0
Đorđe Lebović u svom remek-delu “Semper idem” kaže: “Nećemo razumeti hod sveta ako budemo zamišljali da ljudi uvek postupaju mudru”. Postoje ozbiljne indicije da poslednje odluke predsednika Rusije Vladimira Putina nisu plod ni razboritosti, a kamoli mudrosti. Rečnik i opravdanja za invaziju koje je koristio poput denacificikacije Ukrajine, genocida i da u Kijevu vladaju drogirani i neonacisti, su prilično alarmantne.
Putin je, do sada, od Gruzije preko Krima do Sirije i Libije, svodio na razumni minimum geopolitičke hazarderske poteze i vrlo uspešno ih je prodavao kao velike uspehe na unutrašnjem i spoljnjem planu. Zato je odluka o agresiji na Ukrajinu ostavila zatečenim i ljude koji ga prate i poznaju iz vremena dok je bio vodonoša Anatolija Sobčaka, nekadašnjeg gradonačelnika Sankt Petersburga.
Međutim, definisati tout court Putina kao “poludelog autokratu” bi nas odvelo u pogrešnom smeru. Čak i da je predsednika Rusije pogodila neka vrsta ludila, onda je agresija široke skale na Ukrajinu “metodična ludost” i to najmanje iz četiri razloga:
PROČITAJTE JOŠ:
pozicija SAD da neće braniti Ukrajinu uz konfuziju u Vašingtonu u godini “midterm” izbora i očigledno odsustvo želje Evropljana da ginu za Kijev
zaustavljanje neformalno kooptiranja Ukrajine u NATO kroz naoružavanje i angažovanje instruktora i savetnika iz Alijanse, sa logikom da je bolje napasti Ukrajinu pre nego što njene odbrambene sposobnosti postanu jače i efikasnije
uspostaljanje vazalnog režima u Kijevu koji bi odustao od članstva u NATO i priznao aneksiju Krima dok još uvek postoji minimalna kritična masa za uspostavljanje autokratskog režima (što je veoma upitno) odanog Moskvi
stritkno lični motiv Putina da ne uđe u istoriju kao vladar koji je izgubio kontrolu nad Ukrajinom, već kao lider koji je ponovo ujedinio Rusiju, Ukrajinu i Belorusiju
Ne treba isključiti, apriori, ni unutrašnje motive i učvršćivanje vlasti. Ne treba zaboravii da je Putin već dve godine izolovan, tvrdi se da je čak Staljin imao više kontakta sa realnim životom. Teatralno održavanje Saveta bezbednosti Ruske Federacije pred televizijskim kamerama je imalo dvostruku funkciju: da pokaže javnosti da su sve režimske glavešine na liniji i da je odluka o napadu na Ukrajinu kolektivna, kao i da osujeti u korenu pokušaj kovanja zavere ako kola krenu nizbrdo. Vrlo je indikativno da i pored toga što je sednica Saveta bila snimljena nije izbačeno ponižavanje šefova obaveštajne i kontraobaveštajne službe i disciplinovanje šefa diplomatije Sergeja Lavrova.
Putin nije prvi ruski vladar koji ima paranoju od invazije stranih trupa, odnosno NATO. Štaviše, to je konstanta svih glavara u Moskvi i Sankt Petersburgu od osnivanja carstva. Ta paranoja nije bez osnova. Rusija je u svojoj viševekovnoj istoriji pretrpela nekoliko najezda, od Vikinga i Mongola dok još nije bila imperija do poljske, švedske, francuske i na kraju nemačke invazije.
Od svog nastanka, zbog svoje geografije i odsustva prirodnih prepreka (planine, mora, okeani, pustinje) Rusija se osećela ranjivom. Jedini način da eliminiše tu geostratešku manu bio je širenja granica na zapad i na istok, s ciljem stvaranja preduslova za tzv. dubinsku odbranu. Umesto planina i mora prepraka su bili kilometri. Drugim rečima, Rusija se branila i brani se prostranstvom a usput je razvila šizofreni narativ: doživljava sebe kao žrtvu dok gazi, često bez trunke griže savesti, druge narode i države zarad svoje bezbednosti.
Kada je Putin bio oficir KGB-a u Drezdenu, pre pada Berlinskog zida, on je iz svoje kancelarije gledao Elbu, prvu linju odbrane SSSR-a, a do juče su njegovi naslednici bili zaglavljeni na par desetina kilometara od Dona, u Donjecku i Lugansku.
Ruska paranoja i ubeđenje da su okruženi neprijateljima neće nestati sa Putinom. U ruskom kolektivnom nesvesnom je usađeno to osećanje i broj poklonika cara Aleksandra III – ostao upamćen, između ostalog, po maksimi da Rusija ima samo dva verna saveznika, vojsku i mornaricu – je prilično veliki. Ovde treba dodati i fobiju Putina i njegovog okruženja prema demokratijama, slobodnim medijima i nevaldinim organizacijama koja je jačala sa brojem tzv. obojenih revolucija u bivšim sovjetskim republikama.
