4
Funkcioneri i diplomate u najvažnijim državama EU, koji se bave dosijeom Srbije, prema saznanjima poratala "nova.rs" , nisu iznenađeni rezultatima istraživanja o podršci članstva Srbije u EU a ni načinom na koji su objavljeni i protumačeni. Po njihovom mišljenju radi se o pokušaju da se opravda oklevanje srpske Vlade da se stavi u liniju sa politikom EU prema Rusiji i kupi dodatno vreme, nadajući se da će se u međuvremenu kockice povoljnije presložiti.
“Nije prvi put da vlade u Beogradu koriste raspoloženje građana u Srbiji, koje su iste te vlasti kreirale, kao argument za pravdanje neispunjavanja preuzetih obaveza ili datih obećanje. To je bio slučaj sa Kušutuničinom, pa sa Tadićevom i sada sa Vučićevom vladom. Lideri se prepoznaju po tome što su kadri da donose nepopularne odluke jer za razliku od većine građana rapolažu informacijama koje im omogućavaju da vide dalje i bolje, odnosno da imaju seobuhvatnu sliku”, kaže za naš portal visoki funkcioner jedne od država članica EU koji već dugo vreme prati Zapadni Balkan.
Prema rečima našeg sagovornika, istraživanja o podršci građana Srbije članstvu u EU nemaju praktični značaj jer smo još uvek daleko od mogućeg ulaska Srbije u EU, mada ostaju termometar koji treba pratiti. Drugim rečima, podrška građana Srbije evropskim integracijama nije parametar u ispunjavanju uslova Srbije na putu ka članstvu u EU za razliku od stava javnog mnjenja u državama članicama EU o politici proširenja EU na Zapadni Balkan koja utiču na brzinu pregovora. A ti stavovi nisu ohrabrujući već godinama, pogotovo u ključnim članicama EU kao što su Francuska i Nemačka, ili važnim poput Holandije, gde podrška proširenju nikad ne prelazi 25 odsto.
Vlade Vojislava Koštunice su nekoliko godina usporavale hod Srbije u evropskim integracijama pravdajući izostanak pune saradnje sa Haškim tribunalom sa izbornim ciklusima, jakim antihaškim lobijem i otporom građana i pored toga što je Slobodan Milošević svojim potpisom priznao Haški tribunal i obevezao Srbiju na saradnju sa međunarondim tribunalom.
I Tadićeve vlade su par godina odlagale hapšenje Radovana Karadžića i Ratka Mladića iznoseći kao glavni argument na sastancima sa čelnicima EU i vodećih država Unije pretnju da bi moglo da dođe do nereda širih razmera i destabilizacije Srbije i samog regiona ako bi ratni zločinci bili privedeni pravdi.
Vučićeve vlade su koristile i koriste svaki mogući izgovor da bi odložile ili zaustavile primenu odluka oko kojih su se dogovorili sa zapadnim partnerima ili imaju obavezu na osnovu potpisanih ugovora da sprovedu.
Indikativno je da su svi vlastodršci u Srbiji pokušavali ili pokušavaju da igraju na kartu narativa da bi oni koji bi posle njih došli na vlast bili gori i još više eurofobno nastrojeni.
“Srbija je jedina zemlja na Zapadnom Balkanu koja bi, ako se opredeli za EU i njene vrednosti, ne na rečima nego na delima, još uvek mogla da promeni bzinu i kvalitet evropskih integracija, ne samo za sebe već za čitav region. Moglo bi se reći da su vlasti u Srbiji bile saučesnik Francuske, Nemačke i Holandije u usporavanju i blokiranju evropskih integracija što objašnjava i popustljivost i gledanje kroz prste režimu u Beogradu. Prosto, njihovi interesi su se podudarili”, dodaje naš diplomatski izvor.
Kampanja protiv evroatlantskih integracija Srbije se vodi, sa progresivno sve jačom snagom i vulgarnijim rečnikom, već dvadeset godina. Danas mnogi zaboravljaju da je rodonačelnik nove antizapadne i antievropske Srbije bio Vojislav Koštunica. Njegova Demokratska stranka Srbije bili je rasadnik salonskih nacionalista, reletivizacije zločina režima Slobodana Miloševića tokom devedesetih godina i vatrenih zagovornika zapadne zavere protiv Srbije, pravoslavlja i naravno Rusije.
