesovanje za Palestince. Budući da su Saudijci “čuvari” dva najznačajnija sveta muslimanska mesta, Meke i Medine, Jerusalim, treća po važnosti meta hodočašća, za njih nije imala veliku važnost, naprotiv bila je nepoželjna konkurencija. Tradicionalno su o Arapima iz Palestine, vodili brigu njihova arapska “braća” iz Egipta, Sirije i Jordana. Od uspostavljanja teokratije u Iranu i Teheran počinje da igra važnu ulogu, pogotovo preko Hamas-a u Pojasu Gaze. Ulazak Turske je svežijeg datuma i rezultat je neosmanskih aspiracija Redžepa Tajipa Erdogana čiji je cilj da preko palestinske muke tituli novog sultana doda i naziv novog kalife.
Sukobi koji su se rasplamsali u Jerusalimu zbog odluke nižih sudova da deložiraju 28 palestiniskih porodica iz kvarta Šeik Džarah (četvrt je nazvana po ličnom lekaru Salahadina, kurdskog vojskovođe koji je uzeo Jerusalim krstašima) su dobrodošli svima sem građanima Jerusalima, Pojasa Gaze i Zapadne Obale. Izraelski premijer Netanjahu je ojačao svoju poziciju i praktično onemogućio Jaira Lapida da formira vladu sa spoljnom podrškom arapskih poslanika u Knesetu. Za lidera Fataha Abu Mazena i vođe Hamasa eskalacija sukoba je neka vrsta političkog poklona u izbornoj kampanji za palestinsku samoupravu na Zapadnoj Obali i u Pojasu Gaze, jer su pitanja bede, nemaštine i benzađa zamenile ratno-nacionalističke teme.
Iran, glavni sponzor Hamasa, koristi svaku priliku da pojača propagandu i delovanje protiv Izreala. Turska igra dvostruku igru pošto se Erdogan tek pomirio sa Netanjahuom tako da se limitira na populističko-propagandističke izjave o zaštiti islamskih svetinja. Saudijska Arabija je veoma oprezne jer je Rijad započeo proces približavanja sa Sirijom Bašara el Asada i sa Katarom a sa odlaskom Trampa iz Bele kuće, prestolonaslednik Muhamed ibn Salman nema više ambiciju da “komanduje” Palestincima.
Za novog američkog predsednika Džo Bajdena Bliski istok, pa samim tim i izraelsko-palestinsko pitanje, nisu prioritet i nova američka administracija neće dovesti u pitanje položaj Izreala kao privilegovanog saveznika u regionu. Potpisnice Avramovog sporazuma, Ujedinjeni Arapski Emirati i Bahrein, slediće taktiku Egipta i Jordana, koji imaju diplomatske odnose sa Izrelom već 42 odnosno 27 godina, dozirajući rečnik osuda bez dovođenja u pitanje uspostavljenih odnosa sa Jerusalimom.
Jedini stvarni gubitnici su delovi palestinskog i izrealskog građanskog društva koji su se ponovo našli u čeljusti ekstremista sa jedne i druge strane u kojima je gotovo nemoguće ostati neutralan, razborit i normalan. Izraelska dominacija u vojnom, policijskom, tehnološkom i obaveštajnom domenu je toliko izražena da je lako pretpostaviti ko će izvući deblji kraj u svakom eventualnom sukobu širih razmera.
IZRAEL I PALESTINA ZA POČETNIKE
JERUSALIM
Sveti grad za sve tri najveće monoteističke vere ( jevreji, hrišćani i muslimani) trebalo je da bude grad sa posebnim međunarodnim statusom posle Drugog svetskog rata. Međutim, posle prvog jevrejsko-arapskog rata 1948. godine i Šestodnevnog rata 1967. godine u potpunosti je pod kontrolom Izreaela. 1980. godine Izrael ga je proglasio za svoj glavni grad i premestio Kneset, vladu i ministarstva u novu prestonicu.