Ukrajinski građani nisu samo žrtve ambicija Putina već i svojih zapadnih suseda, pogotovo Poljske, pribaltičkih republika, ali i Velike Britanije i SAD, koji su ih godinama zloupotrebljavali kao oružje u sukobu sa Moskvom dajući im lažnu nadu o članstvu u EU i NATO.
Ulazak Ukrajine u EU nije nikada bio na stolu u Briselu, i samo krajnje maliciozni funkcioneri i diplomate iz pojedinih država članica EU i američke administracije su obećavali članstvo Ukrajincim u Uniji. Ulazak u NATO je bukvalno zaleđen 2008. godine na samitu u Bukureštu kada su se usprotivili Nemačka, Francuska i Italija koje nisu želele da NATO ima novih dve hiljada kilometara granice sa Rusijom.
Vašington je napravio grešku 2014. godine kada je sa svrgavanjem režima kletpokrate Viktora Janukoviča proizveo seriju negativnih posledica među kojima je najdalekosežnija geopolitička: otvaranje vrata za stvaranje saveza između Rusije i Kine. Nešto što je bilo nezamislivo do pre deset godina imajući u vidu istoriju odnosa Moskve i Pekinga, urođenog animozitete koji koketira sa rasizmom i nepoverenja između Rusa i Kineza, počelo je da niče pre osam godina kada je Zapad uveo sankcije zbog aneksije Krima i rata u Donbasu.
Putinove optužbe da su Ukrajinci napravili genocid i da su neonacisti ne odgovaraju istini. Bilo je strašnih zločina, poput masakra u Odesi 2014. godine koji su počinili pripadnici ekstremne ukrajinske desnice, kao i bombardovanja civilnih ciljeva u Donbasu, ali se oni ne mogu definisati kao genocid. Takođe, broj neonacista i ekstremnih desničara u Ukrajini, procentualano nije ništa veći od onih u bilo kojoj evropskoj zemlji.
Amerikanci su posle revolucije “Evromajdan” predali dosije Ukrajine u ruke vernih saveznika u Evropi: Poljacima, Litvancima, Britancima i Rumunima, odnosno državama gde je rusofobija i raširena i ukorenjena. Varšava, London, Vilnjus i Bukurešt su svoje frustracije prema Rusiji lečili preko Ukrajine podražavajući režim Petra Porošenka a zatim i Aleksandra Zelenskog u usvajanju serije zakona i politika koji su direktno ili indirektno negirali ili limitrali prava i slobode rusofonske manjine.
Đani De Mikelis, bivši italijanski šef diplomatije, imao je običaj da kaže da zemlje mogu da promene svoju istoriju, ali ne mogu geografiju. Zaneseni podrškom i obećanjima svojih evropskih ktitora Ukrajinci su nastavili da povlače poteze za koje su znali da snažno iritiraju i izazivaju Kremlj. Drugim rečima, kada znaš ko ti je komšija, nalagala je De Mikelisova filozofija, moraš da prilagodiš svoju politiku, pogotovo ako nemaš jako zaleđe.
Ukrajina je imala nesreću da su se u međuvremenu gepolitički prioriteti u Vašingtonu promenili. Na američkom horizontu nije više Rusija prvi neprijatelj, već Kina, i posledično nije neophodno, čak nije ni oportuno, “obuzdavati” Rusiju dolazeći na njene granice. Naime, SAD već drže pod kontrolom gotovo celu Evropu i sa strateške tačke gledišta, budući da nemaju nameru, uprkos Putinovim paranojama, da napadnu Rusiju, ostavili su Ukrajinu na cedilu.
Prošlo je 30 godina od objavljivanja čuvenog eseja Semjuela Hantington o “sukobu civilizacija” i sa naknadnom pameću možemo da konstatujemo da je Hantington pogrešio: “pupak” sveta nije u Ukrajini već na Tajvanu. Odnosno, Amerikanci neće ginuti za Kijev, ali za Tajpej hoće.
Međutim, to ne znači da će Amerikanci propustiti priliku da zagorčaju život Putinu i vrate stare dugove Rusima za Vijetnam i nove za Siriju. Vašington je poslao dovoljno naoružanja i u prethodnih osam godina su obučili nekoliko stotina hiljada Ukrajinaca tehnikama gerilskog urbanog rata.
Premeštanje američke ambasade u Lavov je krajnje neubičajen manevar budući da su diplomatska predstavništva uvek u mestu gde se nalazi centralna vlada zemlje domaćina. Selidba u zapadnu prestonicu Ukrajine ukazuje da nisu neosnovane teorije da će pravi otpor ruskoj armiji pružiti milicije po velikim gradovima a ne regularna vojska i da se veruje da ruska pešadija i motorizovane jedinice neće ići zapadno od Dnjepra.