Kadrovi ponikli u Demokratskoj stranci Srbije, i u manjoj meri u Demokratskoj stranci, kao i intelektualci koji su gravitirali oko njih su zauzeli mesta u medijima, na fakultetima, u insitucijama odakle su sipali i sipaju otrov prema EU i zapadnim vrednostima, bez predaha, obrazujući nove generacije građana Srbije na konzervativno-klerikalnom nacionalizmu, antizapadnom narativu i evrofobiji.
Njihova perfidnost se ogledala u tome da su oštricu kritike u prvim godinama uperili protiv NATO ciljajući “stomak” građana Srbije zbog svežeg sećanja na bombardovanje od strane Severnoatlantske alijanse, ali i zbog velike podrške članstvu Srbije u EU na prelazu između dva veka. Rečju, pucali su na NATO a ciljali su na EU.
Svoj doprinos je dao, verovatno nevoljno, i bivši predsednik Boris Tadić sa potpisivanjem sporazuma o pomirenju sa Ivicom Dačićem s kojim je Socijalistička partije Srbije rehabilitovana. Teško je odvagati da li je Tadić napravio veću grešku “mireći se” sa socijalistima ili okružujući se karijeristima i ljudima koji su i iz ovih ili onih razloga gajili animozitet prema EU i njenim vrednostima.
Ispod tog salonskog nacionalizma i antizapadnog narativa je bujao vulgarni antievropski i antiamerički sentiment u konzervativno-klerikalnom delu društva koji je isplivao na površinu posle 2012. godine, sa dolaskom koalicije SNS – SPS na vlast.
Na to su se nadovezale spoljnopolitičke okolnosti. Rusija Vladimira Putina i Kina Si Đinpinga su povele neobjavljeni hibridni rat protiv liberalnih demokratija i slobodnog sveta finansirajući i pružajući logističku podršku brojnim suverenističkim, nacional-populističkim, separatističkim i antisistemskim pokretima u Evropi sa sloganom koji su lansirali ideolozi Kremlja i Džongnanhaja: “Svaki signal slabljenja EU i SAD je dobra vest za nas”.
Ako analiziramo čitanost dnevnih novina, tabloida, nedeljnika, internet portala i gledanost televizija u Srbiji zvuči neverovatno da je 35 odsto građana Srbije i dalje za članstvo u EU i pored svakodnevne propagande, otvorene ili prikrivene, protiv EU, NATO, SAD i Zapada u celini.
PROČITAJTE JOŠ:
Rezultati izbora u Srbiji u poslednjih deset godine ukazuju da stranke koje se iskreno zalažu za članstvo u EU prihvatajući njena pravila i vrednosti, sve zajedno, jedva prebacuju deset posto glasova, odnosno tek trećinu podrške birača koji su za evropsku Srbiju. Broj relevantnih političkih subjekata koji su za evropsku Srbiju sveo se na dva slova: Stranku slobode i pravde i koaliciju Možemo, ostali ne prelaze cenzus čak ni smanjeni od tri odsto.
Evropska Srbija se našla u sendviču između srpske verzije ruskih nacionalboljševika pokojnog Eduarda Limonova, patriota po profesiji i funkcionalno nepismenog dela građanstva. Za jedne “Politika”, za druge “Večernje novosti “ a za treće “Informer” sa istim naravučenijem: što dalje od zle, pokvarene i propale EU.
Tako je postalo moguće da kao što su u Rusiji na istom zidu završili Petar Veliki (car koji evropeizovao Ruse) , Aleksandar III (najveći reakcionar među Romanovima) , Bakunjin (anarhista), Nikolaj Drugi (poslednji car), Staljin (komunistički tiranin) i Putin, u Srbiji su se u istom košu našli Karađorđe, Miloš Obrenović, Nikola Pašić, general Mihajlović, Josip Broz, Aleksandar Ranković i Slobodan Milošević.
BONUS VIDEO: Da li se u Ukarajini dogodio genocid?
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Pratite nas na Google News