ŠESTODNEVNI RAT
Sa ratom koji je trajao od 5. do 10. oktobra 1967. godine, Izrael je je osvojio istočni deo Jerusalima sa dominantnom palestinskom većinom, Zapadnu Obalu koju je držao pod kontrolom Jordan, Golansku visoravan pod kontrolom Sirije dok je Egiptu uzeo Sinaj. Kasnijim mirovnim ugovorima, Izrale je vratio Sinaj Egiptu, zadržao je Golansku visoravan a Pojas Gaze i Zapadna Obala su dobile samoupravu, dok je Jerusalim ostao pod kontrolom Izraela, kao “večna, jedina i nedeljiva” prestonica.
HRAMSKA GORA ILI HAMAR AL ŠARIF
Za Jevreje je Hramska gora za muslimane Hamar al Šarif. Na njoj je po predanju nekada stajao Jerusalimski hram a danas se na tom mestu nalazi džamija al-Aksa i Kupola na steni. Za muslimane je to treće mesto po važnosti, posle Meke i Medine, pošto se sa tog mesta, prema verovanju njegovih sledbenika, Muhamed uzdigao u nebo.
ZID PLAČA
Najsvetije mesto za Jevreje. To jedini ostatak od nekadašnjeg Jerusalimskog hrama koji je konstruisao Solomon u 10 veku pre nove ere a srušili su ga Rimljani 70 godina posle rođenja Hrista.
HRAM HRISTOVOG VASKRSENJA
Pojedini narodi zovu ovaj hram u Starom gradu i Svetim grobom pošto je sagrađen na mestu na kojem je, po verovanju hrišćana, Isus Hrist razapet, pomazan, sahranjen i gde je na kraju vaskrsnuo. Po tradiciji, ali i iz praktičnih razloga imajući u vidu animozitet među hrišćanskim crkvama, ključeve od Hrama čuva muslimanska porodica.
FATAH
Fatah je ime stranke koju je osnovao Jaser Arafat i na njenom čelu je palestinski predsednik Abu Mazen. Stranka vlada Zapadnom Obalom dok je u pojasu Gaze u opoziciji. Reč “fatah” na arapskom znači osvajanje.
HAMAS
Islamistički pokret otpora (Hamas) je ekstremistički palestinski pokret koji SAD, EU ali i Egipat smatraju terorističkom organizacijom. Hamas je veoma snažno ukorenjen u pojasu Gaze gde njegovo političko krilo već godinama vlada. I pored toga što je reč o sunitskom pokretu, Iran je najveći sponzor Hamasa. Pored Teherena, Hamas ne smatraju terorističkom organizacijom Rusija, Kina, Turska i Katar.
ZAPADNA OBALA
Reč je o oblasti između Jerusalima i Jordana koju od Šestodnevnog rata 1967. godine kontroliše Izrael, ali je na osnovu Sporazuma iz Osla 1993.godine, deo Zapadne Obale prepušten Palestincima na samoupravu.
PRVA INTIFADA
Intifada na arapskom jeziku znači “revolucija” i to je termin koji su Palestinci koristili za sve svoje pobune protiv Izraeala. Prva je počela 1987. godine i trajala je sve do 1991. godine. Razlog pobune bio je okupacija Zapadne Obale i Pojasa Gaze.
DRUGA INTIFADA
Druga “revolucija” je počela 2000. godine i nju je izazvao svojim nepromišljenim činom tadašnji izraelski premijer Šaron koji se prošetao Hramskom gorom. Palestinci su doživeli Šaronov potez kao drsku provokaciju i ona je zapalila “drugu intifadu”. Kao”treća intifada” se pominje pobuna iz 2015. godine, ali ona nije dostigla razmere prethodne dve, tako da se istoričari ne slažu oko toga da li ona zaslužuje definiciju “treće intifade”.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