Bivši šef CIA i strateg napada na Irak 2003. godine general David Petreus je uveren da će Rusi teško doći do željenog cilja ako Ukrajinci organizuju partizansku, urbanu, gerilsku borbu. “Ući u gradove kao što je Kijev nije jednostavno pogotovo ako građani pruže oružani otpor. Naravno, zato je presudna logistika, ali Amerika je dopremila ogromne količine naoružanja i opreme u Ukrajinu. Ako predsednik Zelenski uspe da zadrži jedan deo teritorije, uspostavi liniju fronta i počne da koordinira akcije partizanskih jedinica u okupiranom delu zemlje, ne bih isključio mogućnost da SAD počnu da pomožu pokretu otpora”
Ukrajina bi mogla da postane ruski Irak, s tom razlikom što su Amerikanci protiv sebe u srednjoistočnoj zemlji imali samo sunite koji su činili 20 posto stanovništva dok su na svojoj strani imali i šiite i Kurde. Rusi u centalnoj i zapadnoj Ukrajini teško da bi mogli da nađu jednog čoveka za saveznika posle ovonedeljne invazije.
Vreme ne radi za Putina. Sve osim brze vojne pobede, sa krajnje limitiranim brojem žrtava, uništavanjem imovine i infrastrukture, će biti poraz za ruskog predsednika. Kada govorimo o brzoj vojnoj pobedi, mislimo na jednu, maksimalno dve nedelje.
Najbolji scenario za Kremlj je osvajanje Kijeva i uspostavljanje kvilinškog režima koji bi igrao po notama Moskve, izbacio iz Ustava opredeljenja za članstvo u NATO i priznao anektiranje Krima. Nije najasnije, ni u tom najboljem scenariju, kakvu bi sudbinu imale republike u Donbasu.
Drugo najmanje loše rešenje je da ruske vojne snage spoje Donbas sa Krimom i obezbede zaleđe poluostrvu, odnosno pristup kanalu koji doprema vodu na Krim i koji je od 2014. godine bio zatvoren. Sam američki predsednik Bajden je nazvao tu operaciju kao “mini invaziju” stavljajući do znanja da takav razvoj događaja ne bi zatvorio sva vrata za pregovore.
Treća opcija je da Rusija okupira celom dužinom ukrajinsku obalu Crnog mora, sve do Odese i da je poveže sa Prednjestrovljem u Moldaviji. Na taj način povezala enklavu koja je ostala relikt iz perioda SSSR-a.
I ovde dolazimo do Kine. Pekingu ide u prilog da se reflektori u poptunosti preusmere sa potčinjavanja Hong Konga, priča o ulozi Kine u širenju pandemije Kovida-19 i kršenja ljudskih prava Ujgura u Sinđanu. Takođe, u kineski propagandni narativ oko Tajvana se odlično uklapa i diskreditacija Amerike koja je posle Afganistana ostavila bez zaštite i Ukrajinu, uz upozorenje Tajpeju da se ne oslanja mnogo na takvog saveznika.
Između Moskve i Pekinga bi moglo da dođe do varnica ako Rusija bude nastavila sa cepkanjem Ukrajine, odnosno anektiranjem teritorije ili priznavanjem sateltiskih država na teritoriji bivše sovjetske republike. Kina jednostavno ne želi da prođe ideja da je legitimno napasti druge države i otcepiti im teritorije pod izgovorom ugroženosti nacinalnih manjina.
U Džongnanhaju nisu zaboravili da je i carska Rusija bilia među državama koji su iskoristili “kineski vek poniženja” i da su na osnovu iznuđenog Pekinškog sporazuma iz 1860. godine otcepili deo teritorije od Kine na kojem sa danas nalazi Vladivostok, najvažnija ruska luka na Pacifiku.
Ipak, te varnice neće ugroziti proces uvezivanja dve zemlje budući da će sankcije zapadnog sveta primorati Moskvu na tesne veze sa Pekingom i pored povezivanjam sa Indijom, Pakistanom, afričkim i latinoameričkim državama.
Kina igra na duge steze. Peking ne žuri jer je uveren da vreme radi za njega. To se ne može reći ni za Rusiju ni za Putina. Što rat bude duže trajao, to će pozicija Moskve biti sve problematičnija na međunarodnom planu i jaz između EU i Rusije će progresivno rasti sa ozbiljnim šansama da dođe do gotovo nepovratnog razdvajanja. Nemačka i Italija, dva najveća ruska partnera u EU već ozbiljno rade na pronalaženju alternative za ruski gas a Dmitrij Suslov, jedan od Putinovih savetnika, otvoreno govori o podizanju nove “Gvozdena zavese” tvrdeći da ne postoji samo Evropa za Rusiju.
Vladimir Putin može da izađe kao pobednik iz ukrajinskog rata, ali Rusija i njeni građani ne. Bez veze sa Evropom, Rusija je samo još jedna azijska despotija.
BONUS VIDEO: Stanovnik Kijeva o raketnom napadu ruske vojske
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
